Dan pobeđenih

Ministarstvo odbrane i vojno vođstvo Srbije dobiše zasluženo priznanje. Ne pozvaše ih na 65. godišnjicu pobede nad fašizmom na veliku vojnu paradu u Moskvi 9. maja.U očima glavešina NATO-a i nacionalne garde Ohaja ugled im je neviđeno porastao. Kad već zbog pritiska naroda i javnosti nisu mogli da odu na protivruske NATO vojne manevre u Gruziju ili da ratuju u Avganistanu neće ići ni u Moskvu na Dan pobede! Pripadnici vojske Srbije ili će marširati Crvenim trgom u sastavu združenih NATO snaga ili neće nikako!
Većina srpskog naroda negoduje. Znaju da smo po snazi bili četvrta sila pobednica nad nacizmom i fašizmom (odmah uz Rusiju, Ameriku i Englesku).Ali ko još na narod obraća pažnju. Srbi, bilo vojske, ne bilo baš kao što je danas gotovo i nema, u svakoj anketi odgovaraju da od svih državnih institucija imaju najveće poverenje u vojsku. Neko bi to brzopleto i posprdno pripisao nebeskim sklonostima srpskog naroda koji ima najviše poverenja u nešto čega nema! Ali razultati tih anketa ne pokazuju to što misle ministri, generali i vojni analitičari. Srbi znaju da prave vojske u njihovoj državi nema. Srbi poverenjem u vojsku iskazuju poštovanje prema svojoj vojnoj i slobodarskoj tradiciji i živo sećanje na srpske vojskovođe i junačke podvige srpskih vojnika. I na antifašističku Narodnooslobodilačku borbu. Današnji ministri i generali skrojeni po NATO standardima bi da od slobodarskih tradicija srpske vojske, partizana i neposrednih prethodnika preuzmu na junački juriš jedino i samo stadion JNA. Bitka za Autokomandu je njihova odsudna bitka. Ogromnu imovinu, zgrade, građevinski prostor, firmu za trgovinu oružjem i vojnu obaveštajnu službu već imaju. Njima je to dosta.
Hrvatska je od dana pobeđenih napravila Dan pobede. Zvanična Srbija je uradila obratno. Ona je Dan antifašističke pobede pretvorila u Dan pobeđenih. To je odista pravi podvig.
Predsednik Hrvatske Ivo Josipović za moskovsku „Izvestiju“ kaže: „Da, i kod nas je bilo pokušaja revizije istorije. U Hrvatskoj je postojao ustaški pokret koji je sarađivao s nacističkom Nemačkom i Italijom, i u savezu sa njima osnovao NDH. I deo naših građana bio je u zabludi u tumačenju istorijskih činjenica. Većina Hrvata je, ipak, bila među antifašistima. Zato su svi pokušaji revizije istorije osuđeni na neuspeh“! O prirodi i doslednosti antifašističkih nastupa predsednice Vlade Hrvatske Jadranke Kosor, možete sve saznati iz teksta Ratka Dmitrovića u ovom broju „Pečata“. Poneka istinica, direktna velika laž, prećutkivanje Srba i počinjenog genocida nad njima, osuda četničkih zločina proglašenjem ustaša za nevine žrtve, falsifikat i poluistina i eto ti poželjnog evroatlantskog antifašizma.
Partizanski i narodnooslobodilački borbeni fašizam se u zvaničnoj demokratskoj Srbije uporno prokazuje i kompromituje komunizmom.U tu svrhu su Golootočki satrapi  naprasno postali medijski promovisani manekeni partizanskog antifašizma. Haški tribunal je postao mesto u kome se navodno sudi produženim srpskim komunističkim zločinima pa se tako i četničke vojvode proglašavaju komunistima,Titovim generalima i sledbenicima.U to neki lažni ravnogorci trpaju i  Katinsku šumu. Sve to rade u ime evroatlantskih integracija na tragu Rezolucije 1481 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 26. januara 2006. godine o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih poredaka „kao jezgra neoliberalne ocene prošlosti levice“. Optužnice koje podižu na Ravnoj gori su verodostojne taman toliko koliko i one Haške.
Današnji srpski evrounijatski kolaboracionisti su samo mutirani saradnici okupatora iz prošlosti. U svom kolaboracionističkom kontinuitetu oni su osnovano na nacizam gledali kao na evropsku pojavu jer on je baš kao i kolaboracija zaista bio evropski fenomen. Na način na koji su nekada sledili Evropu to čine i danas prokazujući, potkazujući i deleći svoj vlastiti narod i žrtvujući njegovu slobodu, državu i teritorije. I to uporno i u svakoj prilici ponavljaju. Oni bi da u ime svog evroatlantizma sve bitke, koje su oni propustili i na koje se lažno pozivaju nadoknade današnjim ratovanjima za strane interese u Avganistanu, Gruziji ili Iraku. I dezertiranjem i izdajom u razbijanju bivše Jugoslavije. Svoju nekadašnju i današnju kolaboraciju i služenje stranim interesima oni promovišu i prikrivaju evroatlantizmom. I sada kao i nekada iz uverenja i zbog koristi sarađuju sa okupatorom.
Karikaturalni sledbenici četnika se dovikuju sa loše prikrivenim ustašoidnim antifašistima, a kao zajednički refren odjekuju evroatlantske integracije. Naši karikaturalni četnici se ulaguju iz sve snage, svaljuju onako evrounijatski sve „krivice“ na leđa partizana i komunista, ali ne vredi im. Za zvaničnu Hrvatsku su „jedinice srpskog četničkog komandanta Draže Mihailovića zločinačke“ (J. Kosor) i dodaju „da nije bilo Tita, odnosno hrvatskih antifašista, pobjednička vojska na ovom tlu bili bi četnici, a hrvatske države ne bi ni bilo“.Ne prolaze ništa bolje ni u EU.
Hrvati su imali antifašista koliko su imali pa imaju čvrstu državu koja je bez obzira na etničko čišćenje Srba na samom ulasku u EU. Verovatno će se i u stvaranju nezavisnog Kosova Albanci pozivati na antifašizam balista. Srbiji ni dva antifašistička pokreta nisu obezbedila celovitu državu a daleko je čak i od kandidature za Evropsku uniju. Nije li to veliki podvig današnjih generacija!
Šesnaest antifašističkih pokreta da smo imali malo bi nam bilo kakvi smo.
Današnji sledbenici četnika jurišaju onako antifašistički na komuniste kojih gotovo da i  nema. Borbeniji su i hrabriji od svojih prethodnika. Ali ni današnji vajni ili deklarativni sledbenici partizanskih antifašista ne posustaju. Oni se žestoko bore protiv srpskog fašizma koga u Srbiji nema. Što ga više nema ima više njihove antifašističke borbe. Da su im se preci i prethodnici ovako kao oni borili protiv fašizma Evropom bi još vladali Hitlerovi naslednici. Da stvarno ima nekih  fašista oni se ne bi čuli živi. Sve bi šaptali nije još vreme. Treba čekati. Ne smeju ni da pomenu  partizanske pretke da ih neko ne bi optužio za komunizam ili im pripisao neko zločinstvo.
Svim ovim naknadnim i svojevrsnim kolaboracionističkim antifašistima zajedničko je evroatlantsko i evrounijtsko slepo verovanje i poricanje i nipodaštavanje ključne uloge Rusije u pobedi nad fašizmom. Evropejstvom, fingiranim, samošovinizmom i lažnim antifašizmom oni neuspešno pokušavaju da prikriju i legitimišu današnje odsustvo borbe za Srbiju, Kosovo, Republiku Srpsku, slobodu i interese svog naroda.
Tako se i zato u Srbiji i Dan pobede nad fašizmom pretvara u Dan poraženih. Nije tu reč o istorijskom revizionizmu, reč je o čistoj nacionalnoj gluposti.

______________________________

P.S.

Pred samo zaključenje ovog broja „Pečata“ neki naši čitaoci iz Raške, ali i iz nekih drugih delova Srbije, javiše nam da su organizovano počeli da stražare pored grobova gde počivaju posmrtni ostaci njihovih najbližih. Signal za uzbunu je bila izjava Bruna Vekarića povodom „otkrića“ sada sporne navodne masovne grobnice u Rudnici kraj Raške: „Ako leševi nisu u Raškoj, kopaćemo dalje. I ne samo na teritoriji centralne Srbije, već i na drugim područjima na kojima se pretpostavlja da su grobnice u kojima se nalaze i tela Srba“.