DANIJEL CVJETIĆANIN Novi guverner

Finansijsko javno mnjenje u Srbiji pokazalo je visok nivo zrelosti, pružajući gotovo bezrezervnu podršku guverneru Jelašiću u trenutku podnošenja ostavke, uprkos činjenici da je, svojevremeno, isto to javno mnjenje osuđivalo način njegovog izbora, koji je bio žestoko začinjen politikantskim spletkama i prostačkim postupkom smenjivanja guvernerke Kori Udovički.
Odlazeći guverner Jelašić zaslužio je pohvalu i podršku zato što je transparentno pružio otpor snažnim pritiscima uvozničkog lobija i stranke koja ga je (znamo kako) „ustoličila“. A koja je, valjda, računala da će iz Narodne banke dobiti, makar diskretnu, podršku za populističku politiku masivnih intervencija u privredi i subvencionisanja svega i svačega. Očigledno je da ti pritisci čine glavni deo „ličnih razloga“ guvernerove ostavke.

MANE I VRLINE
Naravno, niko nije zaboravio brojne guvernerove promašaje. Narodna banka je dobrano zakasnila sa prilagođavanjem deviznog kursa, a politika stabilizacije cena bila je samo delimično uspešna, pošto je, uprkos obilnim deviznim prilivima iz inostranstva, Srbija imala relativno visoku inflaciju u poređenju sa drugim zemljama. Istovremeno, srpski poreski obveznici su inostranim bankama plaćali veoma visoku „cenu stabilnosti“, koja se meri stotinama miliona evra godišnje (repo operacije), samo zato što NBS nije umela da pronađe racionalniji način obuzdavanja neželjenog zaduživanja domaćih (a stranih) banaka u inostranstvu.
Herojski period guvernera Jelašića počinje odbijanjem otvorenih (ili prikrivenih) zahteva vlade da, u uslovima krize, relaksira monetarnu politiku, da bi se podstakla potrošnja, kao i otporom krupnim biznismenima da se, po svaku cenu (i ponavljam, po svaku cenu), brani stabilnost deviznog kursa, pri čemu bi se iscrpljivale naizgled visoke devizne rezerve. Kao i mnogi drugi ekonomisti koji, pored toga što poznaju ekonomske zakonitosti, žele da Srbija istinski ekonomski napreduje, guverner Jelašić je znao da bi popuštanje pred postavljenim zahtevima stranaka i biznismena ubrzalo ekonomski kolaps kome, i bez toga, doprinose brojne interventne mere vlade.
Javno mnjenje Srbije polako se navikava da smene u vrhovima vlasti prati bez besa i ogorčenja na „bivše“, ali i sa optimizmom (a bez preteranog oduševljavanja) u prihvatanju „novih“. Tako je ekonomska i finansijska struka srdačno pozdravila i podržala kandidata za novog guvernera – profesora Dejana Šoškića, naočitog i odlično obrazovanog stručnjaka sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koji je stekao potrebno iskustvo na mestu predsednika saveta NBS.  Opšte je uverenje da će se on efikasnije (a ne ostavkom) boriti sa pritiscima zbog kojih je Radovan Jelašić otišao.

ČEKANJE I PRETNJE
Njegova će borba biti možda i teža, pošto postoji opasnost da vladajuća „stranačka pamet“ isposluje u parlamentu promenu zakona o NBS, tako da se odgovornost guvernera „podeli“, a time i omogući jači pritisak potencijalnih lobista (verujem da na ovim prostorima ne treba objašnjavati mane kolektivnog odlučivanja). Primetićete da donošenje zakona o NBS odlaže izbor novog guvernera i otvara period „čekanja“, u kojem lobisti možda žele da obezbede odgovarajuće „prilagođavanje“ finansijske filozofije novog guvernera, ili da odlazećeg guvernera privole na aktivnosti koje mu nisu (bile) po volji. Ili i jedno i drugo.
Osim toga, ne treba zaboraviti da će novi guverner stupiti na dužnost u uslovima predizbornog „zagrevanja“ javnosti. Poznato je da domaća evroatlantska vlast nema važnijeg prioriteta od opstanka na poziciji sa koje može da komanduje finansijskim,  medijskim i privrednim tokovima. Predsednik republike već je zapretio je da će uložiti svu raspoloživu energiju da spreči smenu vlasti na izborima, što je i bez njegove najave bilo očekivano. Javnost je pokazala određenu dozu gađenja prema toj vrsti energije, koja ne zazire od zastrašivanja glasača da će, u slučaju da „ne izaberu onako kako je neophodno“, biti iskorišćene mračne posleizborne manipulacije. Ako ne pobede, predsednikovi (i evroatlantski) saveznici neće se libiti da počnu sa prizivanjem međunarodnih ekonomskih sankcija, kao i sa pozivima na političku izolaciju Srbije, a u slučaju najveće nužde, opet će možda nad Beogradom leteti tomahavci i fantomi.
Nasilničke pretnje predsednika lako je uklopiti u međunarodnu slagalicu, u kojoj je sila ostala osnovni instrument u politici (i ekonomiji). Irak, Avganistan ili baza Gvantanamo, juče Vijetnam, a sutra Iran, samo su neki od oblika ispoljavanja nasilja koje, kao princip „prava jačega“ uspešno promoviše najveća i gotovo jedina svetska sila. Nagli rast terorizma i piratstva u svetu, divljanje navijača (svuda, pa i kod nas), pretnje na internetu, ulične tuče i „opasni“ kvartovi (u koje se ne ulazi posle prvog mraka), pokazuju da su i široke mase shvatile, nažalost i prihvatile, ponuđeni obrazac ponašanja. Ponekad se pitam da li, u vremenima afirmacije pritiska i sile, novi guverner može ostati nezavisan (i racionalan)?