Bluzevi Mije Raičevića

Piše Vasa Pavković

„Dlan i lopata“ je knjiga koja istovremeno potvrđuje status Mije Raičevića majstora jezika i forme, tona i ritma, majstora prilagođavanja obliku koji mu odgovara za određene ideje, ali i knjiga koja je korak dalje u njegovom pesništvu

Jedno od pitanja koje pisci upućuju sebi i drugima glasi: da li svi vredni rukopisi postanu knjige, odnosno, da li se sve dobre knjige pojave pred  čitaocima? I sam sam bio često u dilemi, ali sam često i odgovarao na ovo samo naizgled retoričko pitanje.

OD POČETAKA DO NEDOVRŠETAKA I DALJE…
Da, odgovarao sam: sve dobre knjige se kad tad pojave, i stignu u prave ruke. Ni danas nisam baš sto posto siguran u svoje verovanje, ali je pesnička knjiga Miodraga Raičevića s naslovom „Dlan i lopata“ (Kulturni centar Novog Sada) potvrda da je to tako.
Naime, igrom slučaja, bio sam u prilici da pratim neke od raznolikih okolnosti koje su ometale njen izlazak nekoliko godina pošto je rukopis bio završen, a bila i gotova koncepcija tog izdanja u glavi Miodraga Raičevića. Mislim na zamišljeni format i izgled izdanja i, s druge strane, nužnost pojave crno-belih fotografija koje su integralni deo „Dlana i lopate“, a čiji je autor majstor fotografije Dušan Mitić Car. Bilo je tu i slučajnih i namernih otežavajućih okolnosti, preloma i prekida, početaka i nedovršetaka… Sve je to Mija stoički i naizgled ležerno podnosio. Mene je pri tome, govorim iz lične pozicije, najviše nerviralo, što sam imao prilike da pročitam rukopis i jednostavno rečeno osetim retko čitalačko oduševljenje zbog Mijinih, neka mi bude dopušteno da tako govorim o prijatelju, pesama i celog rukopisa ovih elegičnih stihova o ljubavi i životu. Uz to, radio sam kao urednik u izdavačkoj kući koja je otezala , počinjala i prekidala rad  s „Dlanom na lopati“, u početku iz nejasnih i neobjašnjivih razloga, a potom, zbog vlastite oseke i potonje kapije gašenja pred kojom se obrela… Stoga je, čini mi se, razumljiva moja istinska i duboka radost što su i „Dlan i lopata“ pred nama, i šta više što je žiri za dodelu jedne od najboljih pesničkih nagrada koje imamo, nagrade „Branko Miljković“, rešio da, sasvim pravedno, visoko priznanje dodeli Miji Raičeviću.
Status pisca Mije Raičevića, do kojeg on, inače, mnogo ne drži, čudan je.  Vole ga i poštuju pre svega kolege. Slabije je poznat u onome što nazivamo uži ili širi  čitalački krugovi. Postoje dva razlog za to. Jedan je piščev karakter, on drži mnogo više do literature nego do (književnog) života – pa ga nema u javnosti, izostaje s velike i reflektorima osvetljene scene.  S druge strane, Mijina književnost često referira na samu književnost, dijaloški je podstičući ili dovodeći u pitanje, često s humorističkim i satiričkim namerama. Mada je tragičarima lakše, kako je rekao jedan junak Ostrovskog, piscima koji se bave humorom je teže, teže pre svega da ubede , ne svoje kolege i deo publike koja čita, nego kritičare, da je to zahtevan žanr. A Mija Raičević se u svojim pesničkim knjigama – od zbirke „Osjećajne pjesma i jedna konjska“, pa preko „Čarapa u travi“ i „Debelih devojaka“ – bavi upravo humorom i satirom, izlažući podsmehu pesničke stereotipe i životne zablude.
Destruišući pseudoozbiljnost i pseudovrednosti, Raičević je napisao i pesničke knjige kakve su „Glavu gore, visibabo“ i „Trice i ku’čine“ sve do „Muzinih vetrova“. Duhovitost i ludističnost ovih naslova, kod naše vazda zabrinute i nacionalno „svesne“ kritike i njenih protagonista, nije mogla da nađe „utočište od poverenja“. Neću ulaziti ovom prilikom u vinaverovski intonirane prozne knjige Mije Raičevića, ali i u njima je ovaj majstor jezika i jezičkih igara, finesa i obrta, trikova i štosova, bio naizgled dokoni igrač na tananoj žici invencije. Stoga pojava knjige „Dlan i lopata“ istovremeno i paradoksalno, potvrđuje i oduševljenje Mijine stalne, nemnogobrojne publike odanih čitalaca, ali i mišljenje onih koji su u njemu videli samo talentovanog šaldžiju koji neće ili ne može da se uozbilji.
„Dlan i lopata“ je knjiga koja istovremeno potvrđuje status Mije Raičevića majstora jezika i forme, tona i ritma, majstora prilagođavanja obliku koji mu odgovara za određene ideje, ali i knjiga koja je korak dalje u njegovom pesništvu. Ne nagoveštaj, nego i ozbiljna potvrda pesničke zrelosti. Ovo su pesme i za elitu sladokusaca i za široku publiku.

SOCIJALNI MOTIVI U NOVOM KLJUČU
Mada se u svakom od tri segmenta bave ljubavlju, „bluzevi“ Mije Raičevića, po definiciji ljubavne i životne tužbalice, povezuju u sebi pogled američkih majstora bluza, pogled crnaca i pogled naših Roma. Svaka od pesama načinjena je kao ispovest izvesnog pripovedača na nekom od prelomnih mesta vlastitog (intimnog) života. Obraćajući se voljenom biću:  maloj, hani, bejbe, puslici, kad govore muškarci, ili: dasi, čoveku, ako se ispovedaju žene, junaci Mijinih „bluzeva“ se emotivno, ali sa jasnom distancom prema samima sebi, pre svega prema zabludama, ali ne i prema zanosima, bore sa proteklim životom i preostalim i nestalim iluzijama.  Dok osluškujemo njihov tihi glas, dok nas elegičnost (naših i njihovih gubitaka) istovremeno zakriljava, prelazimo iz svog u njihov tamni svet, kao da čujemo gitaru koja prati priču, i jasno naziremo svet juga, američkog ili našeg, svejedno. Svet je to poniženih i povređenih, a pre svega svet usamljenih i ostavljenih. Sve pesme iz ove sjajne pesničke knjige ispovesti su običnih ljudi, marginalaca, koji su svet i život prozreli, ali i dalje žive i žele da neko ne samo čuje, nego i razume i prihvati njihovu ispovednu priču.
„Sreća je voleti ono što imaš, a ne mrzeti ono što nemaš“, reći će jedan od junaka ovih „bluzeva“. Interesantnost i živost „Dlana i lopate“ proističe iz iskrenosti i autentičnosti samih pesama-priča, ali i iz njihove dinamične smene u svakom od tri ciklusa. Od miksa tuge (sudbine) i okretne domišljatosti (pesme odnosno stiha). Na samom početku pročitaćemo i stih: „Od života i kad uzmeš sve, preostane i za druge!“
Ovom knjigom se u srpsku poeziju vraćaju u jednom za nju novom ključu:  socijalni motivi i muzika. Društvena margina i univerzalni ritam. Mali crni čovek i njegov suštinski, neizvesno koliki, bol. Ako je poezija stalno oslobađanje, Mija Raičević je kantilenama bluza omogućio sebi i nama da ubedljivo kaže ono što se činilo da velika i ozbiljna poezija na srpskom više ne može. Oslušnite:
Poljubi me pre nego što kažeš zbogom,
Poljubi me pre nego što kažeš nešto
Što sam mislio da nema veze s tobom…
Korespondirajući na raznolike načine s istorijom popularne muzike prošlog veka, pesme Mije Raičevića su u iskrenosti i sabranosti pronašle suštinsko gnezdo. I samo zato on može, po sebi dragom modelu, koji je isprobao u svojim „neozbiljnim“ knjigama,  da sasvim ozbiljno peva:
Zato kad plačeš, plači s kišom,
tada se suze bolje vide.
O, i te kako se, kada pročitamo „Dlan i lopatu“, saglašavmo sa stihovima koji tvrde:
Svako ima srce i raspolaže
S njim kako mu je volja…
Pišući o prošlogodišnjoj produkciji knjiga za kraljevačku „Povelju“, pre skoro pola godine, istakao sam knjigu „Dlan i lopata“, kao jedan od vrhunaca cele produkcije. Srećan sam što su i neki drugi ljudi osetili da je takvo i ovo sjajno pesničko ostvarenje i što su ga nagradili prestižnom nagradom „Branko Miljković“.