MEŠA SELIMOVIĆ Grupni portret s Mešom

Piše Srba Ignjatović

Literatura neće nikada izmeniti niti popraviti svet, nikada osloboditi pojedinca i društvo surovosti i prizemnosti egzistencije, smatrao je i znao Meša Selimović

Skupni portreti naše književne elite bili su i ostali prava retkost. Izuzetak je ona davnašnja, načinjena početkom dvadesetog veka fotografija na kojoj su Svetozar Ćorović, Slobodan Jovanović, Matavulj, Šantić, Janko Veselinović, Domanović, Skerlić i još nekoliko ondašnjih uglednih pisaca. Drugi izuzetak predstavlja grupna fotografija nastala na čuvenom književnom matineu održanom u beogradskom Narodnom pozorištu 1974. godine. Na njoj su, na proscenijumu, prisutni nesporni tadašnji „živi klasici“ Andrić i Crnjanski, ali između njih dvojice, u naponu ugleda i snage, smestio se Meša Selimović. U istoj svečanoj ravni (sleva nadesno), sede Ćopić, Raičković, Popa, Vučo i Matić, dok na najpre spomenutom desnom krilu, malo izdvojen u ulozi uvodničara, nonšalantno ukršta noge Petar Džadžić.

„OLOVKA“ KOJA JE PRECRTAVALA
Tu znakovitu skupinu danas bismo mogli „dopunjavati“ imenima onih što na njoj nedostaju gonetajući čija ih je olovka i zašto precrtala. Čak i sam raspored na sceni i redosled nastupa (čitanja) zaslužuju pažnju oštroumnog analitičara sklonog upotrebi arhivske građe. Reč je, uostalom, o godini u kojoj je ozvaničeno, da upotrebim tadašnji izraz, ustavno „federiranje federacije“ – a faktičko rastakanje Jugoslavije, kako će se potom ispostaviti.
Velikani i budući velikani, uključujući i one koje je u narednim godinama i decenijama poprilično „okrunilo“ upravo vreme, „zaleđeni“ na snimku za to kao da i ne haju. Jugoslovenske književnosti još postoje, srpska se, tek uz mestimična sporečkavanja i nedoumice, osim u Srbiji stvara u Crnoj Gori, Hrvatskoj i pogotovo u Bosni i Hercegovini. Sve je bitno drugačije od današnjih prilika u kojima bibliotekari muče muku da sistematizuju dela vodeći računa o novonastalim državnostima, pa čak i čitavim (politički oktroisanim) novim jezicima! Da i ne govorimo o tome kako se kojegde u svetu sve što se u nas štampa latinicom mehanički razvrstava u hrvatsku, dok je ćirilična štampa navodno obeležje srpske književnosti.
U doba kada je spomenuta fotografija nastala Meša Selimović, sarajevski uglednik koji je počeo da stiče i osporitelje, već je uveliko u Beogradu. Za njim su rana dela, knjige pripovedaka „Prva četa“ i „Tuđa zemlja“, odnosno romani „Tišine“ i „Magla i mjesečina“, ali, naravno, i „Derviš i smrt“ (1966) i „Tvrđava“ (1970), zrela ostvarenja koja su ga izbacila u sam književni vrh. O piščevoj osnovanoj samosvesti svedoče oštre autokritičke refleksije spram ranih radova sadržane ne samo u memoarskoj prozi („Sjećanja“, 1977) nego i na drugim mestima. Svoje početno stvaralaštvo Selimović je tako autokritički prosejao, svedočeći o mukama nalaženja odgovarajućeg jezičkog izraza, da se našlo čak i kritičara spremnih da ga brane od njega samog, učitavajući dodatna značenja u pojedine pripovetke i rane romane.
Činjenica je, međutim, da je Selimović do pojave „Derviša“ i „Tvrđave“ bio pisac skromnog ranga, gotovo nepoznat široj publici. U „Dervišu“, a potom i u „Tvrđavi“, pisac je iznašao onu bitnu polugu koja mu je omogućila razmah stvaralačke imaginacije i autorske personalnosti. Uronio je, naoko poput Andrića, u davno minulo, istorijsko doba otomanske Bosne i naglašeno istočni, islamski milje, da bi na toj podlozi satkao dve individualizovane romaneskne priče koliko mimetički ubedljive, toliko obremenjene aktuelizacijskim mogućnostima i univerzalnim ishodištima.

VOLJA IDEOLOŠKOG OBRASCA
Opšte je mesto da je pripovedanje o dervišu Ahmedu Nurudinu i njegovoj osveti motivisano piščevom porodičnom tragedijom: bezumnim streljanjem Selimovićevog najstarijeg brata, partizana, oficira (1944. u Tuzli), kojeg su na smrt osudili njegovi saborci. Pisac je u „Sjećanjima“ detaljno ispovedio tu svoju živu ranu i sva unutarnja mučenja u vezi sa njom što su potrajala godinama. Lični neprebol iskazao se i u ovom slučaju kao vanredna „inicijalna kapisla“. Složeno psihološko tkanje oživotvorilo je, svejedno, lik Ahmeda Nurudina mimo i iznad svake usko lične projekcije i faktografski omeđene fabulacije.
„Derviševo zanimanje nije makar kakvo. Ono se sastoji u napuštanju ličnosti da bi se prihvatio konfesionalni stav. Ahmed Nurudin živi u jednoj ideološkoj formuli. Budući da su u njoj svi odgovori dati, nijedno pitanje više nema smisla“, kako je tačno istakao kritičar Miodrag Petrović. Sažeto formulisan to je problemski siže „Derviša i smrti“. Taj siže samo na prvi pogled deluje oskudno. Isti tumač je lucidno istakao da je Nurudinova volja samo prividno njegova a da je to zapravo volja „ideološkog obrasca“. Budući zarobljenik obrasca, Nurudin se neprestano lomi unutar njega – i, čak i kad postigne svoj cilj, osvetu – u stvari ne nalazi izlaz. Ono što preostaje jeste gubitak, smrt, beskonačno ponavljanje istog.
Slikanju poratnog života, temi načelno prisutnoj i u njegovoj ranoj prozi, Selimović se vratio u „Tvrđavi“, mada je davni tursko-ruski rat samo fon naglašenije ekspliciran u uvodnom poglavlju „Dnjestarske močvare“. Ahmet Šabo je povratnik iz rata u Rusiji i lik što, po rečima samog pisca, vlast doživljava kao najteži porok. Selimović će još ustvrditi da je želeo da svoga junaka suoči sa svim što ograničava i determiniše čoveka, uključujući religiju, naciju, države, ubeđenja i predrasude. Pobuna je tu, čak i pritajena, najviša ljudska vrednost, dok se iskupljenje postiže isključivo nesvakidašnjom ljubavlju (lik Tijane). Delikatnost nalaže da se u autobiografske osnove ove tvrdnje ne zalazi, tim pre što uspela i značajna literarna gradnja po pravilu nije nikakvo „prepisivanje života“, pa ni vlastitog, koliko god piščeva imaginacija bila u spregu – ali ne i determinisana njegovim individualnim iskustvom.
O vezivnim nitima između „Derviša“ i „Tvrđave“ kritika je davno rekla svoju reč. Činjenica je, međutim, da Selimovićeva implicitna kritika ideološkog obrasca i njegovih pogubnih posledica po svest i volju, kao ni uznošenje vrednosti pobune, nisu doveli pisca u red ozvaničenih „disidenata“ i „poludisidenata“. U stvari, neku vrstu oficijelne distance prouzrokovaće upravo Selimovićeva izričita nespremnost da se odrekne slovensko-srpskih korenova i odbijanje da poistoveti konfesionalno i nacionalno. Ova vrsta doslednosti – sebi i porukama vlastite literature – uzrokovala je da Selimović napusti sarajevsku čaršiju i pređe u tada i te kako tolerantniji i po kruženju ideja i atmosferi pluralističniji Beograd.
Pisac čija stogodišnjica rođenja pada ove godine zamerio se tadašnjim ideološkim (i nacionalnim) „projektantima“ naše budućnosti eksplicitno se izjašnjavajući, u pismu SANU, kao Srbin i pripadnik srpske literature, iako je odmereno naglasio da književno stvaralaštvo „u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću“. Upravo danas je jasno zašto je ovo duboko lično a promišljeno opredeljenje nepovoljno primljeno i iz u to doba već nacionalno partikularizovanih ideološko-partijskih krugova ocenjeno kao jeres.

DOSTIGAO VLASTITI ZENIT
Iako u romanu „Ostrvo“, poslednjem (za života) objavljenom delu, neće domašiti vrhunce „Derviša“ i „Tvrđave“, a sustići će ga i pogubna, podmukla bolest i nemoć sputavajući mu ambicije i projekte, Meša Selimović ostaje moderni klasik srpske književnosti, pisac koji je dosegao ono čemu svaki stvaralac teži – ubedljivi vlastiti zenit.
Racionalni skeptik i tanani znalac literature Vasko Popa obrazlagao mi je u jednoj zgodi koncepciju „stvaralačkog predvodništva“, gotovo „prava prvenstva“. Ivo Andrić se tako, po Vasku, prvi mašio otomanske istorijske davnine, pa je, shodno tome, svako ko bi krenuo njegovim tragom neminovno morao da bude svrstan u fioku (ili fasciklu, svejedno) na kojoj je Andrićevo ime.
Premda misao nije izveo do kraja, Vaskova aluzija je bila jasna. Možda ima izvesne istine u tome da je Andrićevo delo „utrlo“ put zrelom Selimovićevom stvaranju, ali je sve drugo bitno različito: pokrenuta pitanja, estetski oblikovani odgovori, ukupna književna supstancijalnost. U stvari, uz svu individualnu artikulaciju i obojenost ovoj dvojici pisaca zajedničke su skepsa i melanholija što, u Selimovićevom slučaju, posebno provejavaju u memoarskim „Sjećanjima“ počev od uvodnog teksta „Zašto radim ono u što ne vjerujem?“. Literatura neće nikada izmeniti niti popraviti svet, nikada osloboditi pojedinca i društvo surovosti i prizemnosti egzistencije, smatrao je i znao Meša Selimović. Ali literatura po njemu svejedno ostaje (sublimni) vid otpora i pobune protiv ograničenja svih vrsta kao i čovekovog metafizičkog udesa.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.