Obnova otomanskog Balkana

Piše Anja Vujević

Umesto da, kao predsednik države koja je garant Dejtonskog sporazuma, zaštiti interese RS, Boris Tadić je u Istambulu seo za isti sto sa Harisom Silajdžićem, koji se tamo našao bez saglasnosti Predsedništva BiH, i podržao deklaraciju u kojoj se navodi da je „neophodno podržati reforme u toj zemlji za vreme procesa njenog pristupanja NATO-u“

Predsednici Srbije i Turske, Boris Tadić i Abdulah Gul, i predsedavajući Predsedništva BiH Haris Silajdžić potpisali u Istambulu “istorijsku deklaraciju“ kojom su potvrdili da će raditi na izgradnji mira, stabilnosti i prosperiteta na Balkanu. Jedino istorijsko na sastanku koji je pretenciozno nazvan i „balkanskim samitom“ jeste što je predsednik Srbije Boris Tadić otvoreno nastavio svoj rušilački pohod na Republiku Srpsku (RS), podržavajući zloupotrebu institucija BiH i antiustavno delovanje Harisa Silajdžića, ovog puta udarajući čak i na Dejtonski mirovni sporazum čiji je Srbija garant.

TURSKI CILJEVI
Podjarmljivanje RS započelo je nakon prošlogodišnje posete ministra inostranih poslova Turske Ahmeta Davutoglua Sarajevu kada je dao čuvenu izjavu o „obnovi otomanskog Balkana“ kao spoljnopolitičkom cilju Turske. Kao najlojalniji saveznik SAD-a u okviru NATO-a, s najbrojnijom evropskom vojskom, Turska je postala najpogodniji partner SAD-a preko kojeg će BiH biti nametnute severnoatlantske integracije. S druge strane, beogradski režim zaigrao je lukavom strategijom – gurnuti BiH u NATO, uprkos protivljenju 70 odsto stanovništva RS, kako bi došlo do promene raspoloženja javnosti u Srbiji prema ovom vojnom savezu. Jer, kada se BiH nađe u NATO-u, aktuelna vlast u Srbiji će njenim građanima ponuditi argumente kako je RS u NATO-u, pa je tamo mesto i Srbiji; kako Srbija ne sme sebi dozvoliti da bude izolovano ostrvo okruženo NATO državama. Ispravnost ovog zaključivanja potkrepljuje i negodovanje Borisa Tadića koji je opoziciji u RS više puta nezvanično poručio kako „ne treba da vezuju ulazak RS i BiH u NATO za Srbiju“. Stoga treba verovati i više puta ponovljenim izjavama predsedavajućeg Saveta ministara Nikole Špirića da „Srbija snažno lobira za ulazak BiH u NATO“.
Da bi, protivno volji građana Srbije, došli do cilja – Srbija članica NATO-a, Tadić i njegov ministar inostranih poslova Vuk Jeremić, u savezništvu s Turskom,  krajem prošle godine pokrenuli su snažnu ofanzivu podrivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma na štetu RS.
Teško je poverovati da Jeremić, kao dobar poznavalac Dejtonskog sporazuma, nije znao da su trilateralni sastanci ministara inostranih poslova BiH, Turske i Srbije, sa stanovišta Ustava BiH, potpuno nelegitimni. Prema Ustavu BiH spoljna politika je u nadležnosti Predsedništva BiH i ministar inostranih poslova BiH Sven Alkalaj bio je obavezan da sačini platformu za ove razgovore koju bi odobrili Predsedništvo. Kako ova platforma nikada nije predočena kolektivnom šefu države, Alkalaj nije mogao učestvovati na ovakvim sesijama, baš kao što pre deset dana nije mogao učestvovati na sastanku u Talinu na kojem je uslovno odobren Akcioni plan za ulazak BiH u NATO-a (MAP). Naglasimo i to da je u Talinu, kao uslov za MAP navedeno da se sva vojna imovina uknjiži na BiH i Ministarstvo odbrane, što praktično znači da bi imovina nekadašnje Vojske RS koja se nalazi u RS pripala BiH.

UPOTREBA BONSKIH OVLAŠĆENJA
Umesto da, kao predsednik države koja je garant Dejtonskog sporazuma, zaštiti interese RS, spreči pljačku njene imovine i nametanje joj članstva u NATO-u, Tadić je u Istambulu seo za isti sto sa Silajdžićem, koji se tamo našao bez saglasnosti i znanja Predsedništva BiH, i podržao deklaraciju u kojoj se navodi da je „neophodno preduzeti dalje korake ka evrointegracijama BiH i podržati reforme u toj zemlji za vreme procesa njenog pristupanja NATO-u“. Tadić je takođe BiH čestitao na dobijanju Akcionog plana za članstvo u NATO.
Tim povodom oglasio se i srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović koji je ocenio da predsednici Turske Abdulah Gul i Srbije Boris Tadić „vrlo dobro znaju odnose u BiH i Ustav BiH, kao i da je za bilo kakvu odluku potreban stav tročlanog Predsedništva BiH i to konsenzusom“, najavljujući da će osporiti Istambulsku deklaraciju jer je, kako je rekao, „Silajdžić zajedno sa ‘svojim’ ministrom inostranih poslova Svenom Alkalajem bio u nezvaničnoj poseti Istambulu i nije mogao prihvatiti nikakav dokument u ime BiH“.
„Za prihvatanje takvog dokumenta i davanje izjava u ime BiH potrebna je odluka Predsedništva BiH. Tako kaže Aneks 4 Dejtonskog mirovnog sporazuma, odnosno Ustav BiH“, podsetio je Radmanović.
Posebno je neshvatljivo da je predsednik Srbije stavio svoj potpis na deklaraciju u kojoj se naglašava značaj Saveta za implementaciju mira (PIK) i pozitivna uloga koju u rešavanju problema igra međunarodna zajednica, uključujući EU, Tursku i SAD. Dovoljno je podsetiti da je Rusija, u poslednje dve godine, izdvajala svoje mišljenje povodom zaključaka UO PIK-a, jer se nije slagala s daljom upotrebom bonskih ovlašćenja, kao ni insistiranjem PIK-a na ostanku stranih sudija i tužilaca u pravosudnim institucijama BiH. Kažimo i to da PIK ne postoji u Dejtonskom sporazumu, već da je reč o telu koje je uspostavljeno naknadno i koje je na sebe preuzelo obaveze koje imaju potpisnice Dejtonskog sporazuma – da odlučuje o mandatu OHR-a, čime je stanje protektorata u BiH zadržano i skoro 15 godina nakon zaustavljanja rata.
U vreme kada su sve glasnija sporenja mandata PIK-a od strane RS, i kada više niko ne može osporiti probošnjačku orijentaciju ovog tela čiji UO u svojim kominikeima redovno kritikuje isključivo RS, stav predsednika Srbije u kojem podržava rad PIK-a najblaže se može nazvati nožem u leđa Srpskoj.
Samo 15 dana nakon što je u Mostaru napravio skandal, optuživši Srbiju za agresiju i nastavak etničkog čišćenja, Silajdžić se zahvalio u Istambulu predsedniku Srbije na „miru i spokoju koji je uneo u srca“, te podršci NATO integracijama. „Mir i spokoj“ u srce Silajdžića, što je potvrdio i njegov osmeh na reakciju Radmanovića, unet je jer je Beograd i zvanično manifestovao svoju spremnost da radi na štetu RS.
„Iz izjava je jasno da je glavna tema razgovora u Istambulu bila RS i logično je bilo očekivati da na takve razgovore budu pozvani i predstavnici RS, Nebojša Radmanović ili predsedavajući Saveta ministara BiH Nikole Špirića. Dobrih odnosa BiH i Srbije ne može biti ukoliko Banjaluka nije učesnik, jer ovakvi razgovori možda grade dobro odnose Sarajeva i Beograda, ali udaljavaju i narušavaju odnose Banjaluke i Beograda… SDS sa zabrinutošću posmatra razvoj situacije u kojoj se Turska, kao pristrasna strana u prošlosti u BiH, postavlja kao glavni moderator i kao diplomatski i politički faktor u odnosima Srbije i BiH. Može li iko zamisliti situaciju da su predsednik Srbije Boris Tadić i predsedavajući Predsedništva BiH Haris Silajdžić otišli kod ruskog predsednika ili premijera kao medijatora“, primetio je predsednik SDS-a, najjače opozicione partije u RS, Mladen Bosić.

NOŽ U LEĐA
Uz brojne prepreke koje se pred njom nalaze i koje će morati savladati, „balkanski samit“ je nedvosmisleno pokazao da RS ne samo da ne može da računa na pomoć Tadićeve Srbije, nego mora i dobro da se čuva od njenih noževa u leđa.
RS ne može računati da će Srbija stati u odbranu Dejtonskog mirovnog sporazuma, čije se radikalne promene postavljaju kao uslov za članstvo BiH u NATO. Naprotiv, Srbija snažno lobira za ulazak BiH u NATO, svesna da će se RS na tom putu naći suočena sa zahtevima za daljom centralizacijom (ukidanjem entitetskog glasanja, jačanjem Parlamenta BiH i prelaskom Saveta ministara u Vladu BiH). Kada odbije te zahteve, pred RS će se naći suočena sa pritiskom i argumentom – RS je nastala na genocidu, to je priznala i Skupština Srbije u svojoj deklaraciji.
Šta beogradski režim dobija guranjem RS u ambis, nemoguće je naslutiti.
Svi su izgledi, da vlast u Srbiji nije ni sposobna da se bavi političkom trgovinom. Nakon usvajanja Deklaracije o Srebrenici – u vreme kada bošnjačke nevladine organizacije priznaju da je na pisku nestalih preko 500 živih Srebreničana, da je u Potočarima sahranjeno na desetine onih koji nisu stradali u julu 1995, kada je bivši predsednik Komisije za istraživanje događaja u i oko Srebrenice Marko Arsović javno priznao da je podneo ostavku jer je bivši visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun naručio Izveštaj o Srebrenici –  od Borisa Tadića se ništa drugo nije ni očekivalo nego da se zajedno sa Harisom Silajdžićem i Abdulahom Gulom ponovo 11. jula uputi u Potočare. Preko Bratunca će, naravno, preleteti, tamo ga neće biti 12. jula da se pokloni senama preko 3.500 Srba koje su zverski pobile snage Nasera Orića. U Bratuncu mu mesto i nije, jer tu su sahranjeni oni koji su svoje živote uzidali u temelje RS, koju on danas pokušava da krčmi.
I kao što je višegradska ćuprija Mehmed paše Sokolovića, zajedno sa srpskim narodom, nadživela jedno vreme, ostavši da kroz vekove podseća na zulum Otomanske imperije, most na Rači kod Bijeljine – čiju je gradnju započela Vlada Vojislava Koštunice, a Tadićeva ga ostavila da visi nedovršen, ni na nebu ni na zemlji, dok on pravi zelenu transverzalu između Sarajeva i Sandžaka – svedočiće kroz vekove o nekim novim janjičarima i njima lojalnom režimu koji je srpski narod s dve strane Drine pokušao da povede u nove podele i „niz Drinu pusti“ jedinu pobedu srpskog naroda u prošlom veku – RS.