RATKO DMITROVIĆ Servisi za stalno umrtvljivanje mozga

Često u Beogradu, među običnim svetom, političarima, novinarima, možete naleteti na nekoga ko će vam, ako povedete razgovor o televizijama reći: „Hrvatska televizija je neuporedivo bolja od našeg RTS-a, to ne može ni da se usporedi“. Da li je tako? Nije. Pa kako je? Jadno, i kod njih i kod nas. Sa malim svetlećim tačkama na hrvatskoj strani.
Ali, pre nego uđemo u detaljniju analizu programskih odrednica nacionalnih javnih servisa Srba i Hrvata, hajde da vidimo kakav odnos ove dve medijske kuće imaju prema bliskoj prošlosti i prema srpsko-hrvatskim odnosima uopšte.

NAJRIGIDNIJI KOMUNISTA
Na Radio televiziji Srbije već deset godina postoji i hrani se strah od priloga, opaske, emisije, gosta… koji bi mogao da naruši „dobre i skladne odnose dva naroda“. Položaj Srba u Hrvatskoj; vraćanje njihove otete imovine i stanarskih prava, stara devizne štednje, obnova srušenih i devastiranih srpskih kuća i imanja, srpska sela bez struje, nemogućnost zapošljavanja Srba u Hrvatskoj zbog nacionalne pripadnosti… ništa od toga nećete videti na RTS-u. Za javni servis Srbije to ne postoji. Zabranjeno.
U isto vreme, nema dana da Hrvatska televizija, upakovano u razne novinske forme, ne podseti svoje gledaoce na „agresiju Srbije protiv Hrvatske“. U tu svrhu svaka prilika se koristi a stalno domoljubivo stražarenje na sebe je preuzeo izvesni Obrad Kosovac. On je na HRT-u urednik „TV kalendara“, svakodnevne desetominutne emisije koja, samo joj ime kaže, podseća na istorijska događanja. To retko prođe bez osvrta na Domovinski rat i „srpsku agresiju“. Ako još igde ima otvorenog govora mržnje to je u TV kalendaru Hrvatske televizije. Spomenutog Kosovca sigurno se sećaju stariji čitaoci „Pečata“, vodio je Dnevnik u osam, Radio televizije Zagreb, i bio jedan od najrigidnijih komunista među hrvatskim novinarima a početkom osamdesetih napravio dokumentarac „Put izdaje“ u kojem je skakao po kičmi Alojza Stepinca. Sve se kasnije promenilo pa i Obrad Kosovac. Cinici kažu da je to kod Kosovca uslovljeno, između ostalog, i zbog imena i prezimena koje, valjda, ne može da zvuči srpskije.
Kad Hrvatska televizija pravi emisiju na temu odnosa Beograda i Zagreba onda iz Beograda u goste zovu osobe koje, neretko, voditelj smiruje u naletima antisrpske retorike pa se neko od gostiju, Hrvata, oseti pozvanim da malo balansira u korist Srbije. Među redovnim kadrovima na koje HRT tipuje u Beogradu su, pogađate, Sonja Biserko, Čedomir Jovanović (i njegovi jurišnici) Žarko Korać, Biljana Srbljanović…dok RTS, na primer, iz Zagreba u goste zove Ivana Zvonimira Čička čiji se stavovi po pitanju događanja devedesetih godina ni za jotu ne razlikuju od onih koje brani ustaška grupacija Ante Đapića; Srbija je napala Hrvatsku, Milošević je izazvao rat, Srbi u Hrvatskoj su ustali da ruše državu… jedina razlika je u tome što Čičak, za razliku od Đapića, smatra da hrvatska država mora na sebe preuzeti brigu o srpskim grobljima u Hrvatskoj. Nije ni evropski ni civilizacijski pustiti da to zaraste u korov.
Šta je zajedničko HRT-u i RTS-u? Nema obrazovnog programa i istraživačkog novinarstva.
I jedna i druga televizija svoju publiku obaveštava o onome šta se događa ali im ne tumače zašto se to događa. Umesto toga RTS konstantno prosečnom Srbinu tupi mozak sa „48 sati svadba“, takmičeći se na tom poslu sa „Farmom“ i „Velikim bratom“, dok HRT za to vreme pušta „Ples sa zvezdama“ i slične sadržaje čiji je konačni cilj vrlo jasan; ne dozvoliti čoveku da misli.

ČESTE KRITIKE
U odnosu prema vlasti, Hrvatska televizija je daleko odmakla od RTS- i to je, valjda, njena jedina prednost u odnosu na RTS. U informativnim emisijama te kuće često se mogu čuti kritike na račun Vlade Hrvatske, njenih konkretnih odluka, određenih ministara, programa, a cinični komentari novinara i voditelja HRT-a usmereni prema zagrebačkim vlastodršcima uobičajena su pojava.
Vrhunac „kritike“ prema režimu RTS neguje kroz dovođenje opozicionih političara koji će, u sučeljavanju sa predstavnicima vlasti, reći šta imaju da kažu. To je, bez izuzetna, ono što su gledaoci javnog servisa već bezbroj puta čuli kroz direktne prenose iz Skupštine Srbije. Dosadno. To gleda rodbina i stranački aktivisti i to se zove alibi novinarstvo: „Šta da radim, morao sam i njih da pozovem, i njihovi glasači plaćaju pretplatu“.
Ona Srbija koja nije svrstana pod stranačke zastave nema pristupa RTS-u.
Jednom je pokojni Bogdan Tirnanić, posle Predraga Milojevića najbolji novinar kojeg su Srbi ikada imali, primetio da Aleksandar Tijanić na svakoj televiziji koju vodi ima višak lica a manjak ličnosti. Na RTS-u je to očigledno do linije jauka. Pogledajte samo Dnevnik: jednolična, robotizovana tehnika najave priloga.
Radio televizija Srbije nema urednika i voditelja Dnevnika. Svi ti prezenteri deluju voštano, sa osmesima kojima bi mogli da zakisele vanglu salate. Jedini zadatak im je da ne pomešaju redosled najava u košuljici. Za pogrešne izgovore i naglaske ne mare jer ih i ne znaju, jer im niko nije rekao da se, na primer, ne kaže zaštiiiiiiititi, već zaštititi. Da se glagol „popraviti“ ne akcentuje i da u srpskom jeziku nema akcentovanja na drugom slogu. Umrle su, na žalost, Draga Jonaš i Dušanka Kalanj ali eno im u arhivi snimaka njihovog besprekornog govora, izraza, jezika…
Na srpskom javnom servisu postoje samo dvojica novinara za koje se može reći da poseduju autorski pečat. To su Jovan Memedović i Branko Stanković. Prvi se bavi prirodom, svetskom i našom, a drugi, Stanković, pravi emisiju „Kvadratura kruga“. I jedan i drugi pripadaju dokumentaristima i na njima počiva dokumentarni program RTS-a, s tim što Memedović, sudeći po odjavnoj špici njegovih emisija, više i nije na RTS-u, već ima svoju produkcijsku kuću koja državnoj televiziji prodaje ili ustupa gotov program.
Hrvatska televizija često emituje vrhunski dokumentarni program ali stranog porekla. Iz sopstvene kuhinje imaju dokumentarni magazin „Globalno sijelo“, sačinjen od četiri-pet priloga, i to je vrlo gledljivo. Poslednjih godina poznatog Gorana Milića oslobodili su svih poslova koje je obavljao u Zagrebu, dali mu novac, kamermana, tonca i avionske karte za razne pravce. To što donosi i emituje na HRT-u nije sam vrh, uzmimo, putopisne reportaže ili dokumentarne emisije ali je solidno.

MANEVARSKI PROSTOR
Sredinom 2009. godine Hloverka Novak Srzić, tada glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Hrvatske televizije, skinula je sa ekrana „Latinicu“, kultnu emisiju novinara Denisa Latina. Navodno, zbog Denisove najave da bi se mogao kandidovati za predsednika Hrvatske. Naravno, Latin se šalio ali je to Hloverki došlo kao kec na desetku da se reši dela programa na koji nije mogla da utiče. Naime, Latin je godinama radeći Latinicu stekao veliki ugled i kredibilitet u Hrvatskoj što mu je omogućilo potpunu autorsku slobodu; Latinu niko, uključujući i generalnog direktora Hrvatske televizije, nije mogao da nametne temu ili gosta. Nekoliko puta su ga skidali sa programa i pod pritiskom javnosti vraćali nazad.
Na Radio televiziji Srbije nešto slično „Latinici“ rade u formatu koji se zove „Da, možda, ne“ a voditelj je Olivera Kovačević. Njezin manevarski prostor, to je vidljivo iz svake emisije, manji je od prostora lifta a teme i goste, nikakve sumnje nema, određuju Tijanić i njegov prvi pomoćnik, Nenad Stefanović. I u ovom slučaju RTS je odstranio svaku mogućnost da im se, Tijaniću i Stefanoviću, pripiše kritika režima; suštinski problemi Srbije i Srba se ne otvaraju a ako se i zalomi nešto golicavo onda Olivera dobije zadatak da temu „relaksira“ estradizacijom svoje voditeljske uloge i na kraju sve ispadne kao neobavezno kafansko ćaskanje. Nikada se nije dogodilo, niti će, da se u spomenutoj emisiji instalira deo sa prilozima novinara te kuće na temu o kojoj se razgovara u studiju. Čega se plaše? Stava. Toga na RTS-u nema. Oni nemaju stav ni o čemu.
Pre Oliverine emisije RTS je imao nešto slično, zvalo se „Ključ“. To je vodila Nataša Miljković, sa poštapalicom „o kej“ u svakoj drugoj rečenici, trajalo je 50-ak minuta, snimalo se, montiralo i nije vredno pomena.
Uz Denisa Latina Hrvatska televizija ima još jednu izuzetno snažnu autorsku pojavu koja se odaziva na Aleksandar Aca Stanković. Postao je i ostao poznat po emisiji „Nedjeljom u dva“. Taj je tvrđi od armiranog betona i ne popušta ni za jotu. On svojim urednicima i rukovodstvu kuće čak neće ni da kaže koga dovodi u goste, ili to uradi ako proceni da će mu podići gledanost. Gore spomenuta Hloverka Novak Srzić pokušavala je krajem prošle godine na sve načine da spreči dolazak izvesnog Tomislava Klauškog, komentatora najčitanijeg portala ex-ju prostora (Index.hr) u emisiju kod Stankovića. Zvala je Acu pet puta na razgovor; molila, pretila, obećavala… Onda je tražila od generalnog direktora HRT-a da on Stankovića prizove pameti, pa je zvala Jadranku Kosor da i ona interveniše… i ništa. Stanković je imao samo jedan odgovor: Može samo ovako, ili me smeni i ukini emisiju. Eno ga i dalje na HRT-u.
Identičnu formu „jedan na jedan“ u beogradskoj „katedrali duha“ vodi Nenad Stefanović. Srpska zamena za Acu Stankovića. To se ne može komentarisati ni uspoređivati jer je Nenad Stefanović obrazac antipropagande tv-voditelja. Čovek jednostavno nije za to. On da objavi novi napad NATO snaga na Srbiju niko se sa mesta ne bi pomerio, niko mu ne bi poverovao. Inače je vrlo dobar novinar za štampane medije. Tijanić ga je doveo iz „antisrpskog“ „Vremena“ da bi ućutkao one koji konstantno kidišu na njegovu biografiju.
Veliku prednost nad Hrvatskom televizijom RTS-u donosi „Jutarnji program“ i „Beogradska hronika“ ali, sveukupno gledao, i tamo i ovamo, nema tu leba.