ALEKSANDAR ĐAJA Odumiranje države

Jedan preduzetnik koji ima plan o tome kako preživeti smak sveta, prodaje mesta u bunkeru u kalifornijskoj pustinji Mohave. Podzemno sklonište Roberta Vičina, u mestu Barstou, površine je 1.200 kvadratnih metara i sadrži teretanu, veliku salu i zatvor. Prema tvrdnji vlasnika, bunker je udoban i otporan na atomske bombe. Mesto u bunkeru košta 50.000 dolara i polovina od predviđenih 132 mesta je već rezervisana. Za kućne ljubimce mesto je besplatno. Stručnjaci navode da je potražnja za atomskim skloništima porasla zbog snažnih zemljotresa, terorizma i predviđanja da će smak sveta nastati krajem 2012. godine, kada se i završava majanski kalendar.

VLASTODRŠCI SE NE DAJU
Ja u to ne verujem. „Smak sveta“ predviđen za 2012. godinu značio bi onda i kraj mandata Vlade Srbije, a ona se ponaša tako kao da će na vlasti ostati makar do kraja prve polovine 21. veka!… Istina, „neprijatelji“ srpskih vlastodržaca, koji ih beskrupulozno sprečavaju da nas sve zajedno povedu u svetlu budućnost, permanentno im podmeću „klipove pod točkove“ i čine sve da i njih i nas (istina, prvo nas, pa onda njih) dovedu do prosjačkog štapa!
Ali, srpski vlastodršci se ne daju! Naoštrili su se za bitku do poslednjeg svog podanika, uzeli sve moguće kredite od belosvetskih lihvara (koje će naši unuci otplaćivati i posle „smaka sveta“) i, što je najvažnije, locirali svog protivnika! Prema njihovim stručnim analizama i izjavama, najveći neprijatelj Vlade Srbije i srpskih vlastodržaca, jeste – država Srbija!
Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas prošle nedelje je oštro kritikovao špekulante koji danima ruše vrednost dinara i zatražio od države da ih surovo kazni! „To što su banke dinare oslobođene iz depozita umesto za davanje kredita, iskoristile za kupovinu evra jeste zločin i to treba jasno i glasno reći. To je strašan zločin sa predumišljajem i za njega neko mora da odgovara!“ Đilas je istakao „da ljudi koji su uzeli stambene kredite danas zbog špekulanata plaćaju 30 odsto veće rate, a plate su im pri tom iste ili manje! Ti ljudi danas moraju da gladuju da bi isplaćivali bankarske kredite. Na tome, na toj njihovoj nesreći neko je pravio ekstraprofit. I država je naprosto dužna da sve one koji su tome doprineli surovo kazni“, naglasio je Đilas.
Impresivno… Jedino što mi u ovoj populističkoj demagogiji nije jasno, jeste sledeće: da li je Dragan Đilas – Država, predstavnik Države, protivnik Države, član opozicione stranke – ili visoki funkcioner vladajuće Demokratske stranke, tzv. režimski čovek i koalicioni partner „fantomske stranke“ G17 plus, koja uz podršku u saglasnost pomenute Demokratske stranke – predsednika G17 plusa, Mlađana Dinkića, već deset godina slepo podržava na prestolu neprikosnovenog vladara čitave monetarne sfere Srbije, klanjajući mu se kao Zevsu! Zato, ako je neko napravio „zločin“ prema narodu i državi, kao što tvrdi Đilas, uništio domaće banke i doveo stranu bankarsku „lihvarsku internacionalu“ da isisa i ono malo (nakon višegodišnjih sankcija i agresije NATO-a) preostale krvi građana Srbije, onda je taj „neko“, u najmanju ruku, veoma blizak političkoj opciji gradonačelnika Đilasa i njegove Demokratske stranke – gotovo bi se moglo reći da im sedi u krilu!

POPULISTIČKA DEMAGOGIJA
Pošto se iz prethodnog može zaključiti da neki visoki funkcioneri vladajućih partija i koalicija, apostrofiraju državu Srbiju kao „glavnog kočničara“ u razvoju države Srbije, ko je, onda, predstavnik tog siročeta – države Srbije? Pa, valjda, predsednik Vlade, Mirko Cvetković, po sopstvenom priznanju, vanstranačka ličnost. Na sreću, on u svojim izjavama ume da bude veoma određen. Na primer, formalni izlazak iz ekonomske krize premijer je objavio prošle nedelje, rekavši da će istinske efekte građani osetiti tek kada se poveća zaposlenost, a privredni rast bude veći. Skoro kao proročica Pitija u Apolonovom hramu u Delfima.
Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, kaže: „Od države ne bi trebalo očekivati previše, jer će ona morati da štedi, a i porezi će se uskladiti sa potrebama preduzetnika, koji se suočavaju sa značajnim gubicima. Siguran znak izlaska iz krize za sve građane će biti onda kada im se znatno povećaju plate. To se neće desiti dok privredni rast ne bude pet odsto, što bi se moglo dogoditi 2013. godine, i to ako obnova u svetu bude brža. Za zapošljavanje ljudi koji su ostali bez posla, trebaće, međutim, više vremena…“
Ako od države „ne treba očekivati previše“, a od srpskih vlastodržaca još manje – čemu, onda, služe i jedni i drugi? Da li zato da bi narod imao na koga da potroši i poslednji dinar, ili je ovakva, dosovska „država“, zapravo, samo recidiv one prave države iz nekih davnih, primitivnih socijalističkih vremena, kada su obični građani Srbije za svoju prosečnu platu mogli da prehrane porodicu, otputuju na more, kupe auto, pa, makar se on zvao i „fića“…
Istina je da se tada govorilo kako država odumire i da će u komunizmu odumreti sasvim. Ali, to niko nije ozbiljno shvatao, sve do naših dana – kada je umrla, namrtvo.