MOMO KAPOR Kako da što pre batalite pisanje

Piše Aleksandar Dunđerin

Kapor je u svom poslednjem, posthumno objavljenom delu iscrtao privatnu istoriju književnosti, od Homera do savremenih postmodernističkih strujanja, sastavio svoj intimni civilizacijski kovčeg, bez kojeg bi mu u ovoj lošijoj, donjoj Srbiji bilo nezamislivo stvaranje, a u onoj boljoj, gornjoj Srbiji, trajanje

Našim vrlim skribomanima, i onima koji maštaju da će jednoga dana postati pisci

Ukoliko ste od posthumno objavljene knjige „srpskog Čehova“ „Kako postati pisac“ očekivali otklon od štiva kojeg odlikuje „lak i prozaični“ stil, „duhovna vedrina i prividna stilska jednostavnost“, karakteristični i inače u stvaralaštvu neponovljivog „ironičnog zanesenjaka“ – onda vi verujete u umetničke metamorfoze na granici mogućeg, ali i nepotrebnog, pa ovo delo ne morate ni da otvarate: razočaraće vas.
Očekujete li da je upravo svojim poslednjim ostvarenjem pisac „džins generacije“ zadao konačan udarac „teškoj književnoj kritici“ koja ga je (ne)opravdano smestila u fioku „lake, urbane, zabavne literature“ – onda vi ne razumete dobro ni „tešku kritiku“, ni „laku književnost“, a pogotovo ne kaporovsku poetiku, pa je uzaludno da listate ovu prozu: zbuniće vas.
Krenete li u čitanje samouvereno, ubeđeni da je i poslednja knjiga „večnog dečaka“ štivo za razbibrigu ili instant proza za pred san, u kojoj, po vašem sudu, ne sme, recimo, biti prostora za razgranate reminiscencije i citate velikana svetske literature – onda ste vi možda obožavalac nekih ranijih romana „duhovitog kozera“, ali svakako niste imali potrebe da zadirete u njihov dublji sloj, pa bolje utolite glad za čitanjem nekom drugom literaturom: ova će vas smoriti.
Ako ste ženskog roda, i hitate da se još jednom nasladite u nepodnošljivoj lakoći kazivanja neprevaziđenog bonvivana i boema u srpskoj književnosti – onda ste vi, ako autor ne laže, nedostojni poistovećivanja sa glavnim junakom ove knjige, pa nemojte badava kupovati ovo ostvarenje i na njega uludo trošiti (ne mali) novac: uvrediće vas.
Povede li vas naslov knjige, te poverujete da je nenadmašni šarmer i idealista želeo da vas pred smrt obraduje priručnikom o tome kako se postaje (slavan) pisac – onda ste vi definitivno autsajder koji, zaludno, uprkos svim nedaćama u životu, i upravo zbog njih, sanja o tome da jednom ugleda u izlogu knjižare sopstveno delo, te obavezno odagnajte od sebe poriv da zavirite iza korica ovog izdanja: demotivisaće vas.
Ali, ukoliko, i pored svih pobrojanih odgovaranja, ipak odlučite da se uhvatite u koštac sa „Kako postati pisac“ – onda napomene koje slede mogu da vam ponude određene koordinate (što i jeste zadatak „teške kritike“, čak i kada je zaodenuta u „lako štivo“) na osnovu kojih ćete se, možda, uspešnije snalaziti u ovom, u mnogim segmentima kompleksnom delu „likovnog Balzaka“; i koje će vas, pre nego što se budete mazohistički prepustili čarima kaporovske koketerije, još jednom primorati na razmišljanje da li su u pravu oni koji smatraju kako je Momo Kapor zaslužio da mu se ispiše ime na „kalendaru večnosti“.

INTERVJU SA SAMIM SOBOM
Dakle, pošto ste se na početku ovog teksta, kao i na prvim stranicama Kaporove knjige uverili da „Kako postati pisac“ nije priručnik za ulazak u aleju slavnih umetnika, pomišljate – upoznajući se sa Petrom Mitićem Žućom, beogradskim akviziterom koji se, po kazivanju autora, „usudio da napiše, po mnogo čemu jedinstveno delo u srpskoj književnosti – Kako postati pisac“ – da ste upravo započeli čitanje kakvog zanimljivog romana o sudbini jednog zaboravljenog prodavca knjiga, o zgodama provincijalca u prestonici, duhu prohujalih vremena, koja rađaju sećanja, bude melanholiju i nostalgiju… Iščekujete zanimljivu fabulu i živopisne likove, duhovite epizode, mudrosti zaodenute u lapidarni izraz…
A onda, kako Kaporovo delo sve više porobljava vašu svest, ne dozvaljavajući da ga ni za trenutak napustite, primećujete da Žuća lagano nestaje, a da glavni junak priče postaje autor koji u direktnom obraćanju vama, čitaocima, pokušava da uobliči odgonetke na bezbrojne tajne umetnosti. Verujete da ste u središtu maestralno sročenog (umetničkog) eseja u kojem vas je Kapor udostojio časti da zajedno sa njim tragate u neizrecivo…
Sadržaj i struktura pojedinih odeljaka knjige, međutim, neodoljivo vas podsećaju na autobiografiju, zadobijaju konture kakve dokumentarističke proze, pa dolazite do zaključka kako bi se ovo delo moglo tumačiti i kao svojevrstan primer dnevničkih zabeleški. Dolazak provincijalca u Beograd i susret mladog pisca sa velikim gradom, njegove patnje zbog neuzvraćenih ljubavi (i žena i grada), gubljenje nevinosti, studiranje i ulazak u visoko društvo (odnosno sticanje boemskih navika), povratak u detinjstvo kao pokušaj oživljavanja mrtvih, školovanje u novinarstvu na putu za književnost, obračun sa Beogradom i Beograđanima, polagana predaja oličena u sklapanju braka kao mamurluku života – mnogo od ovde nabrojanog podseća vas na crtice iz Kaporovog života, ispisane i u ranijim njegovim delima.
Ipak, naposletku, shvatate da je pokušaj preciznog žanrovskog određenja knjige „Kako postati pisac“ bio pomalo i uzaludan posao, budući da u poslednjem poglavlju dela saznajete kako ste čitali Kaporov intervju sa samim sobom, koji počinje istovetnim rečima kao i razgovor koji je Žuća (takođe sam sa sobom) vodio u prvom poglavlju knjige.
Boravili ste, dakle, u (začaranom) krugu prepoznatljive kaporovske igre za vreme koje ste dopustili da vas slatkorečivost ovog književnog maga omađija, da vam se učini kako i vaš životni put, i pogledi na život, i vaša razmišljanja i stavovi, vaša spisateljska iskustva – tako neodoljivo podsećaju na Kaporova. Da Kapor ne govori o tome kako da vi postanete pisci (jer „pisac se ne postaje – pisac se rađa“), već objašnjava kako je on, Momčilo (vugleći teret talenta) postao književnik, postaćete svesni kada se potrudite da još jednom, ovoga puta pažljivije, bez samoljublja i egoizma, pročitate knjigu.

BOEMIJA I LITERATURA
Čitate. „Pisac mora najpre da bude veoma nesrećan“. To je dobar znak. I vi ste sasvim sigurno veoma nesrećni. „Obično se radi o neuzvraćenoj ljubavi i pokušaju da se ona stekne postignutom slavom“. Naslađujete se kako ste slični Kaporu – i on je, zamišljate, nekada, baš kao vi sada, sanjao dan kada će, ovenčan književnim priznanjima, jednom zanavek otopiti ledeno srce žene koja mu nije uzvratila ljubav, izazvati divljenje i zavist sugrađana, poštovanje sredine iz koje je potekao, a koja ga je, nekada davno, maltretirala i ponižavala jer je osećala da se razlikuje od drugih. I on je, čitate, baš kao i vi, bio „mlada zver ispunjena pravednim besom, bez doma, bez novca, bez prijateljstva i nedeljnih ručkova“, i on je, kao i vi, „čitao na licima osamljenih tužne istorije gladi i propasti“, „pozajmljivao novac koji nikada neće vratiti“.
Podvlačite. „Da biste postali pisac, potrebno je da dotaknete samo dno, kaljugu, prah i pepeo, živi pesak… Potrebno je da se valjate u njemu, da vas uprlja i spolja i iznutra. Potrebno je da osetite kajanje i grižu savesti zbog toga što ste dozvolili sebi da se budite u izgužvanoj postelji raščupani i neobrijani sa ustima suvim i izgorenim od duvana i pića, sa gorčinom u grlu i u dnu stomaka. Potrebno je da se zaklinjete da se to više neće ponoviti, dok pored sebe gledate u neku nepoznatu ženu kako spava na boku“. Ovaj pasus i definitivno vas ušuškava u snoviđenja da imate sve predispozicije da nastavite tamo gde je Kapor stao.
Niste, međutim, označili i deo tog istog poglavlja u koje su, kao grom iz vedra neba, pale reči „Vilijema Foknera koji kaže: Devedeset i devet posto prirodnog talenta… Devedeset i devet posto discipline… Devedeset i devet posto mučnog rada“.
Posebnu pažnju poklanjate desetom poglavlju, posvećenom boemiji. Zapada vam u oko pasaž posvećen Tinu Ujeviću čije „poetsko delo, uprkos tome što je rođeno u dimu i pepelu i alkoholnim izmaglicama kafana, još uvek blista nepomućenim sjajem“. Blista, šegači se sa vama Kapor, i „Zelena čoja Montenegra“, u njoj junaci (Kapor i Džumhur), pijani, pred zoru, oduševljeni onim što su oteli od noći, beleže i antologijske redove srpske proze: „Pašaje678w (   9pšžcqdrfw)    qMrdžoriscgv 1% gl greče…“
Razrešenje tajne veze između boemstva i literature, pomalo razočarani, nalazite u zaključku poglavlja: „Boemi su najčešće sitni činovnici neupadljivog izgleda koji istrčavaju iz svojih nadleštava da za šankom obližnjeg bifea na brzinu popiju dva do tri pića; oni koji žive neuredno i koji ne da nisu napisali nijednu pesmu, već je čak nisu ni pročitali.“
Gutate poglavlje posvećeno Beogradu. Ni vi ne volite prestonicu Srbije. Potpisali bi ste ove odlomke: „U Beogradu, inače, živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čistom plemićkom titulom!“; „Kada neko uspe da se obogati u Njujorku i kupi oblakoder, rođeni Njujorčani, bez trunke zavisti i s divljenjem pričaju o tome kako je taj i taj stigao u njihov grad bog te pita odakle, sa svega tri dolara u džepu! Za rođene Beograđane, Obrenovac je daleko inostranstvo.“
Tako je, i vi ste iz mržnje izrodili mnoga kinjenja Beograđana i „belog grada“, ali muči vas to što niste osvojili tolika srca njegovih stanovnika, koji su u Kaporovoj mržnji prepoznali nesebičnu žrtvu i neku alogičnu i iracionalnu (a koja je to pa logična i racionalna?) ljubav.
„Godinama ne mogu da definišem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja“, opomenuće vas Kapor na to da je „patriotizam stvar kućnog vaspitanja“, i uveriti da je on Beograđane uvek, i kada ih je najviše šibao, voleo.

ROBLJE POTROŠAČKOG DRUŠTVA
Na kraju, kada još jednom sumirate utiske o upravo pročitanom delu, shvatate da je Momo Kapor u „Kako postati pisac“ uspeo da iscrta i jednu ličnu, privatnu istoriju književnosti, od Homera do savremenih postmodernističkih strujanja, sastavio svoj intimni civilizacijski kovčeg, bez kojeg bi mu u ovoj lošijoj, donjoj Srbiji bilo nezamislivo stvaranje, a u onoj boljoj, gornjoj Srbiji, trajanje.
Tada i konačno uviđate koliko ste udaljeni od ovog „večnog dečaka“. Jer niste ni pomislili da na istom mestu, maltene za istim stolom, pišu: Dostojevski, boreći se za golu egzistenciju, mahnito, nemajući vremena da izbrusi rečenice, ne mareći za stil i česta ponavljanja; London, u žestokoj borbi za opstanak, prebrzo, kako bi ispunio dnevnu normu od nekoliko stotina reči; Bukovski, manijakalno, priču za pričom, knjigu za knjigom, da bi platio cigare, pivo i ćumeze u kojima stanuje. Jer niste uočili da između Margaret Diras i Žan-Mari Gistava le Klezia postoji neraskidiva nit, manifestovana u njenoj zaljubljenosti u reč i njegovoj tegobi od pomisli na istu. Jer niste primetili da je ono što povezuje Džeka Kereuaka i predstavnike bit generacije sa, recimo, Tolstojem, Balzakom, Stendalom ili Floberom, to što su poslušali savet Čarlija Parkera mladom Majlsu Dejvisu: „Najpre nauči sve o svom instrumentu, i zatim sve što možeš o muzici, a onda zaboravi na sve to, uzmi trubu, i duvaj!“. Jer niste našli zajednički imenitelj svim velikanima srpske književnosti: Andriću, Selimoviću, Crnjanskom, Pekiću, Kišu, Mihailoviću, Bulatoviću, Maksimovićki, Popi, Bećkoviću, Matiću (nijedan, naime, nije iz Beograda). Jer ne prepoznajete taj slučajni pogled kao vezivno tkivo između romana Alena Furnijea „Veliki Mon“ i filma Marsela Karnea „Deca raja“. Jer niste u stanju da u jednu skladnu celinu složite stvaralaštvo Borhesa, Siorana, Kalvina, Ljermonotova, Puškina, Gertrude Stejn, Orhana Pamuka, Hemingveja, Kloda Simona, Moma, Tomasa Mana, Stanislava Ježija Leca, i još pedesetak umetnika – tako da predstavljaju tačke koordinatnog sistema uz čije je povezivanje jedino moguće odgovoriti na pitanje: „Kako postati pisac“.
A to pitanje je, napokon ste spoznali, retorsko. Pisac se ne postaje, pisac se rađa, kao što se rađa, po predviđanju Kapora, u „semantičkom jezgru“ ove knjige, novi elitizam: „Knjige će da čita samo duhovna elita… Ostatak će postati ono što i jeste u stvari: roblje potrošačkog društva koje dobija istu vrstu informacija preko televizije, istu vrstu muzike, tačnije istu duhovnu hranu dovoljnu za preživljavanje“. Da li vam se to i mrtav Kapor podsmehuje, poručuje vam da ste rob potrošačkog društva? Pa, recite sami. Prepoznajete li se: „Najveći broj ljudi uhvaćen je u neraskidive mreže potrošačkog društva. Oni su na pokretnoj traci proizvodnje sa koje ne mogu da siđu, baš kao Čarli Čaplin u ‘Modernim vremenima’. Rade od ujutru do uveče, a uveče kada se vrate kući mrtvi umorni, sruče se u fotelju, razvežu cipele, ispijaju piće da dođu sebi, i odvrnu slavinu televizora. Oni nemaju vremena za čitanje. Oni nisu deo elite koja to sebi može da dozvoli. Istina, u njihovim potrošačkim svetilištima-supermarketima, ima i knjiga na gondolama koje se okreću, ali one su samo privid prave književnosti, kao veštački pire od krompira ili paradajz u obliku kečapa“.
Momo Kapor vas je, po ko zna koji put do sada, zeznuo, poturio vam je knjigu čiji je naslov trebalo da glasi: „Kako da što pre batalite pisanje“; ali tada bi izostao flert u kojem ste svih ovih decenija tako mazohistički uživali, družeći se sa njegovim knjigama.
Još uvek želite da pišete? I dalje mislite da ste, i pored svega rečenog, toliko srodni Momu Kaporu? Ma dajte molim vas, on vas sa ironijskim podsmehom posmatra sa onog sveta, pokušava da vam došapne kako je čak i njemu ponekad bilo žao šuma…