Piše Branko Radun
Izbori u Aranđelovcu neočekivano su uzburkali političke strasti, i izazvali skandaloznu reakciju Borisa Tadića, koji je na skupštini PUPS-a izjavio „da ne postoji ta energija koju nije spreman da da kako bi sprečio da opozicija“ dođe na vlast i da „gurne Srbiju u sunovrat, nove sukobe i nesporazume“
Izbori u Aranđelovcu uzburkali su političke strasti nesrazmerno značaju vanrednih izbora u ovoj varoši. Iako je Aranđelovac lakmus papir za to kako će glasati Šumadija, suština je u nečemu drugom. Očit je veliki napor vladajućih struktura da ne dozvoli da opozicija ostvari rezultat koji bi javnosti poslao poruku kako popularnost vladajuće koalicije i DS-a opada, i kako njihovo vreme prolazi. Zato su se ministri iz vlade ubacili u predizbornu trku i obilazili Aranđelovac, bezobzirno arčeći državne resurse za kampanju obećavajući i manipulišući građanima ove osiromašene opštine. Pri tome se bogatije i vladajuće stranke ne libe i da direktno kupuju glasove u opštini koja je kao i mnoge druge, gubitnik tranzicije.
POLITIČKI STRIPTIZ
Moralna beda srpske politike sastoji se u tome da oni koji su krivci za tešku materijalnu situaciju na izborima kupuju glasove za bednih hiljadu-dve dinara. Sve je podređeno veštačkom podizanju rejtinga vladajućih stranaka, sa kojim se posle, ako je uspešno, manipuliše u režimskim medijima.
Ministar Dinkić je po ko zna koji put obećavao „strateške investitore“ propalim preduzećima, a Vuk Drašković je bukvalno izuo i skinuo svog kandidata da pokaže kako se Beograd odnosi prema provinciji. No, očigledno je da ljudi više ne veruju političarima koji deset godina vode ekonomske resore, a samo pred izbore se sete da postoje i srpska propala preduzeća, čijem su posrtanju i kumovali. Isto tako cinično izgleda Draškovićev „politički striptiz“ jer on kao deo beogradskog režima, napada taj isti režim, prebacujući mu da se maćehinski odnosi prema ostatku Srbije.
Dakle, i pored svih medija i brojnih turneja ministara i političara vladajuće koalicije i resursa koje nemilice arče na lokalne izbore da bi dokazali da ih narod i dalje podržava, oni nisu ostvarili zavidan rezultat. U tom svetlu i rezultat u kome vladajući DS značajno zaostaje iza opozicionog SNS-a zapravo je još jedan pokazatelj pada poverenja u vladajuću koaliciju. To je sada svima očigledno.
No, osim osipanja podrške koja ima vladajuća koalicija za zvono na uzbunu je potrebno i da se opozicija predstavi kao realna alternativa. I to se sada desilo – više od milion potpisa za raspisivanje prevremenih izbora, razgovori o objedinjavanju opozicije u jedan blok, izazvali su vidnu nervozu u vladajućim strukturama. Blagu paniku u DS-u izaziva i prelazak nekih „kadrova koji mnogo znaju“, poput Cvijana, ali i loši rezultati na lokalnim izborima. Stoga se i obraćanje predsednika Tadića na skupštini penzionerske stranke (koju je gle čuda nazvao strankom „svežih ideja“) ne može drugačije tumačiti nego kao anksiozna reakcija na mogućnost formiranja opozicionog bloka protiv sve slabije, korupcijom i štetnim potezima (Euleks, Statut Vojvodine i sramna Rezolucija o Srebrenici) raslabljene vlasti.
KO JE ZAPALIO BEOGRAD?
Predsednik Tadić je pred penzionerima „svežih ideja“ nastupio ne kao predsednik države već kao ostrašćeni stranački lider, pa čak i gore od toga – preteći se odnosio prema opozicionim strankama rekavši „da ne postoji ta energija koju nije spreman da da da bi sprečio da opozicija“ dođe na vlasti i da „gurne Srbiju u sunovrat, nove sukobe i nesporazume“. Ovaj skandalozni istup pun netolerancije i netrpeljivosti ne dolikuje ni stranačkim početnicima u žaru predizborne kampanje a kamoli čoveku koji bi trebao da bude predsednik svih građana. No u pozadini ove medijske pretnje je slabost – to je govor nesigurnog i uplašenog čoveka koji brine za svoju vlast. Na žalost, sa takvim nastupima se ne može očekivati da nas niko u Evropi i svetu shvati ozbiljno.
Predsednik je veći deo svog govora posvetio napadima na opoziciju i „upozorio“ građane koji mogu biti zavedeni od opozicije u neke „opasne promene“. Pri tom je izrekao i teške reči da je „goreo Beograd“ kad se opozicija poslednji put sastala, te da je „proizvela ljudske žrtve u Srbiji tih dana“. Na stranu to što sve ovo izrečeno nije tačno, jer te ratne 1999. godine neki od oni koji su danas u opoziciji, nisu ni tada bili u vlasti. Deluje bizarno i nacionalno neodgovorno optužiti Koštunicu, Ilića i Nikolića da su krivi za to što je „Beograd goreo“. No kako iza te više nego nervozne i preterane reakcije stoji realni strah od udruživanja patriotske opozicije, onda je jasnije što se pribegava ovakvim zamenama teza.
KRAJ VAJMARSKE DEMOKRATIJE
Ipak, pitamo se o kakvoj „provaliji“ i „sunovratu“ predsednik govori, a kojima preti ljudima koji su bez posla ili rade za minimalac, a da pri tome oni i njihova deca nemaju nikakvu perspektivu u „evropskoj Srbiji“. Da su kojim slučajem zaposlili one stotine hiljada ljudi koje su obećali, da su iskorenili korupciju i pohapsili dilere koji deci poturaju drogu, te da su Srbiju učinili malo bezbednijom, oni sada ne bi morali da prete opoziciji, i građanima opozicijom. Evrolaže više ne prolaze ni kod naivnih. Kako je mnogima jasno da od ulaska u EU i od izlaska iz krize nema ništa, te da je ova vlast nesposobna da se suoči sa izazovima, oni se vraćaju oprobanom sredstvu – ocrnjivanju opozicije. No, ono što je prolazilo pre nekoliko godina – kampanja koja je delila i destabilizovala Srbiju – više ne može da daje rezultate.
Reći da opozicija može da odvede Srbiju u propast, i da je „Beograd goreo“ kada je prošli put bila zajedno, nije samo izraz agresivne netolerancije i skandaloznog strančarenja, već je i potencijalno opasno. To je pre svega znak kraja vajmarske demokratije u Srbiji, jer to pretpostavlja da se protiv opozicije mogu upotrebiti i neka „oštrija“ nedemokratska sredstva.
Nije dovoljno što vladajuće stranke kontrolišu tok novca i imaju monopol medija, već bi mogli kao marionetski režim da i „aktivnije“ suzbijaju opoziciju i drugačije mišljenje. U velikim medijima više se gotovo ne može čuti kritička i opoziciona reč, ali očigledno ni to nije dovoljno jer prestaje dejstvo „evropejskog“ medijskog bensedina. Srbija se budi, a predsednik i njegovi dežurni komesari uplašili su se toga i žele da spreče bilo kakve promene.
KomentarUpisano: 10 Maj 2009 13:32 Naslov komentara: Citiraj ovaj komentar
Svima srecan Dan pobede 9. maj i neka je slava i cast svima koji su za nasu slobodu dali svoje zivote.
Na Crvenom trgu u Moskvi održala se vojna parada kojom Rusija obeležava 64. godišnjicu pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu.
http://www.youtube.com/watch?v=66-yfZUrLi8
Nasuprot sporazumima 1954 i 2010, Srbija, mora i treba da pravi smetnje Hrvatskoj za ulazak u EU, sve dok ne odlozi prethodnu *ponudu* Bore Jovica da mogu Srbe u RSK da nabiju na kolac, i obezbedi miran povratak Srba uz obestenje za unistenu imovinu.
U Srbiji oko 720.000 gradjana zivi ispod granice siromastva…sledeca *ostrija sredstva* prema *gradjanima koji nemaju pravo na rad *..njihovim predstavnicima u opoziciji….mogu da budu samo surova…*da nestanu sa spiska zavoda za trziste rada* u kome nema ponude za rad…da ne smetaju…da se nevide…jer su oni kao takvi *prirodna prenaseljenost Srbije*…a *kapitalista nije duzan da im obezbedi posao…*, prma *naucnim* tvrdnjama Maltusa, habermasa, Djindjica…. ?