MIODRAG PERIŠIĆ Jogi i komesar u velikom detetu

Piše Rajko Petrov Nogo

Osnivač i dugogodišnji potpredsednik demokrata – udaljen u Kanadu zbog nekih neslaganja sa onima koje je osnovao i kojima je potpredsedavao – željan svoga grada i razigranog, duhovitog jezika, te snažne utehe poraženih, skupo je platio svoju neopreznost: sutra su mu njegovi dušu na pamuk vadili, a zatim i flastere na usta stavili

Na Đurđevdan 2003. godine Miodrag Perišić (1948) umro je u dalekoj i ledenoj Kanadi „od prskanja damara“. I premda je te damare izgleda od oca nasledio, nije tajna da je njegovoj ubrzanoj smrti pripomogla bratija koju je osnovao. Zanimljivo bi bilo danas pročitati gde su sad osnivači žutoga preduzeća.

NIJE MOGAO DOBITI REČ „MEĐU SVOJIMA“
Sedam godina je prošlo od onih dana kada se, nakon pomena vođi, streljanom pred vratima vlade, u Zvezdara teatru okupilo koloritno društvance i tamo ostalo do zore, a njihove su bufonerije, kao u stara dobra komunjarska vremena, izgleda, bile snimljene. Kažu da je na osnovu tog snimka Perišić od svojih bio saslušavan i da su mu ponavljane cele rečenice te noći izgovorene. Rečeno mu je da su neki od učesnika – gle, gle – već ujutro sve to baš njima, žutima, prijavili!
Osnivač i dugogodišnji potpredsednik demokrata – udaljen u Kanadu zbog nekih neslaganja sa onima koje je osnovao i kojima je potpredsedavao – željan svoga grada i razigranog, duhovitog jezika, te snažne utehe poraženih, skupo je platio svoju neopreznost: sutra su mu njegovi dušu  na pamuk vadili, a zatim i flastere na usta stavili. Nije mogao dobiti reč među „svojima“ onaj koji je toliko voleo da govori. Onaj koji je u slavno doba Književnih novina, zajedno sa Miloradom Vučelićem, slobodarskim tekstovima, hrabrim i pametnim uređivanjem, a sve u borbi za vrednosti, razvaljivao stege jednoumnog režima i ideologije, doživeo je, eto, nakon ostvarenja svojih ideala, da se baš na njemu isproba ono za šta je bio  siguran da se povratiti ne može. Je li ovaj gorak cinizam opšte mesto politike?
Miodrag Perišić je bio filozof, svakojakih znanja i interesovanja, koji je prebivao u radoznalom detetu. Krupan, nasmejan i bučan, širio je neku neovdašnju radost. Miodrag Perišić je bio pokretni praznik. Radovao se, između ostalog, svakoj dobro napisanoj pesmi, koju bi odmah naglas govorio, i tako zarazno širio nepatvoreni čitalački eros. Taj je eros izvirao iz samosvesti da je „lirika najviši stepen metafizike, a lirska pesma jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo i gde ništa nije dobro što nije i savršeno“. Pesma, dakle, mora biti pesmom da bi bila i štogod drugo.
Da, Perišić je, kao ovejani šezdesetosmaš, voleo subverzivnost i jeretičnost u poeziji, ali je istinski znao da je sama jezička čarolija zalog dubljeg, takoreći muzičkog angažmana. Nije, dakle, dvojio oblik i smisao.
Svirepu priču o opkladi Apolona i Marsije, boga i pesnika, u kojoj će oholi pesnik biti prevaren, a onda i bukvalno oderan, jer se drznuo da se takmiči s bogom, te basnu o svirali od trske i kozjim ušima, Perišić je u raznim prilikama varirao, ne da bi strašio one koji govore da je car go, već da bi naglasio moć poezije: „Što je odštampano, ni sablja ne može odseći“, izrezbario je u drvenoj figuri jedan mužik Tolstoju kao uzdarje što ga je veliki pisac opismenio. I više od toga, Miodrag Perišić je znao da bi život bez poezije bio presna i neslana šala. Perišić se ni sa kim nije takmičio, nije govorio da je car go, niti da ima kozje uši, ništa nije poverio svirali od zove, ali je, i neoderan,  sigurno bio zgranut presnim šalama onih za koje je mislio da ih je politički opismenio.

SA „ANĐELOM ISTORIJE“ NA RAMENU
Jogi i komesar, kontemplativac i čovek akcije, nerazmrsivo pomešani u jednoj ličnosti, nasmejani jogi i dobroćudni komesar, eto to je bio Miodrag Perišić.
Ali, Miodrag Perišić  je svagda na ramenu imao i „anđela istorije“ koji ga je opominjao da svakidašnju jadikovku ne pobrka sa poslovima večnosti.
Ovaj kritičar je znao da istinska poezija nastaje „tamo gde se dodiruju istorija i jezik“, gde ljudska sudbina biva građa za umetnost reči.
Istorija, ta katastrofa neprestana, koja iza sebe gomila ruševine, i čovek-patnik – „sudija svih stvari, ubogi crv, rizničar istine, smetlište neizvesnosti i zablude, dika i odrod vasione“ – dakle, pesnik, i jezik pesnikov koji, u tim ruševinama do neba, obdelava i pokušava da prepozna svoj svet i svoju melodiju, da od krhotina te katastrofe sačini suvislu, čak skladnu, muzikalnu jezičku građevinu.
Umetnost upravo i cveta na ruševinama, tamo gde se zbio poraz. Poraz je rodno mesto naše duhovnosti. Pobedama ne treba pesma. To što je naša pobuna godine šezdeset i  osme propala, i trebalo je da propadne. Poraz nas je sačuvao za umetnost.
Hoće li se razumeti kao cinizam ako kažem da smo se u ova pošljednja vremena „naporažavali“, i da bi samo poezija mogla da iskupi naš ovoliki razur.
Poezija je za Miodraga Perišića bila istinsko utočište. Ne znam još jednog kritičara koji je toliko voleo ne samo ono o čemu je pisao, dakle poeziju, već i onoga koji je tu poeziju pisao, „diku i odrod vasione“, dakle pesnika, koga, kao što znate, nije lako voleti.
Čitao sam knjigu Anđeo istorije i dnevni poslovi (2004) sa primišlju šta bi ovi tekstovi nekada, u budućnosti, ako se tada na srpskom jeziku još bude čitalo, mogli reći moralno osetljivom i pametnom čoveku koji, recimo, ne bi znao nijedno ovo ime i nijednu knjigu o kojima je Perišić pisao. I činilo mi se da ovi tekstovi živo pulsiraju ono takoreći herojsko vreme u kome je poezija tako mnogo značila, i da bi taj čitalac to vreme prepoznavao po onome šta je M. Perišić o poeziji pisao. Može li se za književnu kritiku reći veći kompliment.
„Danas možete pisati šta hoćete, kako hoćete, pa čak i genijalno, a da za to nikoga nije briga“, tačno je primetio Mihajlo Pantić u pogovoru ovoj Perišićevoj knjizi.
Naša generacija imala je sreću da je bio jedan „koga je bila briga“, koji se nama i našim stihovima radovao.
Da je živ, Miodraga Perišića bismo sigurno čitali u „Pečatu“. On bi znao da u svakoj prilici odbrani vrednosti savremene srpske književnosti koja je presudna za samorazumevanje naroda. Obrazovan na zapadnoj kulturi, umeo bi tu kulturu da odvoji od sumnjivih, nekad i mračnih zapadnih interesa. I ne bi, znam, propustio da žigoše ove naše egzotične bumbare koji nas svakodnevno ponižavaju i sramote, jer daju „pamet pod arendu“.
Miodrag Perišić, taj pokretni praznik, taj nasmejani jogi i dobroćudni komesar u velikom detetu, taj borac za istinske vrednosti, ne nedostaje samo nama i svojoj porodici, već i marginalizovanoj srpskoj kulturi i književnosti.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *