DANIJEL CVJETIĆANIN Nepristojne ponude

Piše Danijel Cvjetićanin

Neki ekonomisti i privrednici svojim predlogom programa za izlazak iz krize, kao da se rugaju poreskim obveznicima. Zahtevaju dodatne finansijske napore za realizaciju „novog“ modela rasta, uz ključnu ulogu države, iako je ona glavni krivac za skromne razvojne rezultate

Fudbalska reprezentacija Srbije je na 15. mestu na svetskoj rang listi državnih reprezentacija, u društvu Grčke, SAD-a, Urugvaja i Meksika, dok je privreda Srbije na 93. mestu na svetskoj listi konkurentnosti, u društvu Senegala, Jamajke, Sirije i Dominikanske republike. Po ovome, može se zaključiti da je rezultat reprezentacije fantastičan, ili da je rezultat privrede i politike katastrofalan (ili i jedno i drugo). No i pored toga, reprezentacija je izložena žestokim kritikama (i psovkama) kad god primi gol ili napravi penal.

ORLOVI RANO LETE
Eventualni neuspeh u kvalfikacijama za najboljih 16 reprezentacija na Svetskom kupu u Južnoj Africi, javnost će doživeti kao najveću sramotu, sa poznatim krivcima, dok se ponižavajuće stanje nacije u svetskoj privrednoj i političkoj utakmici tretira kao novi, uspešan korak na mapi puta ka Evropskoj uniji, sa takođe poznatim zaslužnicima. Kada bi političari ili privrednici (pa i urednici javnih medija) bili, kao fudbalski reprezentativci, ispljuvani za svaki propust, ne bi se nikada usudili da izađu na ulicu.
Ubrajam se u malu grupu ekonomista koji smatraju da naša vlast nije nesposobna i neobrazovana, nego da donosi po Srbiju štetne odluke pod pritiskom evroatlantskih savetnika i saveznika, kojima, razumljivo, interesi srpskog naroda i privrede nisu prva briga. Zaduživanje zemlje i preuzimanje njenih resursa, jeste zahtev naših međunarodnih prijatelja, i taj su zadatak srpske vlasti uspele da, skoro u celini, ispune. Srbija će se, u ne tako dalekoj budućnosti, pridružiti zemljama u kojima su svi resursi pod konrtolom stranaca, a najvažnije domaće grane biće: industrija zabave, droge, kocke i seksualnih usluga. Banke, telekomunikacije, energetika, trgovinski lanci, ili crna metalurgija ne mogu ostati u vlasništvu domorodaca. Zapitaćete šta je u tome loše? Pa ništa, osim sitnice da će se profit iz ovih veoma rentabilnih grana, često (mada ne uvek) odlivati iz Srbije.
Primetićete, međutim, da tu ne može da pomogne samoizolacija, koja generiše samo nove i još veće nevolje. Može da pomogne jedino svest o sopstvenim interesima i borba za njihovo (makar delimično) uvažavanje od strane evroatlantskih partnera. A do sada se, na tom planu, najmanje radilo. Zbog politike „Zaduži se – prodaj – potroši“, koja najbrže generiše prezaduženost zemlje i prevođenje resursa u strano vlasništvo, privreda, stanovništvo i država zapali su u ćor-sokak, koji je svetska kriza učinila još bezizlaznijim. Umesto da prizna javnosti zašto je morala da vodi katastrofalnu politiku, vlast se dosetila da proglasi prelazak na „novi“ model rasta, oslonjen na industriju, izvoz i investicije (o, zar se i to može?).

VERUJTE NAM, OVAJ PUT…
„Pa, pošto smo u proteklih deset godina spiskali u potrošnju četrdesetak milijardi evra deviznih priliva“, poručuje država, „hajde sada da razmislimo kako na drugačiji način da investiramo sledeće milijarde (čim stignu). Dabome, tu su poreski obveznici koji će, kao i do sada, umeti da podrže naše maglovite vizije i napune državnu kasu, iz koje će se deliti sredstva za investiranje i subvencije“. Neki ekonomisti i privrednici, zaklanjajući se iza Saveza ekonomista, kluba „Privrednik“ i Udruženja korporativnih direktora, žure da se pridruže u naporima vlasti, pa svojim predlogom programa za izlazak iz krize, kao da se rugaju poreskim obveznicima. Zahtevaju dodatne finansijske napore za realizaciju „novog“ modela rasta – uz ključnu ulogu države, iako je ona, o tome postoji skoro opšta saglasnost, glavni krivac za više nego skromne razvojne rezultate. Autori programa predlažu „energizaciju“ investicija, novi monetarni model i tri defanzivne (taktičke) ekonomske mere.
„Energizacija“ investicija (ovo je novi, valjda šaljivi, termin ekonomske struke) podrazumeva ogromne investicione napore na „tri“ fronta (infrastruktura, mrežne tehnologije, poljoprivreda i prehrambena industrija). Ovako opsežni poduhvati teško su simultano izvodljivi i u srećnijim vremenima, a potpuno neverovatni kada se uzme u obzir dosadašnje ponašanje države. Novi monetarni model teško može da prođe test konzistentnosti, a dve (od tri) „defanzivne“ (taktičke) mere đavolski su skupe. Jedino „giljotina propisa“, koja se neuspešno sprovodi poslednje dve godine, deluje u predloženom programu kao „osveženje“ i kao znak povlačenja države iz uplitanja u privredu.
Autori programa nigde ne pominju učvršćivanje pravnog poretka i prostornog reda, tih osnovnih preduslova za stvaranje ambijenta u kome bi mogla da se razmahne slobodna inicijativa, proizvodnja, zaposlenost i izvoz. Mnogi zaboravljaju osnovne stavove ekonomske nauke: da su slobodna inicijativa (kojoj država uporno postavlja prepreke) i slobodna konkurencija najsnažniji faktori razvoja. Očigledno je da se mnogima gotovo tresu ruke od strasti prema ekonomskom komandovanju i diktaturi. Zato ovaj predlog najviše liči na pokušaj da se vlada oslobodi odgovornosti za dosadašnje promašaje i da joj se oda priznanje za „preokret“ u upravljanju krizom.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.