Piše Vasa Pavković
Etički i logički relativizam terminotvorca „srbijanska književnost“ znači – kako je njemu svejedno šta bilo ko misli i da će on, bez ikakve obaveze i dalje pisati (i kao razlikovati) srpsku književnost i srbijansku književnost, ma šta to značilo i ma kakve logičke konsekvence iz toga izvlačili njegove kolege pisci
Pojava novih medija u svetu književnosti daje zanimljive rezultate u srpskom kontekstu. Navešću neke od njih: na tzv. književnim sajtovima može da objavljuje ko šta (mu se) hoće i kako (mu se) hoće.
I ZAKON SIT, I „OVCE“ NA BROJU
Naivni gaje fatamorganu da objavljivanje na takvim „slobodnim“ iliti otvorenim sajtovima mnogo znači odnosno da nešto predstavlja. Takođe, naivni i zagriženi mogu tamo da objavljuju kakve god tekstove žele – od laudacija (istomišljenicima) do paškvila (onima koji misle svojom, a ne njihovom glavom), opet s uverenjem da to neko čita i da to nešto predstavlja.
Internet u svetu, a Srbiji napose, vrvi od takvih sajtova i od besmislenog tereta se ugiba – posebno što ih niko ne čita i što ništa i ne predstavljaju, izraženo u tonama piksela.
Lukaviji ili perfidniji koriste i drugi medij pa one koji recimo žele da odgovore na njihov napad u štampanom mediju, prebacuju na elektronski, tobože demokratski. Praktično, u varijaciji 1, kažu o vama šta bilo u „Betonu“, a kada bi da demantujete laž, strpaju vas u njegovo elektronsko izdanje, a pod tačkom „razno“. Tako je i zakon o slobodi medija sit i uvređene „ovce“ (misle slobodni „zidari“) na broju. Ili pak u varijaciji 2: pošto su niko i ništa u književnosti, kontrolori oba medija (štampanog i elektronskog), odu na neki strani Sajam preko veze. Inostrane ili naše, svejedno. U Lajpcig na primer. Tamo ismevaju i izvređaju (u oba vida, jakako) zvaničnu književnu delegaciju poznatih i kvalitetnih pisaca, a po povratku na oba svoja medija (štampanom u „Danas“ i elektronskom u „sutra“) podnesu izveštaj (samima sebi), sa neopozivim zahtevom da iduće godine idu o državnom trošku, inače – prete, svašta će da bude u oba vida.
Upravo iz takvog amoralnog ponašanja izvodim i pojavu tzv. razlike između srpske i srbijanske književnosti. Na nedavnoj otvorenoj tribini u SKC-u, posle temperamentne konstatacije kolege s leve strane da su glede upotrebe ta dva „termina“ stavovi jednog od govornika neofašistički, on reče: „Neka su, tvoje je pravo da tako smatraš“.
Na tvrdnju sagovornika s desne strane da je u kritici dotični tvorac „termina“ kritičarski analfabeta, on je mirno rekao, otprilike: „Jesam, ako ti tako smatraš…“
ELASTIČNI ETIČARI
Taj etički i logički relativizam, nevažno da li je hinjeni ili stvarni, terminotvorca znači – kako je njemu svejedno šta bilo ko misli i da će on , bez ikakve obaveze i dalje, u elektronskom i pisanom mediju pisati (i kao razlikovati) srpsku književnost i srbijansku književnost, ma šta to značilo i ma kakve logičke konsekvence iz toga izvlačili njegove kolege pisci. Upravo taj relativizam daje za pravo svakome ko shvata „šta se hoće“ ovim politički inspirisanim „dubletom“ da više uopšte ne uzima u obzir bilo koju tvrdnju „terminologa“ i da i nadalje, ma gde pisao, (zna da) piše srpskim jezikom i u srpskoj književnosti. Terminolog neka ide dalje u oba vida, koga je za to pa briga.
„Otprilike polovina mojih tekstova govori o savremenoj hrvatskoj književnosti“, hvalio se terminolog na dotičnom okruglom stolu, a kada bi ga bilo ko zamolio da istakne ijednog hrvatskog kolegu ko se bavi sličnim poslom i bar polovinu svojih tekstova posvećuje savremenoj srpskoj produkciji – proglasio bi tražioca odgovora za rasistu. U elektronskom i štampanom vidu. On, koga ne zanima što iznosi neofašističke stavove, i što prihvata da je analfabeta, po sudu kolega, s obe strane.
Pitajući jednom dotičnog zašto je ne trepnuvši obmanuo publiku „Danasa“, glede mojih priloga u Kikinda-šortu, dobih odgovor da stvari u književnosti ne uzimam tako lično. Ništa drugo o sebi ovaj „elastični etičar“ nije morao više da (mi) kaže. Sve mi je od tada jasno.