Svet u romanima Gordane Kuić

Piše Vasa Pavković

Romani Gordane Kuić su epske tvorevine koje govore o identitetu, o njegovom sticanju i gubitku. Ti romani su i zasnovani kao naročita lična i porodična svedočanstva o identitetu i njegovom smislu na nivou pojedinačnog života

I da nije ovako eksplicitno iskazala svoje „vjeruju“ posle sedam objavljenih romana, „vjeruju“ u koje su, da podsetim, verovali Čehov i  Andrić, Gordana Kuić bi od objektivnih čitalaca i proučavalaca književnosti morala da bude posmatrana kao neko ko je krenuo od  reminiscentnih porodičnih priča, koje je slušao od majke i tetaka, i kao neko ko je osetio da te stare, upamćene priče imaju smisao jači od njih samih, kao alki u porodičnom pamćenju.

SAGA O SAZVEŽĐU BALKANA
Impresionira već i sam pogled na sedam romana Gordane Kuić, objavljenih u relativno kratkom vremenskom intervalu od dve decenije, između 1986. i 2006. godine.
Recimo, „Miris kiše na Balkanu“, „Cvat lipe na Balkanu“ i „Smiraj dana na Balkanu“ imaju zajedno preko 1500 strana, vrlo gusto i sitno štampanog teksta, dok zbivanja u njima obuhvataju ceo 20. vek u istoriji Balkana ali i sudbine nekoliko jevrejskih porodica, gde sefardskoj porodici Salom pripada centralno mesto.
Ta prva tri romana hronološki prate opštu istoriju sveta, Evrope i Balkana – „Miris kiše na Balkanu“ počev od početka Prvog svetskog rata, međuratnog perioda i sve do konca Drugog svetskog rata; „Cvat lipe na Balkanu“ period posle Drugog svetskog rata do sredine šezdesetih; a „Smiraj dana na Balkanu“ apokaliptične devedesete godine prošlog veka. Faktički, ova porodična trilogija, kojoj moramo dodati i roman „Duhovi nad Balkanom“, kao naročiti, nadahnuti autorski komentar, pokriva postojanje obe Jugoslavije, a zbivanja u porodici Salom ili Šalom i okolnim, rođačkim, prijateljskim i inim porodicama (Papo, Korać), u velikoj meri bivaju i podsticana i uzrokovana istorijskim turbulencijama, od kojih su na junakinje i junake ovih romana, ponajviše uticali: Prvi svetski rat, osnivanje Prve Jugoslavije, Drugi svetski rat, bombardovanje Beograda i njegovo oslobađanje četiri godine docnije, socijalistička revolucija i revolucionarni teror u Drugoj Jugoslaviji, Informbiro, Goli Otok, potiskivanje građanske klase, 50-te i 60-te, lagani uspon jugoslovenskog društva, ubistvo Džona Kenedija, potom Titova smrt, i kriza i krah 90-ih. Pri tome, Gordana Kuić često vrlo diskretnim sredstvima, navodi kakav istorijski prelomni momenat, tražeći mu analogiju sa događanjima u životu svojih protagonistkinja i protagonista, mada nastoji i uspeva da pripovednu pažnju pre svega usmeri na živote vlastitih literarnih junaka, na njihovu svakodnevicu i uobičajene oblike porodičnog i intimnog života.
Istorijske silnice ne utiču samo na život junakinja i junaka ove trilogije nego i na promenu žanrova u njemu. Porodični, građanski roman o multikonfesionalnom društvu iz prvog dela, situiranog u Sarajevu i docnije Beogradu, „Miris kiše na Balkanu“, blago će se promeniti u priču o životu i karijerama dve sestre, Blanke i Rikice odnosno sazrevanju devojčice Inde, u „Cvatu lipe na Balkanu“ i neprilikama sa sustanarskim bračnim parom Grdić, da bi u „Smiraju dana na Balkanu“ preovladali melodramski elementi ljubavnog trougla Vere Korać, Ivana i njegove supruge Slavke.
Topološka mreža na kojoj su organizovana epizodično neprebrojiva pripovedana zbivanja širi se iz egzotičnog, zatvorenog provincijalnog i sefardskog Sarajeva s početka 20. stoleća ka Beogradu i Zagrebu, u izvesnim segmentima dopire do Dalmatinskog primorja u „građanskom“ međuratnom periodu, ali se docnije rasprostire i po svetu, stižući do Amerike i Palestine. Sve složene promene u životu junakinja i junaka različitih generacija i tkivu primarne trilogije romana Gordane Kuić, nalaze odraz i u samom jeziku kojim se pripoveda. U prvoj i drugoj knjizi taj je promišljeni jezik, prepun serfardskih rečenica i frazema, dna stranica vrve fusnotama, da bi kao makrotekst projekat Gordane Kuić prirodno skrenuo u trećoj knjizi prema anglicizmima na jednoj i živopisnom beogradskom žargonu na drugoj strani. Impresionira činjenica da se Gordana Kuić veoma dobro snalazi u dijalozima, koloritno se služeći natprosečnom jezičkom kompetencijom u upotrebi jezika, varijanata, žargona…

RASUTI ZNACI VREMENA
Ako se ovoj vrlo složenoj velikoj priči, zasnovanoj na „autentičnim događajima i ličnostima“, što je napomena spisateljice na kraju „Mirisa kiše na Balkanu“, sada i sa fantastičkim intermecom „Duhova nad Balkanom“, doda naredna trilogija: „Legenda o Luni Levi“, „Bajka o Benjaminu Baruhu“ i nedavno objavljen, faktički epiloški roman „Balada o Bohoreti“, postaje jasnije ne samo širina zahvata Gordane Kuić, nego i razlozi stvarnog divljenja koje tako uobličena celina od sedam epski raspričanih, generalno uzev realističkih romana, izaziva u objektivnom čitaocu.
„Koda“ druge trilogije, sa žanrovskim odrednicama legenda, bajka, balada svojevrsni je, posteriorno sagrađen smisaoni uvod u prvu trilogiju i u svom poslednjem i najboljem segmentu, „Baladi o Bohoreti“,  prstenasto zatvara celu sefardsku i balkansku sagu. Ona od jedne vrste folklorno egzotičnog porodičnog romana o promenama u životu mnogočlane siromašne sefardske porodice iz Sarajeva i njenog laganog širenja svetom, odnosno neke vrste nestajanja i utapanja u druge narode, postaje i vrsta romansirane (multi)nacionalne istorije, koja u Legendi o Luni Levi prevashodno pripoveda o inkvizicijskom progonu španskih Jevreja krajem 15. veka i njihovom mitskom izbegličkom dolasku na Mediteran, Levant odnosno Jadran; da bi u „Bajci o Benjaminu Baruhu“, služeći se iskustvima pustolovnog (melodramskog) romana, spisateljica govorila o čvrsto zasnovanom sefardskom životu u Sarajevu, Travniku, Splitu i Dubrovniku, odnosno jednim krakom i Beogradu, u drugoj polovini 17. veka, pod otomanskom vlašću. Konačno u poslednjem segmentu, napuštajući popularni žanr istorijskog i pustolovnog romana i vraćajući se početku, to jest 20. veku, Gordana Kuić, ispisuje ljubavni roman o jednoj autentičnoj ženskoj sudbini, rekonstruišući na osnovu dnevnika i pisama Bohoretino doba i njen život, dugu epistolarnu, emotivnu vezu sa španskim umetnikom Manuelom Manrikeom de Larom i stižući pred vrata Drugog svetskog rata.
Kritička deskripcija kojom sam pokušao da blago ocrtam neke od dominanti u sedam romana Gordane Kuić može da nagovesti jedan komplikovan i teško prohodan svet, svet u velikoj meri arhaičan, jedne malene nacionalne zajednice i desetina likova u njoj, koji svetlucaju na vremenskoj i prostornoj mapi prohujalog stoleća i, u poslednje tri knjige, prohujalih pola milenijuma, takođe. Nije međutim tako i to je ono najbitnije i najlepše!
Čitalački uspeh svih romana, u početku bez ikakve, a docnije bez znatnije marketinške aktivnosti, prvi je dokaz ove tvrdnje. Svaki od romana imao je više izdanja, neki i preko deset, ali ako ostavimo naklonost publike kao ćudljiv i dosta neuhvatljiv faktor, i poslužimo se argumentacijom kritičkog autoriteta, složićemo se sa rečima Predraga Palavestre iz knjige „Jevrejski pisci u srpskoj književnosti“. Te reči glase: „Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti i gustine, romani Gordane Kuić uglavnom poštuju sva pravila klasičnog hroničarskog pripovedanja: obilje detalja, linearno vođenje fabule i neposredno kazivanje kroz koje naviru raznovrsni likovi, brojne privatne sudbine i rasuti znaci prepoznatljivog vremena…“
Sa nekima od tvrdnji iz ovog citata složio bih se laka srca, o nekima mislim drugačije, ali ono što bih istakao su lakoća i jednostavnost  u naraciji i dijalozima i veština u kontaminiranja porodičnog romana silnicama istorije. Književno realizovani, jednostavnost i lakoća vidljivi su na svakoj stranici, posebno u dijalozima, u kojima Gordana Kuić, kako sam napomenuo, majstorski koristi idiolekte kojima njeni junaci govore: od akorda zvonkog i melodioznog sefardskog preko raznovrsnih varijanti srpskog i hrvatskog jezika, sve do groteskno iskrivljenog ličnog žargona, u rasponu od onog koji je pokrajinski uslovljen do onoga na koji je uticala generacijska pripadnost, odnosno prekid kontakta sa maternjim jezikom i uticaj tuđeg jezika. I upotreba tih idiolekata je stilski i smisaono različita i aberira između iskonske potrebe realističkog pisca da što bolje njihovim jezikom okarakteriše svoje junake i horizont njihovog sveta, preko građenja egzotične atmosfere, odnosno evociranja toplog porodičnog žargona, pa sve do socijalnog i psihološkog određivanja protagonista i uspešnih satiričnih i humorističkih partija, u kojima se iz žargona izvode komički efekti i dinamizuje centralna realistička šifra romana.

STARE PRIČE
Nema ničega bez priče, kaže u jednom od raritetnih autopoetičkih tekstova Gordana Kuić. I da nije ovako eksplicitno iskazala svoje „vjeruju“ posle sedam objavljenih romana, „vjeruju“ u koje su, da podsetim, verovali Čehov i  Andrić, Gordana Kuić bi od objektivnih čitalaca i proučavalaca književnosti morala da bude posmatrana kao neko ko je krenuo od reminiscentnih porodičnih priča, koje je slušao od majke i tetaka, i kao neko ko je osetio da te stare, upamćene priče imaju smisao jači od njih samih, kao alki u porodičnom pamćenju. Tako je, na neki način, u ime svojih predaka, u ime najdublje porodične tradicije, Gordana Kuić krenula u neobičnu avanturu romansijerskog pripovedanja i istrajnošću i poverenjem u sebe i jezik, načinila obimno i respektabilno književno delo. Ono poštuje publiku i njoj je namenjeno, ono poštuje klasične obrasce hronološkog pripovedanja i realističke odgovornosti pisca, ali ono ima i mnoge druge namere od dobrodošle i bitne namere čitalačkog zabavljanja.
Romani Gordane Kuić su epske tvorevine koje govore o identitetu, o njegovom sticanju i gubitku i gubitku i ponovnom sticanju. Ti romani su i zasnovani kao naročita lična i porodična svedočanstva o identitetu i njegovom smislu na razini pojedinačnog života. Sećam se zato mudrih reči Amina Malufa, Gordani Kuić vrlo dragog i bliskog pisca, koji u knjizi „Ubilački identiteti“ zapisuje i ovakvu rečenicu:
„Identitet nije dat jednom za svagda, on se gradi i preobražava celog života.“
Možda bi ta rečenica mogla biti jedan od motoa u nekom budućem izdanju ovog sedmotomnog zdanja. Tolerantnost i osećanje za vrednosti i ideale drugog i drugačijeg, bitne su autorske ideologeme koje se implicitno podrazumevaju u romanima Gordane Kuić. One su prisutne u nedoumici o smislu i posledicama Sarajevskog atentata i oštrom intelektualnom protestu protiv holokausta u „Mirisu kiše na Balkanu“, oni su prisutni u oštrom protestu protiv jednoumlja i tiranije u „Cvatu lipe na Balkanu“, ali i u traganju za vlastitim emotivnim uporištem u životu u „Smiraju dana na Balkanu“.
Ponovo, u drugom trilogijskom krugu, Gordana Kuić će se sredstvima romana i umetnosti suprotstaviti progonu Jevreja iz Španije 1492. godine, zagovaraće međukonfensionalno razumevanje, između ostalog i kroz lik dobroćudnog i nespretnog travara i ranara Benjamina Baruha, koji pomaže svim bolesnicima i ranjenicima, bez obzira na veru, nacije i ideologije. Konačno i poslednji roman drugog troknjižja, „Balada o Bohoreti“, prolazi u sporom, sudbinski dugom traganju naslovne junakinje za samom sobom i vlastitim mestom u grubom muškom, patrijarhalnom svetu, počev od Istanbula, preko Sarajeva sve do Pariza.
„20. vek nas je verovatno naučio da nijedna doktrina nije, sama po sebi, nužno oslobodilačka, sve one lako mogu da iskliznu, sve mogu da budu izopačene, sve imaju okrvavljene ruke, komunizam, liberalizam, nacionalizam, svaka od velikih religija, pa čak i svetovnjaštvo. Niko nema isključivo pravo na fanatizam i niko nema, obrnuto, isključivo pravo na čovečnost“, kaže u „Ubilačkim identitetima“ Amin Maluf. Ne tvrdim da je ovo bila centralna ideja vodilja u romanima Gordane Kuić. Centralna vodilja je ipak bila sama priča, njena zanimljivost. Priča kao svedočanstvo o trajanju i nestajanju. Pa ipak, u podtekstu ovog pola milenijuma dugog, ženski tolerantnog šeherezadinskog pripovedanja, krije se i ta ideja. I u njenoj prisutnosti, kroz bezbrojne epizode i mnoštvo likova, otkrivam jednu od važnih vrednosti ovog romansijerskog poduhvata.

____________________

Na sajmu u Sarajevu
Na Sajmu knjiga u Sarajevu, održanom krajem aprila, jedini ozbiljniji predstavnik pisaca Srbije bila je Gordana Kuić, kojoj je vodeća izdavačka kuća „Šahinpašić“ objavila svih sedam romana. Veliko interesovanje izazvali su kako autorkino potpisivanje knjiga na samom sajmu, tako i njeno književno veče u elitnoj „Šahinpašićevoj“  knjižari, na kojem je govorio naš kritičar, pisac Vasa Pavković.