DANIJEL CVJETIĆANIN Buntovnici, Evropa i Srbija

Nikada ne mogu da pogrešim kada tekst počnem tvrdnjom da čudima u Srbiji nema kraja. U periodu duboke krize, u kojoj vlast pokazuje najviši stepen bezobzirnosti prema ekonomskim interesima naroda i države, čineći sve što je u njenoj moći da Srbiju pretvori u banana-zemlju, predsednik republike poziva (sa Kipra) tajkune na moralne obzire prema posrnulim javnim finansijama. Njegov opravdani apel, ipak, ne može da probije zid ćutanja, verovatno zato što mu iznad glave, umesto oreola, koji bi ovakvom govoru bio prilagođen, munjevitom brzinom kruže nove poslovne kombinacije i ideje iz arsenala ekonomije destrukcije, koje doprinose programu daljeg slabljenja ekonomske, političke i vojne moći zemlje. Svetska i domaća javnost će svakako biti impresionirana njegovom hrabrošću da pljune u lice sopstvenom narodu, samo zato da bi uskom sloju tranzicionih šićardžija iz svoje (i srodnih) stranaka obezbedio naklonost evroatlantskih gospodara. I niko se neće buniti.

BUNTOVNICI
Čudo je i to što u Srbiji privatizovane firme, u kojima radnici žele da sačuvaju proizvodnju i zaposlenost, zahtevaju od države da ih preuzme od privatnih vlasnika, koji vide jedini interes u tome da od tih firmi naprave rentabilno građevinsko zemljište. A pošto se i državno vlasništvo prečesto utapa u korupcionaške i druge kriminalne afere (javne nabavke i sl), izgleda da bi radnici najviše voleli da se u tim firmama ponovo uspostavi samoupravljanje, zbog čije je slabe efikasnosti proces tranzicije u Jugoslaviji i počeo, uz gromoglasno odobravanje gotovo svih kolektiva. Ni ovim povodom niko ne diže glas.
Čudo je i to što ministru Tomici Milosavljeviću javnost zamera što je otišao na operaciju u inostranstvo, što mu ja ne zameram. Svakome je sopstvena glava draga, a pretpostavljam da on najbolje zna šta je, tokom svojih mandata, napravio od zdravstva u Srbiji. A to mu već zameram! Racionalizovano, „europeizirano“ zdravstvo, opremljeno najsavremenijim uređajima (iz donacija) i najboljim (partijskim) kadrovima, sjajno je za pokazivanje lekarima bez granica i drugim visokim delegacijama, kao i za vorkšopove i raundtejblove na temu percepcije zdravstvenih reformi… Istina, ovako organizovano zdravstvo je nepodobno za lečenje, a ministar Milosavljević nije uspeo da sve postigne u svoja tri–četiri mandata. Pa ni ovde niko ne vidi razloge za protest.
Najveće od svih čuda u Srbiji je ipak socijalna napetost i buna u zemljama Evropske unije, kojoj Srbija teži (bez alternative). Cilj joj je da što pre uđe u režim stabilnosti i zauvek se oslobodi balkanskih oblika revolta i divljaštva u manifestacijama narodnog raspoloženja. Otkud sad buna u Evropi? Pa zar u 21. veku? U Grčkoj i Rumuniji već danas policija ima pune ruke posla (neka se pripreme Portugal i Irska…), a razgnevljene mase pitaju „Gde su naše pare?“.
Misle, u stvari, na novac koji će oni morati (sa kamatama) da vrate poslovnim (i drugim) bankama na Zapadu.  Ovaj novac su zapadne banke dale na zajam u periodu tranzicije i najuzbudljivijeg (i najprofitabilnijeg) pohoda zapadnog kapitala na Istok. Fantastični profiti sa Istoka plasirani su u obliku kredita u iznosima koji se graniče sa naučnom fantastikom (ne zaboravite da je i „horor“ fantastika). Svi se danas pitaju kako su Grčka, Rumunija, Portugal, Italija, Irska… (dodajte, ako hoćete, i Srbiju) mogle da uzmu onolike kredite, ali izgleda da nikoga ne interesuje kako su (i zašto) zapadne banke mogle toliku masu kredita da odobre? Stvarno, kud se danas dede toliki novac, ako znamo da to nije sladoled, pa da se istopi i pojede, nego neprestano kruži…  I kako će se ova, više nego uzbudljiva (i tajanstvena), priča završiti, čak i posle reprogramiranja dugova?

ELITA
Grci se bune, ama ne baš fanatično. Heopravdano je veličanje njihove pobune na grafitima sa beogradskih ulica. Ipak su oni, svojevremeno, dobro iskusili pendrek diktature, pa znaju da se kapital ne predaje bez nekoliko stotina hiljada mrtvih (tu postoji bitna razlika socijalizma i kapitalizma). Rumune će, po svoj prilici, brzo obuzdati jake policijske snage koje, ovom prilikom, prihoduju samo sa jedne strane. Pravo je pitanje da li postoji mogućnost (opasnost?) bune u Srbiji. Da i po tom ličimo na Evropu?
Ne verujem. Srpsko javno mnjenje je, opravdano, izgubilo svaku veru u lidere bilo kakvog bunta, revolucije (pa i reforme). Gotovo svi dosadašnji lideri su prevarili svoje pristalice, zaboravili svoje programe, principe i uverenja,  zarad privilegija i zamašnih iznosa na bankovnim računima (mada su se neki zadovoljili i vrednosnim papirima). Istinski bunt će, zato, morati da sačeka mnogo dramatičnije okolnosti (vlast užurbano radi na ispunjenju ovog uslova). Trenutno, potencijalna elita revoltirane javnosti s nervozom i  nestrpljenjem očekuje razvoj događaja na mapi puta ka Evropi, gde ih (oni to dobro znaju) čekaju masni zalogaji pretpristupnih fondova, namenjenih najvećim delom evroatlantskim aktivistima za promociju evroatlantskih vrednosti, ideja, percepcija, navika i običaja.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *