SVETOZAR STOJANOVIĆ (1931-2010) Tehnonaukom do života u senci apokalipse

Razgovarao Aleksandar Nikitović

Povodom smrti profesora Svetozara Stojanovića  jednog od naših najzanačajnjih savremenih mislilaca objavljujemo intervju sa ovim filozofom koji je vođen 1998. godine, a do sada nije objavljen. U ovom razgovoru Stojanović razmatra temeljna pitanja savremenog sveta

Profesor Svetozar Stojanović je smatrao da živi filosofski razgovori imaju svoju posebnu logiku i specifičnu vrednost i da su zato važna svedočanstva i zapisi o njima. Rukovođen ovom idejom u leto 1998. godine u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, čiji je direktor tada bio prof. dr Svetozar Stojanović, napravio sam zapis o razgovoru u kojem je profesor Stojanović razmatrao temeljna pitanja savremenog sveta. Objavljivanjem dela ovog razgovora želim još jednom da izrazim zahvalnost i poštovanje prema ovom velikom srpskom filosofu i plemenitom čoveku.

Na koji način biste označili osnovne razlike između stare tradicionalno hrišćanske i nove sekularne epohe, i njihove bitne karakteristike, u kontekstu Vašeg govora o neizvesnoj budućnosti čoveka?
Ja bih podvukao da je osnovna razlika u tome što je u hrišćanstvu čovek verovao da ima izvesnih granica koje on ne sme prosto po Božjem nalogu da prekorači. Ne sme da prekorači granicu ni u saznanju, a još manje, razume se, u pravljenju, u činjenju. To je prosto bila božanska granica, koju je Bog odredio, a čovek kao biće hibrisa, nije se tu zaustavio. Čovek je prešao te granice. To je ključno. Čovek odavno nema u stvari to osećanje da postoje izvesne granice koje on ne sme da prekorači u saznanju, delanju i činjenju, i zato što nema to osećanje, on to sve i čini. Mislim na svetove političkih teorija, uopšte mislim na sve ono što je nastalo u krilu prosvetiteljstva. Bačena je jedna teološka slika sveta i onda se pravi društvo, država. Nastupaju i saznanje i nauka, tehnonauka, koje ne zavise od te božanske slike sveta. Mogli su neki liberali i da nastave lično, da veruju u božanstvo ali to je irelevantno za argumentaciju o tome kakvu državu izgraditi, kakva da bude socijalna organizacija, kakvo treba da bude mesto nauke u njoj, kakav treba da bude odnos između religije i države. To odvajanje je ključno.

Da li su ideali na kojima je nastala sekularizovana slika sveta obavili svoju osnovnu funkciju, a to je samoutemeljenje čoveka, u smislu da čovek sebe stavi u centar iz koga se dalje ne bi vršila fragmentacija bez kraja. A ako ti ideali nisu više funkcionalni, da li se onda mogu nazreti neke nove ideje, koje bi mogle da posluže kao oslonac uspostavljanja traženog samoutemeljenja.
Mislim da nije toliko bila stvar u idealima. Recimo da uzmemo prosvetitelje za primer. Nije bila toliko stvar u njihovim nedostacima per se, nego to što se nije videlo da postoji i druga strana. Polazi se od ideje napretka, slobode, autonomije i uopšte to je jedan optimistički humanizam. Onda ideja da će razvojem tehnonauke sve više progresa biti i u moralnoj sferi, gotovo automatski; da će se povećavati ne samo blagostanje nego i ljudska sreća. Nije se uopšte moglo zamisliti da će to da dovede do situacije u kojoj ne samo da su blagostanje i sreća u pitanju, nego je u pitanju nešto mnogo elementarnije, a to je opstanak čovečanstva. Znači sad je jedna teškoća za tu novu sliku sveta, upravo to što nešto negativno, a to znači sprečavanje samoapokalipse, treba proglasiti za vrhovni ideal. I ne samo to. Proglasiti ga je lako, nego kako da čovečanstvo uzme tu negativnu tačku samouništenja, od koje kad već ne može da se udalji, bar da joj se ne približava. To treba da bude ideal svih ideala. Eto tu je ta osnovna teškoća. I što progres više ne može, osim u pojedinim sferama u kojima se i dalje definiše kao do sada, ali taj osnovni progres ili metaprogres, progres svih progresa, ne može više da se definiše drugačije nego kao nepribližavanje toj tačci. Jer ne može se više zamisliti eliminacija te tačke samoapokalipse. Mi možemo da zamislimo, ali praktično to nije izvodljivo. Dakle, sada je reč o minimalnoj priči, o minimalnom cilju. Da li je to dovoljno da čoveka motiviše, ja to ne znam. Posebno kada se tome dodaju neka biološka svojstva čoveka. Njegova želja i briga za životom se kreće na nivou njegove porodice, eventualno može biti zainteresovan za svoju sledeću generaciju. Sve ostalo je krajnje apstraktno.

Na koji način su osnovne ideje prosvetiteljstva danas delotvorne, a koliko su, s druge strane, one postale ideologizovane.
Jeste, došlo je delom do pretvaranja prosvetiteljstva u ideologiju. Ovde je osnovni problem što se ne vidi kako bi čovek mogao potpuno da odbaci te vrednosti, a da uopšte može napredovati i rašavati neke probleme. Tu mislim na bolest, na demografsku eksploziju, na ekološku katastrofu, i čitav niz stvari potrebnih za dalji razvoj nauke i tehnonauke. I sve se to ipak zasniva na idejama subjektivnosti, slobode, autonomije itd. S druge strane, na globalnom nivou sve to nije dovoljno. Potrebno je tragati za drugačijim vrednostima, ne za autonomijom niti podređivanjem, treba tražiti kooperativnost i solidarnost. Uopšte traži se jedna filozofija primerena za novo vreme – filozofija globalizma. Ako hoću da se krećem u okviru humanizma, onda bi rekao da je u pitanju jedan globalistički humanizam, gde bi osnovna vrednost bila opstanak čovečanstva.

Svetozar Stojanović rođen je 1931. godine u trgovačkoj porodici u Kragujevcu, diplomirao je 1955. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorirao filozofiju 1962. godine. Sa sedam drugih filozofa beogradskog Filozofskog fakulteta, zbog disidentske delatnosti, suspendovan je 1974. godine, a na taj fakultet je vraćen početkom devedesetih godina. Stojanović je od juna 1992. godine do kraja maja 1993. godine bio savetnik predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića. Od 1981. godine je naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, odakle kao direktor odlazi u penziju. U bogatoj karijeri bio je član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, koja je okupljala uticajne filozofe tadašnje Jugoslavije i Evrope, bio je gostujući profesor na mnogobrojnim uglednim univerzitetima u SAD-u, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Austriji, Indiji, kao i osnivač i predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu. Bio je i član Komisije za istinu i pomirenje, koju je formirao nekadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica, član Spoljnopolitičkog saveta pri Ministarstvu inostranih poslova Srbije i član Saveta RRA. Između ostalog, radio je kao glavni i odgovorni urednik britanskog časopisa „Praksis Internesnel“, bio je i član Upravnog odbora kompanije „Politika“, kao i član redakcijskog saveta časopisa „Philosophy and Social Criticism“, sa sedištem u Bostonu. Za člana pariskog Međunarodnog instituta za filozofiju izabran je 1977. godine, od 1996. godine bio je izabrani član Akademije za humanistička istraživanja iz Moskve, a zajedno sa filozofima Branom Petronijevićem i Mihailom Markovićem uvršten je u „Biographical Dictionary of Twentieth Century Philosophers“, 1996. godine. Objavio je sedam knjiga, četiri brošure i oko 130 časopisnih rasprava i članaka, radovi su mu prevedeni na 14 jezika, a autor je i knjiga na srpskom među kojima su najpoznatije „Savremena meta-etika“, „Između ideala i stvarnosti“, „Istorija i partijska svest“, „Na srpskom delu Titanika“.

Ako problemi savremenog sveta prevazilaze mogućnosti koje pruža najšire shvaćena liberalna teorija, da li je moguće nagovestiti osnovne elemente koje mora sadržavati neka nova, obuhvatnija politička teorija?
Po mom mišljenju izlaz neće moći da se nađe ako se traži jedno rešenje za sve oblasti. Ja prosto vidim različite sfere i različite nivoe. Liberalizam bi mogao i dalje biti vrlo dobra doktrina recimo za način na koji se svakodnevni život organizuje unutar države, kao federalne jedinice neke buduće svetske organizacije. Međutim, na globalnom nivou, čovečanstvo ne bi moglo da bude organizovano na liberalni način. Evo da uzmem samo jedan primer. Vrlo brzo će čovek biti u situaciji da bira pol deteta. Šta da radimo sa ogromnim, najvećim delom čovečanstva koje je toliko patrijarhalno da će svi da izaberu mušku decu. Ne može ni to da bude prepušteno slobodi majke i oca. Liberalizam bi to tražio. Međutim, može li čovečanstvo da opstane na taj način? Neće li čovečanstvo morati da uvodi neki sistem obaveza u tom pogledu? To onda više, razume se, nema veze sa liberalizmom, nego je u pitanju nekakva doktrina socijalne odgovornosti. Odgovornosti za ljudski rod. To nije više ni socijalna odgovornost, nego globalna odgovornost, odgovornost za ljudski rod. Da ne govorim o tome da jednostavno, po mome mišljenju, da bismo se spasli izgleda da će se morati uvesti zabrane u pogledu pravljenja nečega ili činjenja nečega što smo saznali da možemo. Teško je zaustaviti čoveka da sazna da je nešto moguće napraviti, ali se mora uvesti sistem kontrole, verovatno u nizu oblasti. I treća sfera bi bila ova vrednosna sfera, gde onda više nije stvar ni o racionalnom egoizmu, ni o odnosu podređenosti ove sfere autonomije nekoj globalnoj sferi, nego je sada reč o jednoj sferi kvazi-religije. Da li će čovečanstvo to moći da uradi ja to ne znam.

Sloboda i ljudska prava danas su postale nominalno skoro opšte prihvatljive vrednosti. Međutim, već je na delu ideologizacija ovih ideja i njihova politička manipulacija. Posmatrano u teorijskoj ravni, da li bi veće insistiranje na povezivanju slobode i prava sa pitanjem odgovornosti i dužnosti na bolji i precizniji način definisali pravo mesto i ulogu ovih pojmova.
To je opet deo ovog kompleksa da je ova tehnonauka koja nas je dovela do života u senci samoapokalipse, proizvedena u jednom delu sveta. Da kažemo, uslovno, u zapadnom delu sveta, odakle se ona širi ne samo kao tehnonauka. Ne samo kao tehnonauka, nego se širi i čitav niz drugih stvari koje idu skupa sa njom i to je ta ideja o slobodi. Na izvestan način iz liberalističke koncepcije nastala je osnovna svetska ideologija, ideologija prava, nacionalnih i građanskih prava. Međutim, ona će samu sebe da pojede, jer nosi u sebi negativnu dijalektiku. Ne samo zbog neprincipijelnosti i ne samo zato što se ona u stvari skriva u nastojanju za uspostavljanje dominacije.
Ti si sad napipao jedan drugi problem. Ovde sam ja podvukao prava. I opet ćemo morati da se vratimo na raniji nivo, ali ne vraćajući se potpuno. A to znači i politika i etika i religija dužnosti. Danas niko ne govori koje su ljudske dužnosti, građanske dužnosti i nacionalne dužnosti. Evo da primenimo na naš slučaj, pade mi jedna misao usput. Odjedanput je ispalo da imaš pravo, ili moralno pravo, da jednostavno pokupiš prnje i odeš iz jedne države bez obzira ne sve ostale, ne pitajući uopšte za cenu. Potpuno sebično. Pa čak i ako hoće čovek da se zadrži u okviru jezika prava.
Pogledajmo i problem prava manjine. A gde je pravo većine? Naravno to je taj jedan odnos koji se instrumentalizuje spolja. Nekad se forsira pravo većine kao u Turskoj protiv Kurda, a nekada pravo većine kao u bivšoj Jugoslaviji, za opstanak zajedničke države, potpuno nipodaštava i daje se pravo manjini da, kad poželi, napusti tu državu. Ali to je samo jedan primer političke ideologizacije ovoga što se zove ljudska, građanska i nacionalna prava. Ali sada dižući to na viši nivo, cela kultura Zapada je liberalistička. Sve je u individualnim slobodama, grupnim slobodama i nekakvim pravima. I jedina granica je da tvoja sloboda ne ugrožava slobodu drugoga. Ali ako hoćemo da govorimo jezikom slobode, ne vidim razloga da potpuno napustimo taj jezik, mi ipak moramo onda drugačije govoriti: znači individualna sloboda pod uslovom da ne ugrožava opstanak čovečanstva i grupna sloboda pod uslovom da ne ugrožava opstanak čovečanstva. Ali to je potpuno van liberalizma, van liberalističke definicije ograničenja. U staroj slici sveta postojala je neka vrsta transcendencije, bilo teološkog ili nekog drugog tipa. Time se dobija mogućnost ako ništa drugo, da se uravnoteži sloboda sa dužnostima ili prava sa dužnostima. Međutim, nova slika sveta, novo uređenje, raspojasalo je čoveka potpuno. Liberalizam je najbolji primer. Znači, osnovna temeljna vrednost, vrh vrednosti je sloboda, sloboda pojedinca. Jedino ograničenje je, razume se, sloboda drugoga pojedinca.

Osnovna obeležja modernog i savremenog sveta svakako su sloboda govora, veliki razvoj i uticaj sredstava masovnog informisanja. Nema sumnje da masmediji stoje u mreži neraskidivih odnosa sa ostalim značajnim vrednostima savremenog sveta. Dobre strane ovog fenomena su više nego poznate. Kako vidite drugu strane medalje?
Pa zato što je to sredstvo javnih komunikacija, javno mnjenje, sve to je deo iste slike sveta i istog aranžmana. Sredstva javnih komunikacija, nova tehnologija. Sve to funkcioniše na isti način. Oni šire tu ideju o pojedincu, o njegovim pravima, slobodi i nastoje da to nametnu svetu kao osnovnu orjentaciju. I naravno u najvećem delu sveta to nije nikakav plus. To zvuči irelevantno za čoveka koji treba da brine o opstanku svakoga dana. Ta priča o njegovim pravima na slobodu izražavanja, na formiranje političkih partija, itd. zvuči dosta irelevantno. Sada imamo ne samo imidž, simulakrum i drugo, jer taj simulakrum nije uvek prosto samo jedno sredstvo, nego on postaje i samozavaravanje. Ti stvarno počinješ da veruješ da je to tako, da je to u stvari savremeni svet. I milijardu ljudi koji projektuju tu sliku sveta većini čovečanstva i njegove elite počinju u stvari da se zavaravaju. To se vidi, najveći stepen zavaravanja je trijumfalistička ideja o kraju istorije, o jednoj realnoj paradigmi od sada pa nadalje. A to sada, vraćajući se na početak razgovora, znači da mi sa takvom slikom sveta, koja se na taj način širi preko elita putem sredstava javnih komunikacija, ne možemo da opstanemo. Uzmimo na primer imidž koji projektuje američka TV. Bogatstvo, porodice koje u svom voznom parku imaju tri-četiri automobila. Šta to znači u Kini? Zamislimo recimo da Kina jednoga dana bude toliko bogata da može da ima tri-četiri automobila po porodici. Je li to uopšte moguće zamisliti? Pa to prosto nije moguće. To je ono što bi rekli dijalektičari kad kvantitet pređe u kvalitet. To ne može da funkcioniše. Zemlja je ipak ograničena.

Zašto je iz teorije koja slobodu stavlja u svoj centar u narednom koraku sloboda neposredno povezana i uslovljena materijalnim kategorijama?
Zato što prosto uvek ideš dalje, i uvek dalje. Sve to možeš da stvoriš i da se obogatiš, to je sve potpuno dozvoljeno. I onda imaš sad jednu čitavu seriju pojava. Tehnonauka se razvija zato što se razvija. Ne zato što uvek ima neku svrhu. Jednostavno je u pogledu znanja i u pogledu eksperimentisanja i u pogledu pravljenja i u pogledu činjenja. Uvek se razvija, samo zato da se razvija. Šta je svrha slobode? Pa ona je sama sebi svrha, nema druge svrhe. Tu je već neka vrsta otuđenja. Samo dok deluje u sistemu sa drugim vrednostima možeš je zamisliti kao racionalnu vrednost i ograničena je i uravnotežena njima. Kad se apsolutizuje, kao što se apsolutizovala u liberalizmu, onda je imaš kao otuđenu, i onda imaš slobodu radi slobode. Bogaćenje radi bogaćenja, informacije radi informacija. Tako ćemo uskoro imati milion TV kanala, pa nećemo više čitati. Sve ide potpuno mimo ikakve kontrole. A kontrola naravno pretpostavlja nekakve granice. Opet se vraćamo na onu apsolutnu sekularizaciju. Da nema ničega što čovek ne sme da učini, ako može da učini.

Da, ali sami ste rekli da će se doći do tačke u kojoj postoji zlo možda radikalnije od samouništenja, a to je da postanemo klonovi, na što upućuju eksperimenti sa genetičkim kloniranjem. To je možda još strašniji stadijum od samouništenja.
Tačno, to bi bilo strašnije. Ja mogu da zamislim još strašniju mogućnost da čovečanstvo sebe ne uništi potpuno, već toliko upropasti nekim apokaliptičkim sredstvom, da se potpuno izobliči. Recimo nekakvom stravičnom radijacijom koju samoproizvede. I sada živimo i množimo se, ali nismo više ista vrsta. Pa bi onda neko rekao, ako bi došlo do takve situacije, zar je onda zbilja opstanak takvog čovečanstva vrhovna vrednost. A mogao sam da uzmem za primer i gore – klonirano čovečanstvo, na primer. Dakle, nisam uzeo najgore.
Rečeno ukazuje da je osnovna premisa prosvetiteljstva; da ne postoji granica saznanja, kroz negativnu dijalektiku dospela do tačke koja se mora ograničiti. Ipak se izgleda mora postaviti neka granica.
Kraj moderne. Mi smo u ovom razgovoru to radikalizovali. Problem je u tome što i oni koji kažu da je kraj moderne, to jest postmodernisti, traže izlaz u jednom ćorsokaku. Jedino što oni mogu da ponude je neka dekonstrukcija moderne, ukazivanje, dakle, negativni rezultat, ali tražiti nekakvo rešenje na liniji postmoderne za ove probleme, sasvim je nemoguće. I zato sam ja lansirao onu ideju o post-post-moderni ili post-post-marksizmu. Drugim rečima, hteo sam da iznesem ideju da se mi ne moramo toliko radikalizovati da bismo dodavali „post“ na „post“. Ali to „post“ na svako „post“, implicira i nešto drugo, onu ideju o vraćanju na prethodni stadij, samo na jednom drugom nivou, ne potpuno vraćanje. To je ona ideja o odnosu između sekularnog i religijskog.
Sada se otvara još jedan problem. Postoje konkretne političke krize i situacije, koje imaju svoj specifičan kontekst. Postavlja se pitanje da li je realnije moguća rešenja tražiti u okvirima postojeće političke strukture i etike, ili treba nastojati da se takve krizne situacije rešavaju s obzirom na ukupan uvid jedne nove etike. U konkretnoj kriznoj situaciji odlučuje se uvek u nekim ograničenim vremenskim okolnostima, a interesi su često vrlo veliki. Šta mislite, s obzirom na Vaš uvid iz neposrednog političkog iskustva, da li se onda vodi računa o toj novoj etici, ili se ostaje i traži rešenje u okvirima tradicionalnih političkih sredstava, kako bi se što pre rešila kriza.
Učestvovao sam u jednom timu koji je morao da se bori sa mnogo elementarnijim problemima, nego što su to ovi problemi, ali preneto na naš nivo to su pitanja opstanka naroda, države, pitanja mogućega savladavanja krize i možda otvaranja nekih perspektiva. Za nas je na tom nivou bilo realno pitanje kako izbeći jednu od dve krajnosti u koju upadaju naše političke i intelektualne elite. Jedna je prosto kapitulantska, prosto kapitulirati i sprovoditi sve što se spolja nalaže, a druga je uopšte se ne prilagođavati, trpeti i nadati se u neka bolja vremena, pa makar i taj rizik bio nacionalni i državni opstanak. Naravno, da bi najlakše bilo u životu kada bi se rešenja mogla naći u tim krajnostima, onda je vrlo jednostavno, naročito je jednostavna kapitulacija. Ovo drugo je nešto teže, ali svejedno nepoželjno je i to. Najteže je tražiti rešenje u kome bi čovek sačuvao minimum dostojanstva, a ipak se uključio u svet. E sad, tu je čovek suočen sa dva nivoa. Jedan je pristup čoveka kao filozofa, mislioca, pisca i uopšte intelektualca, koji onda govori da kažem punim ustima, otvoreno, a drugi je nivo državnika koji u jednoj maloj zemlji treba da predvodi narod i državu, a da opstane u trenucima te strašne oluje. Tu se onda javlja drugi problem jer čovek ne može da govori punim ustima i ne sme, mora da se u mnogo čemu prikriva. E sad, to je jedna veština, važno je samo da se kod tog suzdržavanja ne izgubi svest o razlici između toga šta bi se govorilo kada bi se smelo govoriti punim ustima, i onoga šta se stvarno govori, pa da se čovek toliko navikne da počne da veruje u to, interiorizuje, racionalizuje i onda tim putem jednostavno nastavi.
Ali ono što je vrlo važno kada se nastoje izbeći ove krajnosti, po mom mišljenju jeste svest, na koju se onda može i javno ukazati bez nekakve dodatne opasnosti, svest o tome da voditi realpolitiku ne mora da znači ubediti sebe da je ona tu iz nekakvih moralnih razloga. Drugim rečima, najgora je solucija po kojoj neko kapitulira pred svetom, a sebe ubeđuje da je to neki visokomoralan izbor. Može se i kapitulirati ali samo nemoj onda ubeđivati ljude da je to nekakvo moralno rešenje. To su onda nekakvi imperativi života i zato je tu bila, podsetimo se, lansirana ideja „sagnućemo se“. Nije bilo rečeno kapituliraćemo, nego sagnućemo se, to je bila jedna metafora na koju se odgovorilo sa „nećemo se saginjati“. Pa smo onda i klekli i legli, itd. I još nešto da dodam, prema mom iskustvo veoma bitno, suprotstavljanje krajnostima koje dolaze sa Zapada čovek treba da čini na imanentan način. Znači kritikujući Zapad, polazeći od njegovih vlastitih pretpostavki. To je onda način da te na Zapadu i prime i donekle razumeju. A reč je da neke od tih vrednosti još uvek važe na lokalnom nivou, ja sad nisam govorio o opstanku čovečanstva, pa onda čovek ne može da ih dovede u pitanje, niti treba da ih dovodi u pitanje. Važno je samo da pravi razliku između realpolitike i moralpolitike, da to ne meša i sa druge strane da pravi razliku između jedne potpuno spoljašnje kritike, kakvu jedan deo naše elite ima prema Zapadu. To je jedno odbijanje, a bez ikakve realne moći i bez ikakvog realnog izgleda, nego treba u stvari da se vrši jedna imanentna kritika.

Kako ste videli rat u Bosni? Koji su, prema Vama, osnovni motivi iz kojih se rat generisao? I koliko su ti motivi upućeni na tradicionalne ideje?
Radi se o međunacionalnom sukobu, a ne o međudržavnom ratu, radi se o formi građanskog rata, a bitni konstituens tih nacija je religija, što ne znači naravno da se sada ponašanje izvodi iz nekakvih religijskih postavki i dogmi. Ja govorim o identitetu, o nacionalnom identitetu. Onda je jasna stvar da je bilo potpuno nerealno očekivati da motivacija može ići mimo toga, mimo te tradicije jer u toj religioznoj tradiciji, a o svetovnoj da ne govorim, stvar nije jednoznačna. Nije hrišćanstvo samo carstvo nebesko, nego je i zemaljsko, i ima određenu etiku primerenu životu, a ne samo herojstvu, svetaštvu, žrtvovanju. Mada ima obe stvari u sebi. Ne mislim da se rat, dakle motivacija, može zasnivati na čisto hladnoj kalkulaciji i utilitarizmu. Drugo je sada pitanje to što političke odluke ne mogu da se zasnivaju samo na etici, pa makar i najboljoj tradiciji, nego se moraju zasnivati i na nekim drugim uvidima i proračunima. Na nekom političkom utilitarizmu. Prema tome, kad govorim o srpskoj strani u Bosni, ono što ja tamo vidim kao grešku (pored ostalih grešaka kao što je vezivanje za jedan režim koji je bio manipulativan) jesu utilitarni kompromisi koji su proizišli iz uvida racionalnih političara – nije se dozvolilo da oni na vreme dođu do većeg izraza u političkim odlukama. Bilo je ljudi koji su ukazivali da u savremenom svetu ništa više ne može da se dobije. Međutim, oslanjajući se na vojni trijumfalizam, a malo i na tradicionalne ideje, počinjene su te greške. Doduše, moram da kažem da su te greške bile i stvar manipulacije iz Srbije. Ukoliko te greške smestimo u jedan politički kontekst, političke elite i političkog vođstva, te analiziramo njihov put, zapitaćemo se da li je sve to moralo da ispadne tako kako je ispalo. Gde su osnovne greške napravljene, a neke jesu napravljene. Ali kad kažem političke elite i političko vođstvo ja ne mislim samo na Srbe preko Drine, zato što su Srbi preko Drine i istorijski više puta imali ustanke i razne katastrofe, upravo zbog toga što se dešavalo i sa ove strane, napuštani su, manipulisani.

Spomenuli ste složenost pitanja tradicije. Kad je reč o našoj tradiciji na koje bi njene suštinske komponente ukazali?
Mora se biti obazriv kada se govori o tradiciji. S jedne strane, govorimo o deontološkoj tradiciji koja je velika, posebno u moralnom smislu, i ona je često i bila nenamerno strateško sredstvo. Pošto su druge strane u ratu znale za te osobine Srba, to im je poslužilo kao jedno moćno sredstvo. Međutim, naša tradicija naravno nije samo deontološka, ona se kreće u rasponu od deontološke do, ne više utilitarizma, nego običnog kapitulanstva. Sve je to u našoj tradiciji. Političari koji vode računa o tom najboljem delu, recimo, deontološkoj tradiciji, nastojali su da je kombinuju sa realnim političkim uvidima. Uzmimo recimo Pašića i austrougarski ultimatum. Nije istina da Srbija nije bila spremna na velike kompromise, ona je gotovo sve iz tog ultimatuma prihvatila samo da izbegne tu katastrofu. Jedino što je Austro-Ugarska po svaku cenu htela da uništi Srbiju. To dolazi do izražaja i 1941. godine, 27. marta. Veliko je pitanje postoji li nekakva srednja politika između politike pristupanja paktu i obaranja istog. Da takva politika ne bi možda dala bolje rezultate, jer ne bi toliko izazvala Hitlera. Njegov desni bok bio bi onda neutralisan i on bi u tom slučaju išao dalje, prema Istoku. I pitanje je šta bi se sa ovim narodom i ovom državom dešavalo u narednih gotovo pedeset godina posle toga. I kakvi bi sve aranžmani bili drugačiji, i da li bi toliko stanovništvo moralo da izgine. Mi smo, što je interesantno, u tim kalkulacijama uračunali sve, i svoju slavu i svoju tradiciju, ali smo zaboravili koliku smo cenu za to platili, a to je skoro milion ljudi. Kakva je to sada etika koja ne vodi računa o tolikim ljudskim životima. Hoću da kažem da je stvar dosta komplikovana. Problem je u tome što mi u odlučujućem trenutku na vlasti, nismo imali, pa ni u opoziciji, dorasle ljude tom istorijskom trenutku.

Ipak, izgleda da bez obzira na velike posledice kod nas dominira deontološka tradicija.

Moguće da je to tačno, sa jednom ogradom, a to je da ne bi trebalo zanemariti činjenicu da u našoj etičkoj tradiciji veliku ulogu igra ne samo deontološki pristup, nego i utilitarni. Ne govorim o kapitulantstvu, nego o utilitarnoj etici, ona je, naravno, legitimna. Trebalo bi znači voditi računa i o toj grani naše tradicije. Može se reći da Srbi baš ne bi ostali Srbi ako bi se odrekli te svoje deontologije. Mislim da ne bi, to im je dosta specifično. Ima jedna misao da pravog moralnog vaspitanja i nema bez tradicionalnog, bez konzervativnog vaspitanja. To je u izvesnom smislu tačno. Možda je kod pojedinih naroda to još tačnije zbog istorije, tradicije, identiteta, uticaja (na primer hrišćanstva), načina na koji religijska slika sveta postoji… Čak i sa utilitarnog stanovišta nije moguće prenebregnuti uticaj tradicije, jer utilitarizam kalkuliše sa posledicama. Ne mogu se prenebregavati tako velike tradicije, jer one deluju kroz nas. Drugim rečima onaj ko bi hteo da Srbe prevede na samo neki utilitarizam ne uzimajući u obzir deontološki otpor tome, napraviće grešku koja će imati stravične posledica. Pitamo se kako će Srbi, uzimajući u obzir tradiciju, delovati primereno savremenom svetu, kako će se snaći i opstati. Da ne govorim o daljim problemima uključivanja u savremenu globalizaciju, pod uslovom da srpski narod sačuva neki minimum samopoštovanja i samodostojanstva.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.