ALEKSANDAR ĐAJA Jednakiji od drugih

Dokumentarni film „Kako kupiti stan u Srbiji“, beogradske umetnice Jelene Zlatković, prikazan na Kanskom festivalu u kategoriji „Short film corner“, prati pet godina života ove mlade žene, od 2005. do 2009. godine, koliko joj je bilo potrebno da sakupi novac za garsonjeru u Beogradu. „Radila sam nekoliko poslova, odrekla sam se svega, kupovine odeće, putovanja, izlazaka. Jednostavno sam rešila da ostvarim svoj cilj i bila sam jako uporna. Najviše sam se bavila prodajom čestitki za cvećare, koje sam sama pravila. Ustajala sam oko osam ujutru i znala da punih 15 sati idem od cvećare do cvećare i nudim čestitke. Nije mi bilo važno da li pada kiša ili sneg, da li je vruće ili hladno… Trebalo mi je punih pet godina takvog rada, bez odmora, kako bih uspela da skupim dovoljno novca i kupim garsonjeru od 40 kvadrata na Dušanovcu“, priča Jelena Zlatković.

ŠTA NIKADA NEĆE BITI SNIMLJENO
Istovremeno, u „dokumentarnom filmu“ (koji nikada neće biti snimljen), o potpredsedniku i poslaniku Socijalističke partije Srbije, Dušanu Bajatoviću, direktoru JP „Srbijagas“ i član UO „Jugorosgaz“, saznaćemo da su mu mesečna primanja, kako stoji u imovinskoj karti koju je po Zakonu dostavio Agenciji za borbu protiv korupcije, iznose – 1.345.000 dinara, odnosno, 13.450 evra! Pošto je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna zarada u Republici Srbiji isplaćena u martu 2010. godine, iznosila 33.508 dinara, ili 335 evra, to znači da je pomenuti potpredsednik, poslanik, direktor i član jednog UO, mesečno „težak“ – oko 40 prosečnih građana Srbije! Koliko kvadrata od svoje mesečne zarade može da kupi Dušan Bajatović, ako njegov „slučaj“ uporedimo sa pričom „prodavačice ljubičica“ Jelene Zlatković? Može li, ukoliko  izdvoji samo pet svojih mesečnih plata, da kupi i svih pomenutih 40 kvadrata stana!?
Da li su svi Srbi jednaki ili su samo neki jednakiji od drugih?
Ministar zdravlja Srbije Tomica Milosavljević izjavio je posle operacije u Nemačkoj, da bi podneo ostavku na ministarsku funkciju da je to od njega tražio premijer Mirko Cvetković. „Potpuno sam uveren da nisam nikog svojim gestom uvredio. Ja nisam tu operaciju planirao unapred… Ostajem na mestu ministra, jer predsednik Vlade razume moje razloge, podneo bih ostavku da je on to tražio. Ostajem u srpskom blatu, jer to blato moramo da počistimo.“
Ako ostavimo po strani pretenciozan način izražavanja ministra Milosavljevića o „srpskom blatu“ koje samo on može da počisti, očiglednu činjenicu da Vlada visi o svilenoj niti, tako da bi premijer svom ministru „oprostio“ i da je otišao u Hjuston da plombira zub, najzad, da je svakom čoveku njegovo zdravlje najpreče (što je normalno i ljudski) – ipak, gospodo iz Vlade, nemojte da od nas pravite morone! Jer, nije reč o običnom čoveku nego o ministru zdravlja Srbije, koji je nakon celomesečne neuspešne terapije srpskih lekara, zaključio da srpski lekari ne znaju svoj posao i otišao da se operiše tamo gde smatra da će drugi lekari to bolje da urade. U Nemačku!… Bogu hvala, ministar je imao puno novca za taj poduhvat, operacija je bila uspešna i svi mu želimo brz i uspešan oporavak. Samo, dosta sa demagogijom! Šta da rade oni koji nemaju ni jedan evro da bi „zbrisali“ u inostranstvo na lečenje, već su prinuđeni da se prepuste „vrhunskom umeću“ srpskih lekara, kojima njihov šef, ministar zdravlja, očigledno nije impresioniran? A, „žvaka“ o tome da li je neko tražio ostavku ili nije, zaista je bljutava. Jer, ovo je moralno, a ne formalno pitanje. Ukoliko dnevnopolitički interesi srpskih vlastodržaca od morala već odavno nisu napravili izanđali otirač za cipele ispred kućnog praga…!

ZAŠTITNICI NARUČENIH „ISTINA“
A, šta je od morala napravilo srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, može se videti iz njegovog prošlonedeljnog saopštenja, da je u Rudnici kraj Raške pronađena nova „masovna grobnica“ sa telima 250 ubijenih Albanaca sa Kosova, iako za to još nemaju dovoljno dokaza!? Slučajno ili ne, tek nova „masovna grobnica“ na teritoriji Srbije otkrivena je pred sam dolazak haškog tužioca Serža Bramerca u Beograd, pred dugo očekivanu odluku Suda pravde o secesiji Kosova – ali i neposredno nakon vandalskog šiptarskog rušenja srpskih telefonskih i televizijskih predajnika na Kosovu i Metohiji i zaustavljanja kamiona iz Srbije na „fantomskoj granici“ kraj Merdara! Na pitanje, šta ukoliko se ispostavi da kod Raške nema masovne grobnice, Vekarić je odgovorio: „Ako leševi nisu u Raškoj, kopamo dalje!“
Zaista, zašto su neki Srbi jednakiji od drugih? Zašto potpredsednik jedne partije koja u svom nazivu nosi prefiks „socijalistička“, a koji bi trebalo da simbolizuje brigu o socijalnoj pravdi, ima mesečna primanja u iznosu od 40 prosečnih plata njegovih sugrađana? Zašto ministar zdravlja Srbije koji je svojim ličnim činom devalvirao ionako klimavo poverenje građana u kvalitet srpskog zdravstva, arogantno smatra da zbog toga ostavku ne treba da podnese on – već njegovi pacijenti! Najzad, ko to tužiocu za ratne zločine Brunu Vekariću daje pravo da javnosti prezentuje svoju „ličnu, ili naručenu istinu“, a da se sa otkrivanjem te nazovi istine još nije ni počelo?
U čijem to interesu srpska politička vrhuška štiti Srbe – „jednakije od drugih“?