Na Balkanu ništa novo, mučnina je večna

Piše Svetislav Tijanić

Pod sloganom „Zašto postojimo, zašto išta postoji“ u Užicu je održan 14. po redu Jugoslovenski pozorišni festival; čak šest od sedam takmičarskih predstava obeleženo beznađem, nasiljem, i totalitarizmom, jedino je predstava „Kandid i optimizam“ poslednje večeri, očuvala makar i pozorišnu iluziju vedrine

Podelom nagrada, i predstavom za nagrađene u izvođenju Pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice, u Užicu je u utorak, 20. aprila, završen četrnaesti po redu Jugoslovenski pozorišni festival. Viđeno je ukupno sedam takmičarskih predstava – četiri iz Srbije i po jedna iz Hrvatske (Rijeka), Bosne i Hercegovine (Sarajevo) i Crne Gore (Podgorica). Stalni termin festivala, uobičajeno u prvoj polovini novembra, pomeren je bio za april zbog epidemije svinjskog gripa, tako da će se u novembru 2010. godine održati i jubilarni, petnaesti po redu, Jugoslovenski pozorišni festival.

DRUŠTVO ESTRADE, KIČA I LOŠEG UKUSA
Opšti je utisak da je selektor JPF Bojan Munjin, novinar i pozorišni kritičar iz Zagreba, u saradnji sa koselektorom Zoranom Stamatovićem, direktorom festivala i direktorom Narodnog pozorišta u Užicu, odabrao reprezentativne, ako ne i najbolje pozorišne predstave sa istovetnog jezičkog područja Balkana. Većinu je, međutim, obeležila savremena tranzicijska svakodnevnica  stvorena sveopštim balkanskim haosom.
Čak je i radnja romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića u istoimenoj predstavi koju je sa ansamblom Narodnog pozorišta iz Beograda režirao Egon Savin, premeštena iz 18. veka u pedesete godine 20. veka. Ocenjujući da je to delo univerzalno značajno i podjednako važno za one koji ga gledaju, ali i za njega kao autora, Savin čak konstatuje da se u našoj palanci ništa značajno nije promenilo u poslednjih 300 godina, da se neće promeniti ni u narednih 300, i da su svi totalitarizmi isti – i levi i desni, i komunistički i liberalno – demokratski. Egon Savin kaže da je teatar jedina javna institucija koja ukazuje na to, ali se isto tako plaši za sudbinu teatra. U kontekstu  toga, ali i skorašnjih događanja vezanih za pokušaj izjednačavanja glumaca sa činovnicima u Beogradu, Egon Savin kaže: „Ovo je društvo kiča, estrade, lošeg ukusa. Kada kažem ‘društvo’ mislim na političke garniture koje vode ovaj narod. Pozorište nije njihovo opredeljenje. Mi moramo na neki način, a ja ne znam na koji, da im skrenemo pažnju na sebe.“
I predstava Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice „Ko se boji Virdžinije Vulf“, koju je režirao Dino Mustafić iz Sarajeva (njegova majka Milka je rođena Užičanka), tretira oporu stvarnost, svakodnevicu poremećenih međuljudskih odnosa na balkanskim prostorima. Mustafić objašnjava da je spomenuti tekst pobuna protiv stereotipa, protiv malograđanskog i konformističkog, da se morao iščitati radikalno, uz iskustvo 21. veka kada se više nema vremena ni za ljubav.
Predstava „Šuma blista“ Ateljea 212 bila je, na neki način, u znaku Zakona po kome su beogradska pozorišta postala gradska administracija. O tome se, dosta govorilo nakon što su glumci na užičkoj sceni odlično „odradili“ svoj posao. „Ja se zaista ne osećam kao mastiljar iz Skupštine opštine Stari Grad, koji treba da lupa pečate. Organizovali smo protest, idemo do kraja, pa kako se završi“, kazao je glumac Nenad Ćirić posle predstave „Šuma blista“.
Pomenuti  komad Milene Marković (režija Tomi Janežić) govori o ljudima koji žive kao biološke činjenice. Markovićka je inspiraciju za ovu dramu dobila u Boru, ali je zlehuda i sudbina ove predstave. Nakon novembra 2009. igrana je samo jednom, dva dana pred festivalski nastup u Užicu, a već je najavljeno da će se u Beču ovih dana igrati – poslednji put. Ne vredi ni to što su je kritičari uvrstili među najbolje u domaćoj produkciji, niti što je selektor Bojan Munjin konstatovao da je to odlična predstava u evropskim razmerama. „Mislim da je Užice imalo čast da ovu predstavu vidi poslednje u Srbiji“, poručio je Nenad Ćirić, a Vlastimir Đuza Stojiljković bio je još konkretniji: „Sada smo po pitanju moralu mnogo više izgubili. Manje je tog pravog ljudskog odnosa, a najgore su ove partijske vlade. Komunisti su bili bolji, bar su imali samo jednu, a sada svaka partija ima svoje kadrove, sa svakom promenom vlasti dolaze ti kadrovi, a mi samo tapkamo u mestu. Kakva Evropa treba da bude ovde. Gadna je i lažna floskula da smo mi uvek bili Evropa. To nije istina. Nikad to nećemo ni biti“.

Priča o ljudima koji žive kao biološke činjenice: scene iz pobedničke predstave "Šuma blista"

TURBO-FOLK OPČINJAVA „AUSTROUGARSKI“ ZAGREB
Na katalogu predstave „Turbo-folk“ Hrvatskog narodnog kazališta iz Rijeke (autor teksta i reditelj Oliver Frljić) stajalo je da je zabranjena za mlađe od 18 godina. To je tipična slika balkanskog haosa, i oko ove predstave je bilo i protivrečnih mišljenja i ocena, od onih da je fantastična, da najbolje slika našu svakodnevicu (najvulgarnije psovke, nasilje, niske strasti, erotika i kriminal), do onih koji smatraju da nam Hrvati i na ovaj način „guraju prst u oko“. Marko Botić, pozorišni kritičar iz Zagreba, objasnio je da predstava govori o „ružičastoj pink revoluciji“ koja je bila, citiramo, „estetski okvir svim tim kultovima nacionalizama, brzog bogaćenja, položaja žene kao objekta i moralnim urušavanjima društva u devedesetim godinama“.
„Pored mene je u dvorani za vrijeme predstave sjedela djevojka, koja me je, vidno iznervirana, pitala da li su u predstavi mogle biti iskorišćene i neke hrvatske pjesme. Kada govorimo o tome“, nastavlja Botić, „treba reći da je turbo-folk pozivao ljude u rat, ali u isto vrijeme bio prvi izvozni srpski proizvod u Hrvatsku. Rijeka je u posljednjih nekoliko godina apsolutno preplavljena plakatima srpskih turbo-folk zvijezda“.
Bojan Munjin se branio da u Zagrebu, koji slovi za navodno austrougarski grad, svakog vikenda u petnaestak lokala u strogom centru trešti „najprizemniji“ turbo-folk.
Zanimljiva je i primedba Žarka Radića, koji je deo radnog i životnog veka proveo u Beogradu kao član Pozorišta na Terazijama, a zatim se 1991. odselio iz Beograda u SAD i Kanadu gde se bavio proizvodnjom nameštaja. On kaže da je predstava „Turbo-folk“ definitivno podelila Hrvatsku na desnicu i levicu. Desnica je ne može smisliti, dok je levica, ona prava, voli. U Rijeci, gde je odigrano već tridesetak ovih predstava, samo desetak gledalaca nije ostalo do kraja. U Splitu je samo sa jedne predstave izašlo šezdeset ljudi. „Poenta je u tome da ovdje nije riječ o srpskom turbo-folku, već o turbo-folku koji je zabranjen u Hrvatskoj, a deca od 15-16 godina ga imaju na kompu i sluša se u kolima i na žurkama. To je fenomen o kome smo želeli da govorimo sa ovom predstavom“, kaže Žarko Radić, sada direktor drame u Rijeci.

KOMAD ČIJA JE PREMIJERA „OTERALA“ POLITIČARE
Predstava „Brod za lutke“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (po tekstu Milene Marković režirala Ana Tomović) takođe se takmičila za jednu od devet festivalskih nagrada: za najbolju predstavu, najbolju režiju, najbolju žensku i mušku ulogu, najbolju scenografiju, najbolju kostimografiju, za najbolju epizodnu ulogu, za najboljeg mladog glumca i specijalnu nagradu za neki od elemenata predstave koji nisu obuhvaćeni prethodnim nagradama. Ona takođe ima u sebi aktuelnost „balkanske realnosti“ kada se tiče žene, a glavna junakinja Jasna Đuričić mimo predstave insistira: „Da se ne lažemo, žena teško živi na Balkanu. Njen položaj je i dalje negde ispod. Njima se i dalje trguje, i to je jedini posao koji je danas na ovim prostorima unosniji od droge. Sve priče koje slušamo o demokratiji nemaju veze sa ovim problemom.“.
„Mortal kombajn“ Narodnog pozorišta iz Sarajeva režirao je takođe Dino Mustafić. Ovaj komad poljskog pisca Pavela Sale izazvao je u njegovoj zemlji veliki skandal, čak je i podelio Poljake, pošto se otvoreno suprotstavio stihiji društvenog beznađa i besperspektivnosti, razobličavajući celokupni kompleks društvenih, političkih i egzistencijalnih snizilica našeg doba. I to je još jedna jeziva slika balkanskog haosa, duboke krize koja je, kako kaže Gradimir Gojer, direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, ušla u sve domove Bosanaca i Hercegovaca, gde kao i u ostalim delovima Balkana vlada evidentna socijalna beda, grabežljivost političara, nezaposlenost, trijumf droge i prostituisanje svih vrsta. „Mortal kombajn“ je grubi povratak na svakodnevicu i isti milje koji je opisala i predstava „Turbo-folk“.
Ova predstava, po rediteljevim rečima, jeste direktna, agresivna i oštra, ali to zahteva stanje u kome se nalazimo. „Mi smo za ovim konferencijskim stolom, dodaje Mustafić, različitih nacionalnosti, različitih godina (u predstavi igra Josip Pejaković), ali svi smo isto, dvije decenije taoci najstrašnijeg nacionalističkog mraka, i mi želimo to da promjenimo. Sarajevo živi ovim životom, ono zaslužuje ovu predstavu i naša publika koja je veoma mlada, najbolje je osjeća“. Za ovu sarajevsku kultnu predstavu se još tokom rada na njoj govorilo da će biti zabranjena. Umesto toga, međutim, dogodilo se samo da pojedini istaknuti bosansko-hercegovački političari već posle 15 minuta demonstrativno napuste premijeru. Oni koji ostanu, zaključuju autori, reaguju na nju ovacijama – zato što je život još uvijek bolji od onoga što glumci rade na sceni!
Takmičarski deo na JPF okončala je predstava „Kandid ili optimizam“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Stigla je kao olakšanje, prosto kao „vreme sporta i razonode“ posle nekoliko sumornih užičkih pozorišnih večeri. Nismo uspeli da saznamo da li je selektor Bojan Munjin svesno ostavio ovu predstavu za kraj, da oslobodi Užičane od nataložene patetike i beznađa, ali je reditelj Aleksandar Popovski očito ponovo blizu da, kao na prethodnom JPF na kome je njegova predstava „San Ivanjske noći“ u izvođenju Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ iz Zagreba pokupila čak pet od devet festivalskih nagrada – ovoga puta postigne isti rezultat.

NEDOUMICE I NOSTALGIJA
Užičani, svi su im to priznali, pokazali su se kao dobri domaćini i odlični organizatori Jugoslovenskog pozorišnog festivala. Nisu čak dopustili ni da se promeni ime ove značajne pozorišne smotre. Mr Branko Popović, docent na Učiteljskom fakultetu u Užicu, dugogodišnji reditelj i jedno vreme direktor Narodnog pozorišta u Užicu, inicirao je 1996. festival i dao mu sadašnji naziv pre 14 godina. Na poslednjem sastanku Saveta festivala, u kome su između ostalih i akademik Ljubomir Simović, književnik, zatim teatrolog dr Milenko Misailović, reditelji Vida Ognjenović i Slobodan Šuljagić i drugi, zauzet je stav da naziv ne treba menjati. Branko Popović, kao levičar, ne krije da je osnivanje ovog festivala predstavljalo želju da se sačuva ono što je sigurno bilo dobro u našoj nekadašnjoj državi, a to je prvenstveno kultura. Proteklih godina se potvrdilo da je to dobar potez, taj naziv izaziva brojne emocije, a danas se radi i na tome da se festival proširi i na učešće Makedonaca i Slovenaca.
Predsednica žirija Đurđija Cvetić bila je na svim dosadašnjim festivalima, a ovih dana je ocenila da je on postao jedan od najprestižnijih u regionu. Reči hvale upućuje i crnogorska glumica Varja Đukić, koja JPF ocenjuje kao „pokušaj da se uspostavi kontinuitet u osluškivanju pulsa  naših teatara na jeziku koji koristimo“. Ni glumac Boris Isaković ne krije da voli Jugoslovenski pozorišni festival: „Posle nekih klimanja i rasprava oko Sterijinog pozorja, užički festival pokazuje da je našao pravi koncept. Kako reče Lado Leskovar, i ja volim što se zove Jugoslovenski. Mi smo mali, a poređanja sa drugima su važna, jer rađaju kvalitet. Ako ostanemo usamljeni, i pravimo festivale na kojima ćemo se međusobno gledati i takmičiti, to neće biti dobro, a već smo videli dokle nas je to dovelo“. Lado Leskovar, koji ima pevačku rolu u predstavi „Šuma blista“, prosto je uskliknuo da se oduševio kada je na ogromnom bilbordu u Užicu video da se festival zove „jugoslovenski“. „Osećam se kao da sam malo pomogao tome, jer sam Slovenac na sceni“, bio je iskren Lado Leskovar.
Dražen Mikulić, glumac Hrvatskog narodnog kazališta iz Rijeke, koji je posle predstave „Turbo-folk“ ostao do kraja na JPF, „sportski“ je objasnio šta misli o ovom festivalu: „Mi smo živeli u jednoj državi koje se ja sjećam dobro, ali nekome je bilo u interesu da sve to razvede. Neko će nas opet sastaviti u nekakvoj EU. Kultura se mora spasiti, mi moramo biti upućeni jedni na druge, i znati šta se u nekoj od republika radi, prevashodno da bi se podigli kriterijumi. Košarka je dobro krenula, a krenuće i fudbal, jer ni jedna liga nije dobra ako ne bude derbija Dinama i Partizana, Crvene zvezde i Hajduka“. Direktor JPF Zoran Stamatović s ponosom zaključuje da je ovaj festival postao sjajna prilika za razmenu iskustava i teatarskih estetika iz regiona. Gosti iz regiona su, kaže Stamatović, oduševljeni porukom festivala bez prevoda, a naziv „jugoslovenski“ mu ne smeta, već mu doprinosi kao podsećanje na nekadašnja zajednička vremena.

______________________

Pobednik – predstava koja se ne igra

Predstava „Šuma blista“ Ateljea 212 iz Beograda proglašena je za najbolju na  JPF u Užicu. Nagrada za najbolju režiju pripala je Tomiju Janežiću za predstavu „Šuma blista“. Najbolja glumica je Jasna Đuričić, za uloge u predstavama „Šuma blista“ i „Brod za lutke“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog sada. Najbolji glumac 14. Jugoslovenskog pozorišnog festivala je Nikola Ristanovski, za ulogu u predstavi „Derviš i smrt“ Narodnog pozorišta iz Beograda. Najbolju scenografiju uradila je Sven Jonke u predstavi „Kandid ili optimizam“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, a najbolju kostimografiju Momirka Bailović u predstavi „Brod za lutke“.
Tako se dogodilo da pobedi predstava koja se ne igra. Kod šest od ukupno devet nagrada stručni žiri je bio jednoglasan, a većinom glasova je izabrana najbolja predstava, najbolja scenografija i najbolje epizodne uloge. Dve od sedam predstava koje su igrane u Užicu – „Šuma blista“ i „Turbo-folk“, odlaze već danas na najprestižniji evropski festival u Beč, ističe selektor Bojan Munjin.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.