Ko to laje u pozorištu?

Piše Aleksandar Dunđerin

Kada sam pre nekoliko dana prolazio pored poznatog beogradskog eksperimentalnog teatra, pažnju mi je privukao lavež pasa, povremeno propraćen režanjem i cvilenjem. Budući da je ovaj teatar odvajkada poznat po tome što je pratio nove tendencije u scenskoj umetnosti, pomislio sam da je u pitanju predstava u kojoj je značajna uloga posvećena i „najboljim čovekovim prijateljima“. Međutim, sutradan sam se sreo sa jednim poznanikom, inače glumcem ovog teatra, i upitao ga:
„Vidim, juče ste izveli neku premijeru sa kerovima na sceni?“,
„Danas se više ne kaže ‘kerovi’, nego kućni ljubimci psećeg roda“, opomenuo je, gledajući me sa nijansom prezira, a onda nastavio:
„Kućni ljubimci nisu bili na sceni, već su sedeli u publici. Predstavu smo izveli za njih. Bila je humanitarnog karaktera“.
Pomenuo je to hladno, bez izraza lica koji bi odavao bilo kakav ironičan prizvuk njegovim rečima. Kao da nema ništa čudno u tome što je ljudsku publiku u pozorištu zamenila pseća. Bilo mi je nelagodno. Da bih prekinuo neprijatno ćutanje, pomenuo sam kerušu (pardon kućnu ljubimicu psećeg roda) Milu, pomislivši da je predstava izvedena kako bi se prikupio dobrotvorni prilog za njeno lečenje.
„Mila, na žalost, nije bila u publici“, prekinuo me je u po reči, da bih odmah zatim dodao: „Kada ozdravi, nadam se da će i ona uživati u predstavi“.
Pomislih kako sam glup, pa naravno da Mila nije mogla biti u pozorištu, baš je njoj, onako osakaćenoj, do umetnosti; osim toga, nije ni potrebno za nju organizovati dobrotvornu predstavu, o njenim protezama i lečenju već su se pobrinuli više instance – grad Beograd i Republika Srbija.
I dok sam zamišljao Milu kako nežno pomera svoju prelepu kereću (pardon pseću) njuškicu levo-desno u ritmu božanstvenih melodija sa scene (saznah da je u pitanju bio moderni balet), jedna misao pojavi mi se iznenada.
„Čekaj, boga ti, sve je to u redu, razumem da je osnovno pseće pravo naših kućnih ljubimaca da im društvo omogući da se kulturno uzdižu, ali kako vam toliko kevtanje nije smetalo pri glumi?“
„Čoveče božiji, ti kao da živiš u prošlom veku. Prvo, to je bio urbani balet, koji podrazumeva preskakanje rampe, uključenje publike u radnju. A ne publiku koja ćuti i zeva. Moram ti priznati da je pseća publika mnogo zahvalnija od ljudske. Iskrenije reaguje“, odgovorio je, bez trunke sumnje u sadržaj rečenog.
Pogled mi je u tom trenutku zastao na njegovom čelu, gde je posekotinu iznad njegove leve obrve prekrivao hanzaplast.
„Povreda na radu“, upitah zabrinuto.
„Ma, ništa, gricnuo me jedan vučjak pred kraj predstave“.
Na moj zaprepašćen izraz lica, spremno je reagovao:
„Nisam ja kriv, ona budala pored mene falširala je. A psima ne možeš nuditi muda za bubrege. Njihov sluh je mnogo tananiji od ljudskog. A, izeš ga, uvek stradaju nedužni. Moju koleginicu koja je falširala jedna pudlica je posle predstave lizala, a ja sam, ni kriv ni dužan, dobio po tamburi.“
U stvari, kada pažljivije razmislim, pošto već imamo ovako apatičnu i bezvoljnu publiku i pozorišnu kritiku, za našu scensku umetnost možda je i bolje da u teatrima kerovi (pardon, „kućni ljubimci psećeg roda“) preuzmu stvar u svoje šape (odnosno čeljusti; pardon u svoje njuškice). Tada će bar oni kojima daske život znače imati za koga da glume. Jer, staro je pravilo – svaka umetnost ima onakvu publiku kakvu zaslužuje.

_______________________

Da li su sve životinje jednake?

Da je lavež pasa odjeknuo dalje nego što sam mogao da očekujem, saznao sam sutradan kada sam surfovao po internetu. Na jednom sajtu pronašao sam saopštenje NVO „Za jednakost životinja“ u kojem ovo društvo za brigu o životinjama oštro protestvuje protiv diskriminacije koju su, po njima, učinili organizatori predstave. Naime, NVO „Za jednakost životinja“ opominje da su  baletu prisustvovali samo psi iz visokog društva (dakle, kućni ljubimci dobrostojećih Beograđana), te da u publici nije viđen nijedan pas-lutalica (pardon pas-beskućnik), a kamoli kućni ljubimci mačjeg, ptičijeg, ribljeg i ostalih rodova. Biće posla za glumce, zadovoljno sam se osmehnuo, pomislivši na posekotinu na licu mog poznanika.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.