Otomanski komonvelt

Piše Aleksandar Vulin

Politički povratak na prostor Srbije počeo je posetom ministra inostranih poslova Davutoglua Novom Pazaru, nastavio se samouverenim zahtevom ambasadora Turske da se iznad Novog Sada na Fruškoj Gori podigne spomenik izginulim osmanlijskim vojnicima, a definitivno je završen potpisivanjem Istambulske deklaracije

Da imperije postoje, dokle god je sećanja na njih, a još i više dokle god je onih koji su spremni da budu njihov deo, posvedočio je sastanak na obalama Zlatnog roga. Predsednik Turske Abdulah Gul, član predsedništva BiH Haris Silajdžić, i predsednik Srbije Boris Tadić pozirali su pred kamerama držeći se za vrhove prstiju.

ZAJEDNICA OTOMANSKIH KOLONIJA
Kada je Britanska imperija shvatila da je njeno prošlo i da je preskupo izdržavati okupacione armije, diplomati Njenog veličanstva, odlučili su da umesto Britanske imperije stvore Britanski komonvelt, i zato su 1949. godine, zemlje koje su činile carstvo u kome sunce nikada ne zalazi, u Londonu potpisale Londonsku deklaraciju. Stešnjena iznova uspostavljenom ruskom moći na istoku, zaustavljena u širenju uticaja prema jugu američkom invazijom na Irak, željna povratka na Balkan sa koga je politički proterana 1878, a vojnički 1912. godine, Turska je počela da se vraća obrnutim redom.
Najpre je u okviru snaga SFOR-a, docnije EUROFORA, poslala 1.500 vojnika, a potom je 1.000 askera stiglo i na KiM. Politički povratak na prostor Srbije počeo je posetom ministra inostranih poslova Davutoglua Novom Pazaru, nastavio se samouverenim zahtevom ambasadora Turske da se iznad Novog Sada na Fruškoj Gori podigne spomenik izginulim osmanlijskim vojnicima, a definitivno je završen potpisivanjem Istambulske deklaracije i početkom stvaranja Otomanskog Komonvelta, društva naroda povezanih sećanjem na vekove zajedničkog postojanja pod vlašću Otomanske imperije.
Na Balkanu ništa nije bez kazne i nagrade, a još manje bez najave u rečima i postupcima ljudi. Tako je izjava turskog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua u julu 2009. data kroz suze u Hadži Hurem džamiji u Novom Pazaru („ako vama nokat zafali mi u Turskoj to osetimo“) najavila da nema tog priznanja Kosova koje će turskoj diplomatiji i državi uskratiti pravo da utiče i da uređuje na odnose u zemljama koje će pristupiti zajednici Otomanskih kolonija.

REGIONALNA (NE)STABILNOST
Iako je Turska među prvima priznala Kosovo (18.2.2008), i samo zahvaljujući abecedi nije bila i prva, prepuštajući tu čast i zadovoljstvo za nekoliko sati srećnijem Avganistanu, ministar Davutoglu je godinu dana kasnije došao u Novi Pazar da miri zavađene Bošnjačke partije, a pre toga u maju mesecu 2008. održao uz premijera Turske sastanak sa Sulejmanom Ugljaninom koji je nakon njega objavio da mu članstvo u Koštuničinoj vladi nije više po volji, već da će sreću za sebe i svoju partiju, potražiti među Tadićevim i Dačićevim pristalicama. Kao što je i očekivano, Istambulska deklaracija nije se bavila pitanjem Kosova, a nakon do neukusa ponavljane izjave predsednika Srbije da su „odnosi Turske i Srbije na najvišem nivou u istoriji“ nije ni bilo potrebe. Da su predsednici Crne Gore i Makedonije stavili svoj potpis na formiranje Otomanske zajednice naroda, verujem da bi i njihovo priznanje Kosova prošlo bez proterivanja ambasadora i više nikome jasne politike proteraj pa vrati. O Kosovu nije bilo reči ali se zato deklaracija bavila presudom u sporu između BiH i Srbije. Nekoliko nedelja pre, kako Turska štampa piše „potpisivanja istorijskog dokumenta“, Silajdžić je u Mostaru u nasmejano lice predsednika Srbije sasuo niz optužbi od onih da je Srbija učestvovala u „etničkom čišćenju“ preko toga da „sada nastavlja hapseći nas po aerodromima“ i sve do optužbe da „Srbija narušava regionalnu stabilnost“.  Budući da su ova pitanja, daleko preča nego priznanje Kosova, u tekstu deklaracije našlo se mesta za odgovore. Tako je presuđeno da je Srbija kriva za narušavanje regionalne stabilnosti jer je predsednik Srbije potpisao tekst u kome se kaže „regionalna politika ubuduće treba da se zasniva na osiguranju bezbednosti…“ dakle „ubuduće“, što znači da do sada takva politika nije vođena, a kako Srbija nikoga za ništa nije optužila, ostaje da sama promeni politiku i da posluša što joj dobronamerni predsednik Turske savetuje.

Premijer Turske Ahmet Davutoglu i predsednik Srbije Boris Tadić u Istanbulu dogovorili se da zajedno obeleže dan stradanja muslimana u Srebrenici

CARSKA SE NE PORIČE
Ni optužba za etničko čišćenje nije prošla bez odgovora, tako je odlučeno da se premijer Turske Redžep Tajip Erdogan i predsednik Tadić pojave na obeležavanju petnaestogodišnjice stradanja u Srebrenici, i još da je kako kaže predsednik Gul „usvajanje deklaracije kojoj se osuđuju genocid u Srebrenici, dobar korak“. Da li zato što je opterećen kućnim vaspitanjem po kome nije pristojno protivrečiti starijem, ili zato što se „carska ne poriče“ predsednik Srbije nije upoznao svog domaćina da je Skupština Srbije usvojila rezoluciju u kojoj se reč genocid nigde ne pominje, pa samim tim ni ne prihvata, ili možda postoje dve rezolucije, jedna za domaću upotrebu, a druga za inostranstvo. I o slučaju Ganić predsednici su brzo našli zajednički jezik.
„Srbija nema ništa protiv da Ganiću sudi BiH“ izjavio je predsednik Tadić, ne objašnjavajući po kojoj to reformi pravosuđa on može da govori u ime tužilaštva Srbije, a ni zašto je Srbija uopšte tražila izručenje Ganića ako će rado prepustiti to pravo državi koja ni suđenje ni izručenje nije tražila. Izjava predsednice suda BiH da smo „svi mi Ganić“ nije poljuljala veru u nepristrasnost BiH sudija, a ni činjenica da je kako svedoči Milorad Dodik, od 2002. godine u BiH Srbima dosuđeno 1.500 godina robije, dok su muslimani svoje prestupe platili sa punih 40. Istambulska deklaracija, plod, kako piše turska štampa, „višemesečnih napora Ankare“ obradovala je Sulejmana Tihića, šefa SDA, koji je ocenjuje kao „dobar osnov za dalje sporazume“.
Zašto Tihiću nije dovoljan Dejtonski sporazum bilo kao okvir, bilo kao osnov za buduće sporazume nije objašnjavao, ali kada Srbiji kao zemlji garantu Dejtonskog mirovnog sporazuma to nije važno, zašto bi bilo njemu. Osim što je vratila mir u odnose Tadić-Silajdžić deklaracija nije mnogo učinila na toliko željenoj „regionalnoj stabilnosti“. Srpski član predsedništva BiH Nebojša Radmanović izneo je zvaničan stav Republike Srpske u kome je odbacio Istambulske presude za genocid i etničko čišćenje ali i osporio poseban položaj Turske u odnosu na RS pa i Bih. U Otomanskoj imperiji čak i ako je posmatramo kako bi u Sarajevu rekao ministar Davutoglu „kao zlatno doba Balkana“ nije se mnogo držalo do procedura ili formalnog prava.

TURSKA EVROPA
Volja padišahova je sama po sebi zakon, ali čak i u tim vremenima na diplomatske pregovore odlazili su ovlašteni predstavnici Visoke Porte, otuda je sasvim logično ono što je primetio Nebojša Radmanović, da predsedništvo Bih nije ovlastilo Silajdžića da u zvaničnom svojstvu potpisuje bilo šta pa ni Istambulsku deklaraciju ali zato „čudi šta predsednik Srbije radi na sastanku sa turistom Silajdžićem“. Politički turizam za Silajdžića i neće biti ni skup ni opasan ali za Srbiju koja ne pravi razliku između zvaničnih i nezvaničnih lica može da bude i opasan i skup, i ponižavajući. Srbiji jeste i treba da bude stalo do dobrih odnosa sa BiH, ali ako je između Beograda i Sarajeva potreban most, mogao se tražiti u Banja Luci, a ne rizikovati „regionalnu bezbednost“ zaobilazeći legitimne institucije u BiH, i ugrožavati suverenitet i Bih i Srbije prizivajući uticaj stranih sila koje nemaju baš nikakav osnov za svoje mešanje. Činjenica da je Turska vojnički veoma moćna zemlja nije dovoljan argument, baš kao što ni zajednička težnja ka EU nije dovoljna da nas stavi u članstvo Otomanskog komonvelta. Pre nego što uopšte i bude u prilici da kandiduje za članstvo u EU, Turska bi morala da promeni svoj Ustav. Naime, jedan od glavnih zahteva EU nije samo uspostavljanje građanskih prava, rešenje pitanja kurdske manjine, odnos sa Jermenijom, već i uspostavljanje civilne kontrole vojske. U Turskoj, po Ustavu, armija je čuvar nasleđa Kemala Ata Turka, i ona je nad svim civilnim ustanovama. U bliskoj prošlosti, načelnici generalštaba kroz članstvo u Nacionalnom savetu su svojom odlukom smenjivali premijere i zabranjivali partije, uspešno i bez velikih sukoba u društvu odbijali da priznaju rezultate izbora. Armija je obavezna i služi se od tri do pet godina, svi fakultetski obrazovani muškarci automatski su i oficiri, smatra se jednom od četiri pet najmoćnijih armija planete i jedinom efikasnom branom sekularne države pred apsolutnom islamističkom većinom, njen godišnji budžet je devet milijardi dolara. Turska armija bi tako zbog EU morala da napusti svoj vodeći položaj što svako ko i malo zna o Turskoj zna da nije moguće. Ako je EU teško da prihvati 70 miliona Turaka u članstvo EU, što već nekoliko decenija uporno pokazuje, to nije razlog da Srbija svoje težnje veže za problematične turske šanse i još manje da postane talac nekog budućeg prekomponovanja kontinenta i stvaranja utešnih balkanskih i maloazijskih integracija. Od oktobra 2009. održano je pet sastanaka najviših funkcionera Turske, Bih i Srbije ali i isto toliko sastanaka Turske, Bih i Hrvatske, zanimljivo je da živa Turska aktivnost staje na granicama nekadašnje imperije i da se baš nikako ne ojačava preko tih međa.
Dolazak članova predsedništva BiH u Beograd, kako je najavljeno Istambulskom deklaracijom nije dovoljan razloga da Srbija postane član Otomanskog komonvelta. Žrtvovanje odnosa sa RS nije i ne može biti prihvatljivo, a pokroviteljstvo, visoke vlade u Ankari, ne nudi ništa drugo. Turska može i hoće da pristane na stvaranje Otomanskog komonvleta kao način da proširi svoj uticaj i sačuva svoj način života i političko uređenje do koga drži, ali Srbija nema ni jedan razloga da pristane da Turska postane njena Evropa.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.