Sakašvili spreman za novi rat

Piše Bogdan Đurović

Dok opozicija zahteva oslobađanje političkih zatvorenika, Mihail Sakašvili uvodi predsednička „superovlašćenja“, oprema vojsku i tvrdi da Rusi preko Južne Osetije krijumčare atomsko oružje

Od početka ove godine, pala su već dva režima iz talasa proameričkih obojenih revolucija, koji je zapljusnuo postsovjetski prostor pre pola decenije. Najpre je, posle izbornog debakla, otišao ukrajinski predsednik Viktor Juščenko i time je stavljena tačka na „narandžastu revoluciju“. Onda je, početkom aprila, opozicija proterala iz zemlje kirgizijskog predsednika Kurmanbeka Bakijeva, vođu „revolucije lala“. Zapadni krugovi prozivaju Moskvu da stoji iza ovog prevrata. Činjenica je, pak, da je Bakijev utočište pronašao u Minsku, kod Aleksandra Lukašenka. A Belorusija i Rusija su, bar na papiru, najbliži saveznici.

SAM NA VETROMETINI
Sada se svi pitaju – ko će biti sledeći. A on se sam javio. Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili („revolucija ruža“), ovih dana na sve strane trubi da posle Bakijeva dolazi na njega red i da „Kremlj odavno smatra da je našu demokratski izabranu vladu potrebno smeniti ne birajući sredstva“. Međutim, ne sme se zanemariti ni potpuno suprotna mogućnost – da će upravo Sakašvili posegnuti za bilo kojim sredstvom, pa i nasilnim, ne bi li sačuvao vlast.
Jer, on je praktično ostao sam na vetrometini. Ne samo što je bez vlasti ostao Juščenko, njegov kum i sponzor, nego ni glavni pokrovitelj, Vašington, po svemu sudeći više nije voljan da ga bezrezervno podržava. Do nedavno, zvanični Tbilisi je kao mantru ponavljao da Bela kuća dosledno nastavlja prema Gruziji kurs Džordža Buša, po kome je Sakašvili još za života nazvao jednu ulicu u glavnom gradu. Buš je Gruziju nazivao „svetionikom demokratije“ i nije žalio sredstva za podršku svojim mladim revolucionarima. Ali, nedavno je usledio hladan tuš. Barak Obama se javio telefonom i saopštio Sakašviliju da neće biti u prilici da se, po prethodnom dogovoru, susretne sa njim ovog meseca. Time je pokvario planove Gruzijcu, koji je danima najavljivao svoj susret sa „najmoćnijim čovekom sveta“. Već je i ugovorio trijumfalnu tronedeljnu turneju po SAD-u, posle konferencije o nuklearnom razoružanju, održane sredinom aprila u Vašingtonu. A tuš je bio utoliko hladniji što je Obama, u okviru vašingtonske konferencije, našao vremena za razgovor u četiri oka sa novim ukrajinskim predsednikom, prijateljem Kremlja Viktorom Janukovičem, dok je gosta iz Tbilisija udostojio samo rukovanjem.
Miša Sakašvili i njegovi propagandisti, i od petominutnog telefonskog razgovora sa Obamom napravili su euforičnu kampanju. Mediji su udarnički izveštavali da je „predsednik SAD-a dao visoku ocenu gruzijskim reformama“ i „da će Vašington učiniti sve da Gruzija postane uspešna zemlja“, odnosno da „niko ne može da izoluje Gruziju jer nju podržava međunarodna zajednica, a naročito SAD“… U ovom horu optimista, jedva se čuo glas analitičara Gija Huhašvilija, koji je upozorio da je „petominutni telefonski razgovor neadekvatna cena za 750 gruzijskih vojnika u Avganistanu“. Da li je to Obama čitao tekst u „Vašington tajmsu“, pod nazivom „Predsedniče Obama, molimo ne primajte u posetu Mihaila Sakašvilija“? Verovatno jeste, i ne samo taj. Postaje jasno da Amerikanci, svesni koliko im je važna konstruktivnost Moskve u ovim kriznim vremenima, puštaju niz vodu jednog po jednog „obojenog saveznika“, nemajući snage da osujete nameru Rusije da vrati vekovni uticaj u svom najbližem okruženju, unutar granica bivše ruske i sovjetske imperije.

MIRIS BARUTA
Prvi ozbiljniji ispit za Sakašvilija biće predstojeći lokalni izbori, zakazani za 30. maj, kada će se, između ostalog, birati i gradonačelnik Tbilisija – lepog, starog grada od 1,4 miliona stanovnika. Zapravo, njegov problem nisu toliko sami izbori (procenjuje se da će uz moćnu podršku državne mašinerije pobediti dosadašnji gradonačelnik Gigi Ugulava), već ono što će uslediti posle njih. Jer, teško će Sakašvili ubediti opoziciju i gnevni, osiromašeni narod da je sve bilo fer i pošteno. Tako će se on naći u mašini koju su odavno patentirali Amerikanci – da vlast mora da se pravda i dokazuje da je sve bilo čisto. Idealan kvasac za narastanje revolucionarnog testa. Pogotovo što opozicija nastupa sa zahtevima da se do 30. maja oslobode svi politički zatvorenici, među kojima ima žena i maloletnika. Pod sloganom „Solidarnost sa nezakonito uhapšenima“, ujedinjena opozicija poručuje da se neće prestati sa blokadama ulica i trgova dok svi do poslednjeg ne budu pušteni iz zatvora. A to već miriše i na barut…
I dok Obama nema vremena da primi Sakašvilija, Vladimir Putin u Moskvi dočekuje jednog za drugim gruzijske opozicione prvake. Najpre je došao lider „Pokreta za pravednu Gruziju“ Zurab Nogaideli, koji je čak i potpisao sporazum o saradnji sa Jedinstvenom Rusijom. A zatim je doputovala i najmoćnija žena gruzijske politike, predsednica „Demokratskog pokreta – Jedinstvena Gruzija“ Nino Burdžanadze. „Politički dijalog sa Rusijom je vitalno pitanje za obnovu jedinstva Gruzije“, poručila je Burdžanadze, bivša šefica parlamenta i nekada najbliža saradnica Sakašvilija. Danas slovi za najozbiljnijeg pretendenta za mesto šefa države. „Život ide dalje“, naglasio je Putin: „Nadam se da ćemo moći, oslanjajući se na ljude koji žele normalne odnose sa Rusijom, da vratimo naše odnose na pretkrizni nivo“.
Sakašvili, međutim, nije zainteresovan za popravljanje odnosa sa Moskvom. I obrnuto. Tokom aprilske američke turneje, on koristi svaku priliku da baca drvlje i kamenje na Rusiju. To čini i u intervjuu „Tajmu“, a posebno na njujorškom državnom univerzitetu, gde je održao predavanje. Amerikanci su mu dali veliki publicitet, dodelivši mu i titulu počasnog doktora i nazvavši ga „šampionom demokratije“. Potom je gostovao i na Harvardu, a njegova pres služba saopštava da je zbog velikog interesovanja organizovana tombola, gde su pobednici osvojili – mesto u slušaonici kod profesora Miše.

BOMBA NA KAVKAZU
Suština izlaganja bila je da Gruzija ide sigurnim korakom u izgradnju demokratije, a da je za sve probleme u njegovoj državi kriva Rusija, koja koristi svaku priliku da joj podmeće klipove u točkove. Rusija, zapravo, ne želi dobro gruzijskoj demokratiji, otvorio je dušu Sakašvili. Pohvalio se zatim da je Svetska banka rangirala Gruziju na 11. mesto u svetu, po kriterijumu biznis-ambijenta, ali nije pomenuo da domaći preduzetnici stenju pod poreskim teretom koji je udvostručen tokom njegove vladavine. „Drugi se trude da ograniče slobodu mišljenja, ali mi želimo da ojačamo politička prava i slobode“, dodao je „šampion demokratije“ iz čije zemlje su već pobegli glavni urednik lista „Šansi“ Bondo Kurdadze, televizijski reporter Vahtang Komahidze, novinar Levan Gudadze, brojni činovnici prethodne vlasti i nekoliko hiljada građana, koji su samo tokom prošle godine zatražili politički azil u inostranstvu (ukupan broj iseljenih mnogo je veći). A, zbog izbornih manipulacija, opozicija još od 2008. bojkotuje parlament. I onda se čudi što Obama ne posećuje njegova predavanja o demokratiji!
Zato je spreman da proširi repertoar. Tbiliski „Institut slobode“ (formalno nevladina organizacija, a u stvari vodeći ideološki štab koji je Sakašvilija doveo na vlast), već je podneo na verifikaciju Ustavnoj komisiji predlog zakona da se šefu države dodele „superpredsednička ovlašćenja“, po kojima bi preuzeo i upravljanje vladom, a mesto premijera bi bilo ukinuto. Takođe, prebrinuo bi i izborne brige, jer bi „superpredsednika“ birao parlament, a ne građani. Očito je da Sakašvili sada ulazi u poslednju fazu uzurpacije vlasti, pošto je prethodno u potpunosti potčinio medije i sudstvo, a sve uoči 2013. godine, kada mu ističe drugi predsednički mandat. Ovaj predlog zakona može bez problema da bude usvojen, pošto je parlament odavno sveden na šalter za udaranje pečata na Sakašvilijeve odluke.
Ali, Šalva Hačapuridze, lider partije „Za pobedu“, upozorava na nešto mnogo opasnije. Ukazujući na činjenicu da Moskva sve otvorenije proziva Tbilisi za podršku teroristima koji svakodnevno ubijaju građane Rusije (gruzijskog predsednika dovode u vezu i sa stravičnim eksplozijama u moskovskom metrou), Hačapuridze tvrdi da je Sakašvilijev pravi cilj izazivanje „velikog kavkaskog rata“, čiji bi epicentar bio u Gruziji, a potom bekstvo iz zemlje „kada Rusi stignu do Berlina“.
Time se može objasniti i forsirano naoružavanje gruzijske armije, navodno za odbranu od ruske agresije – njegova vojska je danas bolje opremljena nego u avgustu 2008. godine. Nije slučajno Sakašvili ovih dana u Americi pokrenuo priču da Moskva koristi teritoriju Južne Osetije za ilegalnu trgovinu obogaćenim uranijumom i proizvodnju i širenje nuklearnog oružja! I on je, kao i njegov učitelj Buš u Iraku, „otkrio oružje za masovno uništenje“, spremajući se za novu ratnu avanturu na Kavkazu. Međutim, prava bomba postaje sam Sakašvili. Da li će ga neko zaustaviti – pre nego što detonira?