NADA MOMIROVIĆ Globalizacija se propoveda na pisti

Razgovarala Nataša Jovanović

Možda deluje malo čudno kada u socijalizmu počinjete kao kapitalista, a u kapitalizam ulazite kao potpuno socijalno opredeljeni; i to je bio nesklad između unutrašnjih poriva i kapitalističkih odnosa koji su trebali biti ustrojeni u firmi. Ali mi smo to uspeli, kaže u razgovoru za Pečat Nada Momirović, koja je zajedno sa suprugom Đorđem Momirovićem vlasnik i osnivač modne kuće Mona.

Kao vlasnik firme koja više od dve decenije uspešno posluje na tržištu Srbije, imali ste mogućnost da se „okušate“ u različitim ekonomskim i političkim sistema. Kako iz ove perspektive ocenjujete te promene i šta je u vreme zvaničnog socijalizma  značilo biti kapitalista?
Zanimljivo je da je ondašnja opozicija koja se u političkim programima zalagala za kapitalizam nama lepila etiketu „tajkuna koji otimaju od naroda“. To su govorili oni koji su se zalagali za rušenje socijalizma. S druge strane ljudi koji su bili na vlasti, socijalisti, poput predsednika Vlade Mirka Marjanovića, otvoreno su se radovali otvaranju novih pogona, insistirajući na ispunjavanju obaveza prema radnicima i državi. U tom neskladu bilo je teško pronaći pravi kurs. Ipak, smatram da je prepoznavanje društvenih i ekonomskih prilika i uslova bilo odlučujuće za trasiranje poslovnog puta kojim je Mona krenula.

Devedesete su donele „inicijaciju“ privrednog preduzetništva, ali i sankcije međunarodne zajednice. Kako se vaša firma nosila sa posledicama izolacije Srbije?
Mona je počela sa radom 1989. godine kao jedno od prvih preduzeća registrovanih po Zakonu o preduzećima. U preduzetničke vode suprug i ja ušli smo nakon napuštanja poslova u opštinskoj upravi i to iskustvo iz uprave i privrede za kasniji rad bilo je dragoceno. U to vreme postojali su zakoni koji su stimulisali preduzetništvo i društveno odgovoran rad. Ali onda su usledile sankcije i mi smo zakoračili u zaista težak period. Kako većinu materijala: kožu, tekstil i metalnu galanteriju za tašne uglavnom uvozimo, svi uvozni kanali sirovina bili su zatvoreni. Dovijali smo se kako smo znali i uspeli da preživimo, sačuvamo proizvodnu supstancu i krenemo u novi poslovni ciklus i u novi razvoj. U vreme bombardovanja za koje  nismo znali koliko će trajati i šta će biti, firma je, izuzev majki sa decom koje su bile evakuisane, sve vreme radila. To je bila neka vrasta kolektivne terapije. Onda je došao kapitalizam, ali njegovi zagovornici nisu stali iza načela koja su zagovarali. To se videlo sa Skupštinske govornice koja je stavljala u isti rang one koji rade i one koji se bogate na razne druge načine.
Poznato je da su kožarska i tekstilna industrija kojoj pripadate praktično uništene. Gde, prema vašem mišljenju treba tražiti suštinski razlog takvog stanja i kakvo je iskustvo vaših kolega u inostranstvu koji sarađuju sa ovim industrijama?
Mi proizvodnju baziramo na uvoznim sirovinama jer su u vreme sankcija kožarska i tekstilna industrija uništene, a onda, posle 2000. godine, sklanjanjem kadra sa rukovodećih funkcija, i smišljeno dokrajčene. U tom momentu smo, iako je bilo besmisleno ulagati u postojeće kožarske i tekstilne pogone, morali da finansiramo kupovinu mašina, osnovnih sredstava, dizajn centra i modelarnice. Tek sada je jasno da su i sankcije i sve ono što je nakon njih usledilo zapravo bilo smišljeno kako bi proizvođač sa Zapada zauzeo svoje neprikosnoveno mesto na našem tržištu. Tako su nestale fabrike kože Ruma, Kula Kragujevac, Užice, pa konfekcije kože i fabrike tekstila od kojih smo se ranije snabdevali. Kako je preko sto hiljada ljudi, posredstvom kriznih štabova, napustilo svoja mesta, a svi ti pogoni sa kojima smo sarađivali, ostali obezglavljeni, pred nama je bio zadatak stvaranja novog kadra. Mi smo uspeli da opstanemo jer smo učili od tog istog Zapada i prilagođavali se novim uslovima, osposobljavajući pre svega nove kadrove. Nedostatak stručnih kadrova je i danas gorući problem naše privrede.

Koje mere bi naša država trebalo da preduzme kako bi domaćim preduzetnicima omogućila opstanak u ovakvom poslovnom ambijentu?
To učimo od drugih. Kada odemo na Pariski sajam, turska država zakupljuje dva sprata izlagačkog prostora svojim kožarskim proizvođačima i daje značajan procenat stimulacije za izvoz gotovog kožnog proizvoda. To je primer kako država pomaže izvoz svojih proizvodnih preduzeća. Postoje neke mere koje u tržišnim uslovima država mora da sprovede da bi zaštitila svoju proizvodnju i unapredila izvoz. Što se nas tiče, smatram da država ne bi trebalo da poveća PDV, o čemu se govori, već da radi na smanjenju doprinosa i poreza na lične dohotke kako bi stimulisala sve domaće firme da zapošljavaju nove ljude. Činjenica je da je naša država počela da stimuliše preduzetništvo, mala i srednja preduzeća, ali je pritom izostala globalna državna politika privrednog razvoja, koja će preduzetnike usmeriti u kom pravcu treba da ulažu kapital. Na Zapadu postoje institucije koje svakom preduzetniku predočavaju koliki će profit ostvariti ako uloži u određenu privrednu granu, kada će mu se vratiti uložena sredstva … Kod nas u tom delu, na žalost, postoji stihija. Podignuti krediti često znače bezkoncepcijsko zaduživanje i bankrot malih preduzetnika.
Što se tiče inostranih kolega najviše poslujemo sa italijanskim fabrikama sirovina, tekstila i kože, pa mogu da kažem da danas tamo gotovo da i nema proizvodnje, jer je ona izmeštena u Kinu, Indiju i Hong Kong, dok su zadržani samo dizajn centri. Postoji i druga varijanta; preduzetnici u svojim fabrikama drže radnike iz Kine ili tranzicionih zemalja koji često rade u tri smene. Na taj način ove firme obezbeđuju sebi konkurentnost kako na svom tako i na našem tržištu. Česta je i situacija da, iako im je proizvodnja izmeštena, poslednji šav se obično radi u domicilnoj zemlji, te otuda s punim pravom nose etiketu engleskog ili italijanskog proizvoda.
Slažete li se u oceni pojedinih ekonomista da se u našoj zemlji na račun domaćih proizvođača favorizuje strani kapital?
Pitanje i velika nepoznanica je koliko mi uopšte imamo domaćeg kapitala, u čijim je on rukama i kako se kod nas ulaže. Stranim kapitalistima je, s druge strane, u interesu da dođu kod nas, „skinu kajmak“ i odu. Neke firme su privatizovane od strane inostranih kompanija kako bi poslužile za fingiranje deponovanja otpada sa Zapada.
Mi moramo sačuvati čistu životnu sredinu, što predstavlja naš ogroman resurs, i ne treba da ulažemo u prljave tehologije kad to već do sada nismo radili.

U uslovima kada domaće i svetske kompanije trpe posledice svetske ekonomske krize, Mona uspeva da konstantno povećava obim proizvodnje. Čemu možete zahvaliti na toj činjenici?
Mi se prilagođavamo uslovima koje tržište diktira, pa smo pod pritiskom krize intezivirali rad, pokušali da ga učinimo kvalitetnijim, a sve uz pomoć stručnih ljudi i savremene metodologije. Kriza nas je stimulisala da se intezivno okrenemo izvozu i nalazimo nova tržišta. Godišnje Mona na tržište izađe sa preko 12 kolekcija što zahteva enorman  rad, ali je on i osnov našeg opstanka. Smatram da svako to može, ali da su ljudi skloni da se uljuljkaju u dobrim vodama.
Pored domaćeg prisutni ste i na tržištima regiona. Koje tržište smatrate ključnim, te koja je razvojna perspektiva firme?
Mona je prisutna na svim prostorima bivše Jugoslavije, sem u Sloveniji gde smo nakom četiri godine bili primorani da zatvorimo firmu jer nismo uspeli da dobijemo adekvatan poslovni prostor. U Hrvatskoj imamo samo jednu radnju, ali mislim da ćemo i na tom tržištu uspeti da proširimo prodaju. U Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori imamo dobre pozicije, jer su tržišta slična našem. Svoje firme imamo u Belorusiji, Rumuniji i Rusiji. MONA ima oko 800 zaposlenih i pedeset maloprodajnih objekata sa tendencijom proširenja na druga tržišta.
Drugi segment vašeg poslovanja je i turizam. Smatrate li da je ulaganje u ovu granu trenutno najperspektivnije?
Turizam predstavlja jednu od najperspektivnijih grana u Srbiji, pa je Mona to prepoznala i pre tri godine usmerila deo kapitala i u ovu granu. Turizam za sobom povlači razvoj više privrednih delatnosti, od poljoprivrede i prehrambene industrije do industrije zabave. Uz pomoć kredita, koje smo dobili od Fonda za razvoj, na Zlatiboru smo napravili elitni hotel sa četiri zvezdice, koji je na Sajmu turizma ove godine proglašen za najbolji hotel u Srbiji. Hotel raspolaže sa 90 komforno opremljenih soba i apartmana, kongresnom salom, i najsavremenijim velnes centrom. Zaposlili smo preko 80 ljudi i voleli bi da takvih hotela na Zlatiboru i drugim našim planinama ima još mnogo, čime bi se poboljšala ponuda naših turističkih centara i time novac od turizma ostao u Srbiji. Razvoj ove grane umnogome mogu da pomognu mediji favorizujući domaću turističku ponudu.

Mona ima poseban odnos i prema institucijama kulture. Recite nam nešto više o tome?
Kada se naša kultura u vreme sankcija našla u nezavidnoj poziciji mi smo se našli tu da pomognemo, pre svega donirajući materijale i izrađujući kostime. Tih godina je bilo veoma važno omogućiti da se iskaže entuzijazam naših reditelja, glumaca i scenografa koji su čak i u vreme bombardovanja izvodili predstave i spremali premijere novih. Saradnja sa pozorištima, a pre svega sa Narodnim pozorištem u Beogradu, datira od 1994. godine. Prikaz naših kolekcija visoke mode inspirisanih istorijom, tradicijom i kulturom našeg podneblja, u nacionalnom teatru postavili su reditelji, počev od Petra Zeca, Bobe Đurovića, Nebojše Bradića do Ljube Tadića i Siniše Kovačevića, a u saradnji sa istaknutim scenografima Sašom Zlatovićem, Borisom Maksimovićem …
Mona je zajedno sa Eparhijom budimljansko-nikšićkom i vladikom Joanikijem 2007. godine ustanovila književnu nagradu „Izviiskra Njegoševa“, nazvana tako po prvobitnom naslovu Gorskog vijenca. Nagrada se dodeljuje za najbolje delo objavljeno na srpskom jeziku, kao i za celokupno književno delo. Prvi dobitnik „Izviiskre Njegoševe“ je Miodrag Pavlović. Eminentni žiri, sastavljen od pet članova, ove godine je nagradu za celokupno delo, kao i za knjigu „Ne tikaj ume“ dodelio Rajku Petrovu Nogu. Veliki je broj institucija, izdavača, pojedinaca, predlagača za ovu nagradu što govori da je ona zauzela istaknuto mesto u srpskoj savremenoj književnosti.
Otkud Mona u književnim vodama ? U vremenima kada zataje institucije kulture onda pojedinci, ili društveno odgovorne firme, zauzimaju mesto pokrovitelja kulturnog stvaralaštva.
Koliko izbor zaštitnih lica Mone iz samog vrha sporta i muzike, utiču na promociju vaše modne linije u svetu?
Imena poput Jelene Janković ili Stefana Milenkovića jesu dragocena za promociju firme. Mona je za svoje promotere oduvek birala ozbiljne ljude od integriteta, perspektivne, koji su svojim talentom i radom sebi obezbeđivali mesto u svetu.

U kojim ste svetskim prestonicama imali prilike da izložite svoje kolekcije?
Svojim kolekcijama koje je prikazivala u inostranstvu Mona je uvek prenosila duh ovih prostora. Kolekcije „Među šljivama“, „Sretenje“, „Pirotski ćilim“, „ Lepenski vir“, „Vinčanska kultura“, „Velika tajna“ inspirisane su srpskom kulturom i tradicijom. Ove kolekcije videla je casino publika Moskve, Pariza, Rima, Milana, Varšave, Brisela …Sećam se da su u Briselu u vreme održavanja revije Šiptari opkolili zgradu hotela i napravili demonstracije zbog čega je bio angažovan i kordon policije.
U pripremi tematskih revija poput Petog carstva  uspeli ste da pored Olje Ivanjicki koja je autor i idejni vodič kroz temat , okupite eminentna imena iz domaćeg kulturnog miljea.  Koliko je moda postala način umetničkog opštenja?
Velike teme mobilišu snage, a pre svega velika imena. Pitanje srpske kulture i tradicije je pitanje koje se tiče svih nas, a na modi je, kao na delu kulture, da to na svoj način čuva i učini dostupnim širokom krugu kulturnih poslenika.
Ideja o tematskoj reviji Tesla, povodom 150 godina od njegovog rođenja nastala je kada mi je Olja Ivanjicki ispričala da u Americi, na 17-oj tabli, pored imena Nikola Tesla piše da je Hrvat, iako se on jasno izjašnjavao kao Srbin. Hteli smo da Teslu, Srbina koji je osvetlio svet, postavimo u žižu interesovanja novih generacija. Velikani 19. i 20. veka, kao što je Tesla,  odgajani na tradiciji i kulturi srpskog naroda, uspeli su da očuvaju i sebe i narod i u da u toj tradiciji pronađu snagu za dalje poduhvate. Nadahnuti tim činjenicama počeli smo rad na Tesli.

Čime inspirisani ste krenuli da radite tematsku reviju posvećenu P.P.Njegošu i koliko je rađanju same ideje doprinelo vaše crnogorsko poreklo?
Mi se suočavamo sa odsustvom kulturne politike i zaštite srpskog jezika na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Ovde niko neće jasno da kaže šta su ti samozvani jezici. Institucije kulture neće jasno da se odrede kada je P.P Njegoš u pitanju. Novi nam primeri svedoče o tome da se Njegoš iako najveći srpski pisac, od strane nekih institucija namerno ili slučajno pripisuje drugim nacionalnim književnostima.
Kako se neke stvari uvek poklope, tako se desilo da je uporedo sa mojim premišljanjima o Njegošu, Olja ilustrovala pesmu „Noć skuplja vijeka“ koja je prevedena na devet jezika. Odlučile smo da pokažemo Njegoša kao vladara i vladiku, najvećeg srpskog pesnika i čuvara kosovskog mita. Istovremeno Njegoš je prikazan kao evropski čovek, koji se nadahnjivao evropskom kulturom, ali i čovek koji je imao najneposrednije veze sa ruskim carskim dvorom.
A u vezi porekla, svaki Srbin u sebi nosi Njegoša, pa tako i ja.

Kako se desilo to da jedna Ruskinja kroz svoje i vaše kreacije nama Srbima da istorijsko pravo da se smatramo podanicim Petog carstva?
U Oljinoj monografiji ostalo je zapisano: „Ni jedan umetnik ne sme da zaboravi tako velike datume, kao što je Kosovski boj, a da ih ne obeleži“. Odlučili smo da obeležimo 620 godina od Kosovskog boja, pa smo 2009. godinu odabrali za realizaciju kolekcije na ovu temu. Na serigrafiji koju mi je poklonila, Olja je napisala: Kosovski boj od 1389. do 2004. godine i tri tačke. Te tri tačke znače da je to nešto što traje i što će trajati, nešto što moramo u svojim dušama i mislima da čuvamo. U toku stvaranja skica za kolekciju Olja je želela da nosilac temata bude car Dušan, lepota srpskog dvora i vizantijskih odeždi. Htela je da napravi direktnu vezu tog dela srpske istorije sa savremenim dobom, koje je za nju bilo posebno inspirativno.
Olja je 2005. godine naslikala sliku Peto carstvo, a 2007. u dnevnom listu Politika objavila kolumnu pod nazivom “Ovaj brend nam ne može niko ukrasti“. Olja je proglasila Peto carstvo na ovim prostorima. „Shvatila sam“, kaže Olja, „ da ovaj prostor ima pravo na Peto carstvo. Dato je najviše žrtava u krvi i za slobodu i to se radi oduvek, skoro do današnjih dana… „. Ona je puno promišljala o tim stvarima i tako se desilo da jedna Ruskinja, a zapravo Srpkinja, ovim prostorima da pravo na Peto carstvo. Carstvo uma ili Beogradska škola mišljenja je brend koji nam niko ne može oduzeti.

Koliko su kolekcije stvarane sa ciljem očuvanja srpskog identiteta komercijalne?
Kolekcije visoke mode pozicioniraju firmu i učvršćuju brend. Utoliko one pomažu prodaji komercijalnih kolekcija.  Za jednu firmu poput naše to je ulaganje ogromnih sredstava. Svaki model se dugo radi, dorađuje i osmišljava. Sam koncept kolekcije, priča koja povezuje segmente, predstvlja retkost u modnom stvaranju. Visoka moda Diora ili Valentina je divna, ali tu izostaje priča utkana u kolekciju. Jer  visoka moda koju Mona stvara jeste jedna lepa nema priča koja će navesti ljude da, recimo, promišljaju o Toplici Milanu, Kosančić Ivanu, Marku Kraljeviću ili Milošu Obiliću. Usvajajući lepotu kostima kakav je recimo onaj koji je poneo Miloš Obilić u Oljinom Carstvu, mladić se identifikuje i prisvaja ideal koji simbolizuje Obilić. To su savremani Obilići o kojima je Olja ispričala priču.

Ako je reč o višedimenzionalnom značenju mode, znači li to da ona može biti nosilac ne samo kulturne, već i ideološke, a možda i političke poruke i postoji li i na tom polju izvesno konfrontiranje između zagovornika i protivnika zapadne civilizacije?
Moda je vrlo važna i ona uvek šalje neke poruke. U susret globalizaciji koja se ogleda u unifikaciji, mi šaljemo poruke nacionalno opredeljenog Petog Carstva. Kolekcija Lepenskog vira, opet, svedoči da je civilizacija na ovim prostorima postojala pre osam hiljada godina, uprkos negiranjima kulturnog bogatstva ovih prostora. To je priča koja se priča preko mode.
Unfikacijom moda šalje poruku da smo svi robovi jedne iste vladavine iz centra. Briše se razlika između muške i ženske garderobe sa težnjom brisanja razlika među polovima. Sve su to poruke koje moda nosi, a koje znače jurišanje ka globalizaciji. Zanimljivo je da je 2000. godine urađena jedna velika kolekcija sa inspiracijom na Austro – ugarsku monarhiju. Mislim da je svima jasno značenje te poruke. Oživljavanje ideja Austro – ugarske monarhije je poruka koja je poslata sa modne piste, a sa posledicama ideje suočavamo se tek danas. Ko je umeo da pročita – pročitao je.

Koliko je u modnoj industriji prisutno insistiranje na autentičnosti, te da li Istok uz čije kreacije obavezno idu karakteristični modni detalji može da prevlada ideju globalizacije koja stiže sa Zapada?
Istok se nikada nije odrekao sebe. Kina ili Japan se ne odriču svoje tradicije i svaka manifestacija ili revija je prepoznatljiva po za njih karakterističnim motivima. U Rusiji modni dizajner Valentin Judaskin itekako poštuje rusku kulturu i tradiciju i zahvaljujući tim tradicionalnim elementima on je zauzeo jedno od vrhunskih mesta u modi. To je i svojevrsna poruka zagovornicima EU. Kultura, jezik, crkve i manastiri su naše oruđe u odbrani nacionalnog identiteta. Slažem se da treba da prihvatimo sve što je lepo, ali pre svega treba da istaknemo lepotu nacionalne baštine, jer na to imamo pravo i dužnost.

Ne plašite se da će u atmosferi netrpeljivosti prema svemu što je srpsko neko vaše ime staviti u „pežorativni“ kontekst?
Prilikom jednog gostovanja na TV u studio je stigla poruka: „Bavite se modom, a ne politikom“. Kada bi mi, poput Amerikanca, gde sam bila dva puta, u svojoj kući imali  zastavu, i kada bi kod nas nastava počinjala srpskom himnom, kao što kod njih počinje američkom, nas bi proglasili šovinistima i fašistima. I to ne bi uradili oni, nego mi sami. Izmišljene laži koje se svakodnevno ponavljaju, a tiču se srpskog naroda imaju za cilj da i sami poverujemo u njim, a za posledicu imaju samoosuđivanje, depresiju, demoralisanje i anesteziranje nacije. Sasvim je normalno voleti svoj narod jer to je jedini način da zavolite i druge narode i kulture..

Dobitnik ste niza nagrada, proglašeni ste menadžerom godine, jednom od najuspešnijih žena,. Kako ste u sredini u kojoj je dugo važilo da je poslovni uspeh rezervisan za muškarce uspeli da opravdate poziciju lidera?
Ne slažem se da je liderska pozicija rezervisana za muškarca. Žene treba da se bave da svojim poslom i da u tome istraju. A put do uspeha je mukotrpan i dugotrajan.
Moda je pod stalnom lupom javnosti, pa je moj rad bio dostupniji ljudima koji su ga ocenjivali i dodeljivali priznanja, a u suštini ima puno žena fantastičnih u svojim oblastima. Zanimljivo je da su uglavnom zagovornice neravnopravnosti među polovima u svojim firmama na rukovodećim mestima, te otuda ne priznajem te njihove priče.

Kakvi su dalji planovi Mone?
Mona teži da nastavi putem ubrzanog privrednog razvoja prateći sva svetska dostignuća u svojoj oblasti, šireći tržišta za svoje proizvode. Jedan od prioriteta biće ulaganje u razvoj turizma, kao perspektivne grane. A što se tiče kolekcija visoke mode želela bih da sa ovom novom kolekcijom obiđemo Moskvu, Čikago i Njujork, kao i Makedoniju, gde smo uvek toplo dočekani, zatim Sarajevo i Herceg Novi. Sigurno je da ćemo nastaviti sa ovakvim kolekcijama koje su inspirisane srpskom kulturnom baštinom koja je neiscrpni izvor inspiracije. Mnogo toga nije urađeno i ja stalno imam utisak da sam na početku.