Šta to beše politički kabare

Piše Raško  V.  Jovanović

Predstava „Da nam živi, živi rad“ pokušava da suprotstavljajući prošlost i sadašnjost prikaže sudbinu radničke klase na brehtovski način, ali bez Brehtovog političkog angažmana: budući da je domaća društveno-ekonomska scena neuporediv izvor nadahnuća za prilaz ove vrste, očekivao se aktuelniji, satirično ubojitiji tekst

Bila je dobra ideja Milana Markovića i Anđelke Nikolić da posmatrajući različita savremena društvena kretanja i uz konsultaciju mnogobrojnih izvora načine predstavu „Da nam živi, živi rad“, primenjujući Brehtova teatarska načela, sa ciljem da gledaocima nedvosmisleno ukažu na neke od najvažnijih problema (naše) današnjice, koji će svakako biti prisutni i ubuduće. Kako je naš pozorišni život već duže vreme lišen istinskoga političkoga pozorišta, bilo u vidu zamašnih scenskih realizacija, bilo pak onih koji pripadaju tipu kabaretskih ili zabavno-satiričnih scena, pojava ove predstave predstavlja dragocenu novost i osveženje.

„KO NAS SMIJE“ ODVOJITI OD REPUBLIKE ČAD
Autori navode da su im kao izvori pri stvaranju teksta poslužili Zakon o radu Republike Srbije, kao i statistički podaci iz oblasti ekonomije, istorije i geografije Republike Srbije i Republike Čad, zatim novinski članci o radničkim štrajkovima u Srbiji, pismo Ministra kulture upućeno Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, knjige Miltona Fridmena „Sloboda izbora“ i „Kapitalizam i sloboda“, kao i brojne reklame za privatne medicinske klinike i agencije za pomoć u kući iz magazina „Lepota i zdravlje“… A kao sasvim posebna inspiracija poslužili su im Ezopova basna „Cvrčak i mravi“ i scena o dečaku-radniku iz drame „Tkači“ Gerharta Hauptmana. Citirali su naše narodne pesme, stihove Jovana Jovanovića-Zmaja i Alekse Šantića, kao i srpske narodne poslovice o radu i novcu. Dakako, u predstavi se mogu čuti „Pesma radu“ (po kojoj je izvođenje i dobilo naslov), studentska „Gaudeaumus igitur“ i  jedan refren i melodija iz Čada.
Kada smo se upoznali sa tim činjenicama, očekivali smo mnogo aktuelniji, oštriji i satirično ubojitiji tekst, budući da naše društveno-ekonomske prilike za to daju i te kako mnogo povoda. Međutim, čuli smo i videli jedan politički kabaretski spektakl, koji je tematski bio širokoga spektra i koji je prikazan po premisama brehtovskoga teatra, ali bez Brehtovog angažmana. Sve je u predstavi bilo ublaženo, često čak i dobroćudno! Iako se ne može poreći zanimljiva koncepcija čitave realizacije – bila je to neka vrsta „pozorišta u pozorištu“ u kojem radnici-amateri, po nalogu nekakvog agitpropa (pitanje je čijeg – sindikalnog ili novopečenih vlasnika, da ne kažemo tajkunskog) prikazuju vlastite sudbine u uslovima tranzicije u liberalni kapitalizam, isto kao što se ne može osporiti da njihov prikaz ne obuhvata pojedine karakteristične pojave, mora se reći da su prenebregnute i zaobiđene one najdrastičnije, što su se ispoljile u mnogobrojnim neuspelim privatizacijama, najčešće realizovanih ulaganjem prljavoga kapitala. Da i ne govorimo o notornim izigravanjima i neispunjavanjima ugovornih uslova privatizacije i obaveza u smislu nastavka produktivne delatnosti kupljenih preduzeća i zaposlenih „živih duša“ u njima. Sa očiglednim dramaturškim manama vidnim ne samo u pojedinim scenama, nego i u redosledu kako su izvedene, što će reći u kompoziciji čitavog spektakla, kao i sa, reklo bi se, stidljivim poređenjem Srbije i Čada, koje je plasirano tek na kraju, predstava „Da nam živi, živi rad“ kao da je stala na pola puta. Jednostavno, iako brehtovski koncipovana, ova predstava je lišena borbenog aktiviteta i protesta, što je svakako šteta, jer je takvim postupkom nesumnjivo osiromašen i njen ukupan umetnički rezultat.

Dotirana pozorišta, poput Ateljea 212, opsesivno zaokupljena postdramom, očigledno su zaboravila da postoji i kabaretska vrsta teatra: upućeni tvrde da je odsustvo predstava sa aktuelnim političkim temama posledica autocenzure njihovih upravnika i umetničkih rukovodilaca

VISOKA RAZIGRANOST I NAIVNA VERA
Scenski prikaz „Da nam živi, živi rad“ režirala je Anđelka Nikolić, uspevši da u okviru minimalne scenografije Vesne Štrbac, koja se sastojala od jednostavnih drvenih praktikabala postavljenih na goloj pozornici, ostvari dinamično izvođenje brzim smenjivanjem desetak žanrovski različitih scena, od kojih se jedna bavi i pitanjem položaja umetnosti i umetnika (konkretno dramskoga autora koji silno želi da se iskaže u postdramskom stilu!). Međutim, uspeh rediteljke svakako je u tome što je ostvarila jedinstvo izvođačkog stila predstave, koji se manifestovao u vidu naivne, često i teatralne glume, katkad ironično obojene, ali i uz zadovoljavanje brehtovskih intencija u smislu očigledno vaspitnog prikazivanja određenih društvenih pojava i događaja. Glumci su prikazivali različite likove i situacije spretno se snalazeći u brojnim promenama zbog neophodnosti prelaženja iz jednog u drugi lik. Treba reći da je visok stepen smisla za stilizaciju više različitih likova suvereno ispoljavala Ružica Sokić postigavši neslućenu razigranost kakvu često imaju amateri, kao i izraz naivne vere u ono što govore! I Milan Mihailović našao je pravu meru, osobito kada predstavlja vlasnika preduzeća i, naročito, posetioca koji naručuje kafu u nekom ugostiteljskom objektu. Radmila Tomović je decentno, saobrazno brehtovskom stilu, realizovala svoje scenske intervencije. I svi ostali članovi glumačke ekipe – Jakov Jevtović, Aleksandar Đurica, Bojan Dimitrijević, Petar Mihailović, Erol Kadić i Dragan Holclajtner veoma dobro su obavili svoje scenske zadatke. Svi oni su pokazali lepe mogućnosti u karakternom individualisanju pojedinih ličnosti iznalaženju u ispunjavanju zahteva scenskoga pokreta, koji je postavila Marija Milenković.
Prikladna rešenja u vidu jedinstvenih plavih kostima, koji su asocirali na negdašnje radničke kombinezone, dao je, uz umerenu stilizaciju, Dragan Došljak. Muziku je priredila Irena Popović, inventivno i na savremen način iskoristivši tradicionalne napeve.

SKUPŠTINA KAO KABARETSKA SCENA
Najnovija premijera Teatra u podrumu Ateljea 212 neizbežno postavlja pitanje sudbine političkog pozorišta, odnosno aktuelnih satiričnih kabaretskih predstava danas. Ne može se reći da Beograd nema tradiciju političkih humorističko-satiričnih predstava, koja datira još od samog početka prošlog stoleća. Ta će se tradicija produžiti i u uslovima šestojanuarske diktature delovanjem brojnih satiričnih pozorišta. Čak i u socijalističko vreme, kada se repertoarska politika vodila pod strogim nadzorom režima, upravo Atelje 212 izvodio je satiričnu konverzaciju „Kafanica, sudnica, ludnica“ Brane Crnčevića, (1965), a Narodno pozorište „Okretne i druge igre“ Vladimira Bulatovića-Viba (1976) ili „Markse, Markse, koliko je sati“ Milovana Vitezovića (1982). Navodimo samo ova tri naslova, mada ih je bilo još i u drugim dotiranim pozorištima, kao na primer u Beogradskoj komediji, Malom pozorištu „Duško Radović“ itd. Međutim, danas gotovo da i nemamo satiričan politički kabare! Dotirana pozorišta, opsesivno zaokupljena postdramom, očigledno su zaboravila da postoji i takva vrsta teatra. Za njima kao da se povode i privatna pozorišta, koja finansijski ne zavise od gradskih i republičkih organa. Izuzetak je, donekle, pozorište „Slavija“, koje ima nekoliko, tri ili četiri predstave toga tipa. Takođe, ima zabavno-muzičkih kabaretskih predstava (u Pozorištu na Terazijama), ali je političko-satirički kabare prava retkost. Uprkos nepostojanju smišljene repertoarske politike u našim vodećim dotiranim pozorištima, verujemo da je odsustvo predstava sa aktuelnim političkim temama posledica autocenzure njihovih upravnika i umetničkih rukovodilaca.
Neminovno se postavlja pitanje šta je razlog izostajanja političkoga kabarea danas, kada skoro čitav javni život sve više dobija osobenosti kabaretskog pozorja! Da li televizijski prenosi skupštinskih zasedanja ili pak nadmudrivanja političara u televizijskim studijima zamenjuju političko-satirične pozorišne programe? Odgovor mogu biti samo pretpostavke da je to tako. Ipak, ne verujemo da britku satiričnu scensku reč može zameniti politički televizijski program. Zato bi bilo dobro da se osnivači (i vlasnici) nekoliko novih ili renoviranih starih pozorišnih scena kao što su Studentski kulturni centar, Teatar 78 u Resavskoj ulici, „Kult-teatar“ i dr.) pri profilisanju repertoara prisete da je nepostojanje kabaretskih scena evidentan nedostatak našeg savremenog pozorišnoga života, kada rukovodioci dotiranih pozorišta to permanentno izbegavaju.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.