BUISON O Beogradu, s ljubavlju

Piše Mira Popović

Francuski novinar i pisac Žan-Kristofa Buisona opisuje, ekskluzivno za „Pečat“ svoje viđenje i doživljaj našeg „belog grada“ čiju je burnu istoriju, i kroz nju istoriju Srbije i Srba potanko i slikovito opisao u svojoj najnovijoj knjizi „Roman o Beogradu“, koja je upravo izašla u izdanju poznate pariske izdavačke kuće „Roše“

„Ime Beograda deluje u isti mah egzotično, opasno, strašno, uzbudljivo i privlačno. Povezano je sa različitim stvarima, istovremeno dramatičnim i teškim i magičnim. Ime Beograda je magično.“
Vedar, prijateljski otvoren i iskren, francuski novinar i pisac Žan-Kristof Buison tako nam, u najkraćem, opisuje svoje viđenje i doživljaj našeg „belog grada“ čiju burnu istoriju, i kroz nju istoriju Srbije i Srba, je potanko i slikovito opisao u svojoj najnovijoj knjizi „Roman o Beogradu“, koja je upravo izašla u izdanju poznate pariske izdvačke kuće „Roše“.

BIOGRAFIJA BEOGRADA
Dok razgovaramo u kafeteriji „Figaro magazina“, nedeljnika u kojem je taj vrsni poznavalac Srbije i Balkana urednik kulturne rubrike, Buison ne krije da je knjigu o Beogradu napisao i iz ljubavi, koliko i iz potrebe da francuskom čitaocu ponudi jednu drugačiju, verniju sliku Srbije, njene prestonice i naroda, od one koja je zagospodarila i vladala u vreme dramatičnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji i medijske kampanje protiv Srba do 2000. godine. Izabrao je pravi trenutak, a kuća „Roše“ očito pravog autora, jer je „Roman o Beogradu“ naišao na odličan prijem. O knjizi su najpohvalnije, samo nekoliko dana pošto je objavljena, pisali nedeljnici „Poen“ i „Pari-Mač“, književni dodatak dnevnika „Figaro“, „Figaro literer“, a oglasili su se i radio „Frans Enfo“, kao i mnogi regionalni listovi i radio-stanice što je, kako kaže 41-godišnji Buison, „manje spektakularno i neupadljivije, ali je veoma važno.“
Značaj koji autor pripisuje dobrom i širokom odjeku njegovog dela nema nikakve veze sa autorskim egom, već ga on shvata kao dokaz „prirodne vezanosti“ između Francuza i Srba, tačnije kao pokazatelj obnavljanja veza i duboko ukorenjenog prijateljstva dva naroda. „Prijem knjige je veliki napredak u odnosu na sliku koju je Beograd uživao do pre pet-šest godina. Mislim da smo u Francuskoj u trenutku ponovnog uspostavljanja tesnih veza koje smo sa Srbijom imali tokom vekova. Kao što sam pokušao da pokažem u knjizi, između Francuza i Srba postoji još od Srednjeg veka prirodno prijateljstvo, a koje je delom slomljeno bombardovanjem Srbije 1999. godine“, kaže Buison i dodaje na temu legendarnog srpsko-francuskog prijateljstva: „Sada, kada je prošlo malo vremena i kada su rane zalečene, ponovo nalazimo direktan, tesan, prirodan odnos između dva naroda. Ne govorim o vladama, jer odnos naroda ne zavisi od postupaka vlada. Postoji gotovo nepojmljivo prijateljstvo između dva naroda koje je rođeno u ratu 1914-1918., u tom susretu francuskih vojnika koji su došli na istočni front da se bore sa Srbima. Tu su se Francuzi i Srbi prepoznali. Jer, u to vreme Francuska je bila poljoprivredna zemlja, kao i Srbija, i vojnici su, mimo jezika koji je različit, imali iste gestove, stavove, reflekse, vezanost za zemlju, otadžbinu.“
Buison je po obrazovanju istoričar. „Roman o Beogradu“ zapravo je knjiga o istoriji našeg grada, kroz koju se ogleda istorija čitave Srbije. Autor ju je ispričao izuzetno živopisno jer je, kako kaže, pokušao da piše o Beogradu kao o ljudskom biću. „To je biografija Beograda, od njegovog rođenja, do današnjeg odraslog doba. Pisao sam o Beogradu pre Beograda, u keltsko-rimsko i vizantijsko vreme, pa kada je bivao ‘prisvajan’ od mnogih, od Turaka, Bugara, Mađara, da bi ponovo pronašao svoje srpske roditelje. Posmatrao sam ga kao ličnost i hronološki ispričao njegovu istoriju“ kaže Buison, priznajući da je tu istorijsku temu obradio „s ljubavlju“, trudeći se „da stvari pokaže nežnije i da otkrije neke stvari kao što je podatak da je pesma Lili Marlen, koja je bila najslušanija u svetu 50-tih i 50-tih godina, rođena u Beogradu.“

UKUS BEOGRADA
Kad god je mogao, u mnogobrojnim epizodama srpske istorije, Buison se pozivao na vezu Srba i Francuza, tako da je njegova knjiga ujedno “originalna hronika francusko-srpskog prijateljstva”, kako je preporučuje izdavač. Da bi je napisao, morao je – poverio nam je – da ima stalno na umu da se obraća francuskom čitaocu, a da bi tog čitaoca „održao u životu“ želeo je da mu kaže da ga se „Beograd, kojeg se seća po fudbalskoj utakmici od pre šest meseci, i te kako tiče: Kurbizje je u njemu boravio, Igo i Lamartin su opevali Beograd, Francuska je 1914. ušla u Prvi svetski rat da bi održala reč koju je dala Srbima, francuski ministar Bartu ubijen je sa kraljem Aleksandrom u Marseju 1934.“. U knjizi se može pročitati i da se general De Gol divio generalu Draži Mihailoviću i da je Tito išao u lov sa Valeri Žiskar Destenom.
Autor biografske knjige o Draži Mihailoviću „Heroj kojeg su izdali saveznici“ i zbirke tekstova o Beogradu pod naslovom „Ukus Beograda“ čiji pisci su, pored ostalih, Žil Vern, Viktor Igo, Rebeka Vest, Džon Rid, Džon Irving, Ivo Andrić i Dragoslav Mihailović, Žan-Kristof Buison je upoznao i zavoleo Beograd tokom nekih dvadeset boravaka u njemu, odakle je poslao izuzetne novinske reportaže. On je takođe prvi zapadni novinar kojem je bivši predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, dao intervju. Bilo je to 6. oktobra 2000. godine, sutradan pošto je izabran za jugoslovenskog predsednika i dan uoči njegovog odlaska u Bijaric na samit EU, gde ga je kao specijalnog gosta pozvao tadašnji francuski predsednik Žak Širak.
Kada govori o Beogradu i kada ga u knjizi opisuje, Buison ne beži od Kurbizjeove opaske da je to „najružniji grad sa najlepšim prirodnim položajem“, ali isto tako ne propušta da istakne njegovu draž, šarm i dušu, „sve ono što se tiče atmosfere, osećanja, onoga čime ljudi zrače, a što bi se moglo opisati kao plemenitost, ludilo, tragedija.“ Osećate – priča on – da tamo ljudi „nose tragediju svoga grada koji je u 20 vekova bio porušen do temelja 30 puta i, s druge strane, žeđ za životom, radoznalost i potrebu zbližavanja sa drugima.“ Poverava nam i ovo: „Volim Beograd zato što u njemu ima onog što više ne postoji u Parizu, u Francuskoj: jednostavnost u odnosima, velikodušnost, pristupačnost, odsustvo zlovolje. Kada se nekom obratite ovde, u metrou, on odmah zauzme odbrambeni stav, dok u Beogradu ako nekome kažete ‘dobar dan’ i pitate za neko obaveštenje, može da vam se dogodi da završite u obližnjem kafeu ili kod nekoga na rakiji.“
Na kraju razgovora, Buison nam objašnjava da „Romanom o Beogradu“ nije želeo da ubedi Srbe da je  njihova zemlja dobra i da je njihov grad lep. Koliko god da je imao potrebe da, prema sopstvenom kazivanju, napiše knjigu za Srbe i poruči im kako postoje Francuzi koji ih vole i pokušavaju da ih razumeju, hteo je da proširi čitateljstvo i da se obrati prvenstveno Francuzima koji ne poznaju „beli grad“, a u nameri da ih podstakne da ga upoznaju, posete. „Beograd ima tu vrstu magičnosti kao raskrsnica civilizacija, vera, carstava“, kaže i dodaje da se nada da je Francuzima „makar donekle rasvetlio tajnu“ koja oko Beograda vlada.

_______________________________

Tesne veze
„Jednom drugom prilikom, Aleksandar, pošto je čuo da se jedan francuski avijatičar vratio u logor teško ranjen, požuri do njegovog uzglavlja. Opružen na nosilima, čovek je obliven krvlju. Zajecavši, princ skide Karađorđev krst koji je nosio na grudima i pričvrsti ga na pilotove grudi: ‘- Oprosti mi – izusti između dva jecaja. Oprosti mi što ti dajem tako malo, tebi koji si sve dao za moju Srbiju’.“

Iz poglavlja o srpsko-francuskom savezništvu u Prvom svetskom ratu u Buisonovom „Romanu o Beogradu“

____________________________

Oaza u okeanu globalizacije
„Čitajući te stranice uhvatimo sebe kako sanjamo o Beogradu dvadesetih godina, kada su Srbi, Jevreji i Cigani živeli u otvorenom, kosmopolitskom gradu negujući privilegovane odnose sa Francuskom. Veze koje se – uprkos učešću naše zemlje u NATO bombardovanju – pomaljaju svuda u gradu. Jedan spomenik u parku na Kalemegdanu poziva: „Volite Francusku kao što je ona nas volela“ i zatičemo sebe u nadi da naši sunarodnici, po ugledu na Žan-Kristofa Buisona, neguju prijateljstvo sa tom zemljom ponosnom i hrabrom, da koračaju ulicama Beograda i da ponovo otkrivaju taj ‘beli grad‘, neukrotiv kao galsko selo u okeanu globalizacije.“

Iz kritike „Romana o Beogradu“ objavljene u „Figaro litereru“