„Doba ruke“ u eri moderniteta

Piše Dejan Đorić

Primenjeni umetnik Aleksandar Ćeklić jedini je među našim stvaraocima koji objavljuje naučne radove o istoriji knjigovezništva. On je studijski istraživao biblioteku manastira Hilandara pa je jedan od retkih stručnjaka u svetu i za vizantijski povez

Aleksandar Ćeklić, naš umetnik „primenjaš“, restaurator starih knjiga i rukopisa, knjigovezac i dizajner, ne upućuje nas samo na povezanost i istorijsku uslovljenost likovne i primenjene umetnosti, ili na povratak slici, šire rečeno umetnosti, kao na mogućnost kulturnog i društvenog preporoda. On se oslanja na staro i tradiciju na moderan način. To je njegov stav, stvaralački kredo i teorijski sažet program, izraz nostalgično shvaćene stvarnosti u kojoj duhovni aristokrati, dendiji i volšebnici tragaju za drugim svetom.
Ova uvodna napomena važna je upravo zato što se u sumrak (post)moderne umetnosti postavlja pitanje da li nas primenjena umetnost, koja traje više hiljada godina, može vratiti duhovnom. Jedna vedžvud vaza, drevna japanska šolja za čaj ili renesansni nakit, vredniji su od hiljadu neuspelih slika. Da li u eri novih medija i futurističke tehnologije ima mesta za dela nastala u „doba ruke“, kako kaže Jure Mikuž.
Visoka tehnologija nije uvek prilagođena čoveku. Sekretarice se ne osećaju udobno u stolicama projektovanim po svim ergonomskim principima, a pojedina tradicionalna afrička sedala udobnija su od modernih i bliža su formuli „Manje je više“ koju je postavio Ludvig Mis van der Roe, a primenjivao Bauhauz.
Primenjenu umetnost neće nadahnuti kič u duhu retroestetike. Sećamo se nekih drugih „boljih“ vremena i idealizujemo ih, a savremeni dizajneri elektroniku pakuju u radio-aparate i karoserije iz tridesetih i pedesetih godina. Nostalgija je večiti izazov, ali i odraz komercijalizacije holivudske i modne industrije.
Postmoderni mislioci tvrde da je sve već ispričano, ali se to može odnositi samo na moderno doba. Nakon postmodernizma, proglašava se druga moderna ili neomoderna, označava se kraj istorije, a potom se priznaje da ona ipak postoji. Martin Hajdeger je nastojao da promisli „drugo počinjanje“, povratak filozofije ne antičkim mudracima, već onome čemu su oni stremili. Veliki zaokret, povratak tradiciji, nije u evropskoj kulturi ostvaren od renesanse, a renesansa nije bila neko naučno akribično ili analitičko istraživanje antike, već polet koji je prožeo sve društvene slojeve. Povratak slici nakon protestantskog ikonoklazma bio je tako silovit da su oslikavana sedla i štitovi, a Domeniko Girlandajo je želeo da gradske zidine Firence ukrasi i muralima.

BEZ PROŠLOSTI NEMA BUDUĆNOSTI
No, vratimo se delu Aleksandra Ćeklića. Poput mnogih stvaralaca, on zagovara povratak redu, harmoniji i lepoti. Istražuje trojedinstvo lepote, dobrote i istine (pulchrum, bonum et verum), lepotoljublje i dobrotoljublje, koji su možda samo filozofski sinonimi Oca, Sina i Svetoga Duha. Istraživači lepote  nikada nisu samo analitičari, uvek su i „sintetičari“ koji ništa ne zaboravljaju. Nije reč o nasilnom okretanju prošlosti, slavljenju izgubljenog i uvođenju principa suprotnog od vizionarskog stremljenja ka budućnosti. Dva osnovna modela koji određuju karakter i istoriju naroda su povezani. Ukoliko prevagne samo jedan, lako dolazi do tragedije, suženja svesti, ekološke ili društvene katastrofe. Ćeklić poručuje da bez prošlosti nema budućnosti. Samo na osnovu stvaralačkog odnosa prema tradiciji u izvornom smislu, (latinski traditio znači predaja, predavanje) može se razumeti njegov estetski princip.
U tom smislu su slikar Dragan Mojović i istaknuti naši mislioci Dionisije Dejan Nikolić i Bogdan Lubardić promišljali ideju i pojam nadmodernizma. To je modernizam ontološki iznad modernizma i postmodernizma. Iz arhetipske i koncepcijske jednostavnosti ove ideje potekla su neka od najboljih dela naše poratne likovne i primenjene umetnosti. Nadmodernizam je isto što i prividno paradoksalni moderni tradicionalizam ili tradicionalni modernizam. To je bio i zahtev renesansnih majstora i prerafaelita, čiji je tipograf, štampar i knjigovezac, čuveni Kobden-Sanderson, daleki Ćeklićev uzor. „Ne postoji moderna ili stara slika. Postoji samo loša ili dobra slika“, govorio je akademik i slikar Milo Milunović. Kobden-Sanderson je, u viktorijansko doba neizvesnosti slobodne profesije, odbacio sigurnost advokatske kancelarije i posvetio se knjizi.

LJUBAV PREMA KNJIZI KAO „GREH“
Aleksandar Ćeklić  je rođen 1965. godine u Valjevu, a od 1992. godine posvećen je povezu, premda je završio Saobraćajni fakultet. Radi klasične i moderne poveze, dizajn i restauraciju knjiga. Njegovi radovi nalaze se kod mnogih kolekcionara u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrade „Gligorije Vozarević“ u 2008. godini koju dodeljuje Biblioteka grada Beograda za najboljeg knjigovesca. Ćeklić je priredio tri samostalne izložbe, član je ULUPUDS-a i jedini od naših stvaralaca objavljuje naučne radove o istoriji tog vida primenjene umetnosti. Studijski je istraživao biblioteku manastira Hilandara, pa je i jedan od retkih stručnjaka u svetu za vizantijski povez. Knjiga je za njega više od predmeta, strast i opčinjenost, poziv u bolji svet.
Neki srednjovekovni prelati propovedali su da je ljubav prema knjizi greh. Emil Sioran, koga smatraju najvećim misliocem dvadesetog veka, a čitao je i po šesnaest sati dnevno, odgovara im: „Knjiga ima neslućenu terapeutsku moć“. Za Ćeklića je knjiga mnogo više od nečega što se pročita i ostavi. Ona je, poput skulpture, trodimenzionalna, a linije i boje je približavaju slici. Povez, preko čula dodira, dodaje još jednu dimenziju.
Ruski teoretičar Aleksandar Genis u eseju „Čekić“ piše o sadašnjoj masovnoj proizvodnji neupotrebljivih pseudopredmeta. Govori o čekićima u koje može da se ukuca ekser. Aleksandar Ćeklić želi da predmetu vrati dostojanstvo, da ga otrgne od trulosti i prolaznosti polupredmeta, proizvedenih da se raspadnu i prinesu kao žrtva planetarnom đubrištu. Knjiga je sakralni predmet, osnov tri religije i zapadne civilizacije. Bez poveza, njenog ruha, ona nije predmet za oko i ruku, ne zadovoljava čula i duh.
Suvi žig, diskretan potpis Al. Ćeklić, utisnut na donjoj unutrašnjoj strani korica, znači da je taj predmet posvećen, da se njime bavio čovek a ne mašina. Moguće greške posledica su čudesnog traga ljudske ruke. Pravoslavnim jezikom rečeno, to je „ličnosni“, a ne industrijski odnos prema knjizi. U tom duhu u Aleksandrovom ateljeu obnavljaju se i restauriraju stare knjige, ali nastaju i raskošni povezi kao u drevna vremena, sa unutra oborenim koricama, ručno vezenim kapitelom, kožnim rezom, pozlatom… Nisu u pitanju standardni, rutinski radovi veštog zanatlije već unikati složene izrade. U okretanju starim zanatima uvek ima nečeg mitskog i tajanstvenog, otmenog i idealnog. Zanimljivo je da se Ćeklić pored bavljenja umetnošću poveza sve više uspešno okreće i komplementarnoj umetnosti marmoriranja hartije što je posebna oblast knjigovezništva. U njegovom radu ističu se moderni, živopisni povezi izvedeni sa mnoštvom boja tehnikom kožnog mozaika.

U DRUŠTVU ISTORIJSKIH AVANGARDI
Ćeklić je svojim umetničkim izrazom na izvestan način povezan sa prerafaelitima, „Arts&Crafts“ pokretom, bečkim secesionistima, majstorima „Art Decoa“, „Wiener Werkstätten“, Pjerom Legrenom, Rozom Adler i knjigovescima iz doba istorijskih avangardi. Sada retroestetika ima mnogo šarma i brojne privrženike, ali je njemu strana svaka komercijalizacija. Njegova umetnost knjizi vraća dostojanstvo, uzdiže je kao kultni predmet, dragocenost, kako za onog ko je poseduje tako i za onog ko je stvara. U doba opadanja tradicionalnih umetničkih oblika, slikarstva, skulpture, crteža i poezije, može se delovati posredno. Ćeklićevo bavljenje sakralnom geometrijom, istorijom poveza, odnosom ruke i dela, tela i dela, zagovaranje askeze kao estetskog principa (što je u našoj sredini prvi promišljao đakon Milorad Lazić pišući i o isihazmu knjige), zahtev da umetnik bude neka vrsta monaha – ima za cilj da se, posredstvom knjige, uzdigne čovek. Ideal su ikone i anonimni majstori koji, povučeni od sveta, predaju ljudima dela s tragom božanskog.
Visoko postavljeni ciljevi i ideali čine Ćeklića osobenim umetnikom. On stvara svečano i lagano, s veštinom i sa ukusom, kao esteta. Sam se formirao kao umetnik u skladu sa devizom da genije sam sebi krči put. Proučavajući istoriju i praksu starih srpskih i inostranih poveza, sakupljajući retke knjige, pre svega one o povezu i one koje su radili poznati knjigovesci, stalno se usavršava u krugu prvih i savremenih umetničkih rešenja, nastojeći da spoji dve kulture – likovnu i knjigovezačku.
Aleksandar Ćeklić traga za velikom tajnom knjige u trenutku kada se ona gubi, onom koja pečati, uzvisuje i podiže slovo. Davno je zapisano da na početku beše Reč, a u slovenskim jezicima da je slovo slava. Zato je hrišćanski ezoterik Emanuel Svedenborg rekao da će i na kraju biti reč.