ALEKSANDAR ĐAJA Pasji život

Dokaz da su udomili jednog ili više pasa i mačaka lutalica, Beograđani će moći da dobiju u azilima za životinje, i to će biti dokument koji će ih osloboditi od plaćanja komunalne takse (čitaj: poreza) za držanje kućnih ljubimaca, a koja će stizati na uplatnicama „Infostana“ (!?). Taksu će do daljnjeg plaćati samo vlasnici kućnih ljubimaca iz registra Uprave za veterinu, gde postoji popis svih pasa i mačaka u gradu, koji su uredno čipovani. Gradske vlasti se, međutim, nadaju da će uz pomoć komunalne policije, koja bi do kraja godine trebalo da počne s radom, uspeti da „uđu u trag“ svim životinjama u prestonici koje nisu registrovane. Nadam se da to ne znači da će policija „upadati“ u stanove u potrazi za „ilegalnim“ psima, mačkama, papagajima i akvarijumskim ribicama… Jer, šta ako neko udomi čoveka – lutalicu? Hoće li za njega biti oslobođen plaćanja takse, ili će se dotični tretirati kao luksuzni kućni ljubimac?

„Leti je bolje, društvo mi prave kerovi“
Kako su svojevremeno objavile jedne novine, u blizini Pravnog i Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, kada se krene ka naselju Bubanj, nailazi se na most, ispod koga već dvanaest godina živi čovek, koji se zove Dragiša Miletić. Beskućnik, jedan od mnogih koji u tom gradu nemaju svoj dom, tu, ispod mosta, kraj potočića, provodi svoj život. Tu on spava i jede, a preko dana se penje na most i izlazi među običan svet… Dragiša je nekada imao svoj dom. Živeo je u okolini Istoka, na Kosovu. Ali, danas nema ni krevet, ni sobu, niko ga ne obilazi i, zapravo, nema ništa – osim tri hiljade dinara socijalne pomoći. Dragiša nema ni zdravstvenu knjižicu, ali, kako, valjda, Bog brine o onome što država zaboravi, nikada nije bio kod lekara, jer, jednostavno, nikada nije bio bolestan!… „Nikog ne diram“, kaže on, „a i mene ne dira niko. Eto, malo sam podložio vatricu, hladno je, da se ugrejem. Leti je bolje, tada mi društvo prave kerovi, zajedno šetamo i provodimo vreme. Sada kad je zima ni oni neće sa mnom. Pobegli!“… Da li je fer, da čovek živi kao ker?
Predsednik omladine Nove Srbije, Boris Stojanović, u akciji prikupljanja milion potpisa za raspisivanje vanrednih republičkih izbora, ocenio je da „mladi u Srbiji nemaju budućnost, jer se zemlja nalazi na ivici socijalnog, političkog i ekonomskog haosa. U zemlji ima milion nezaposlenih, među kojima je najviše mladih između 25 i 29 godina, koji duže od godinu dana čekaju na zaposlenje, dok je u januaru taj broj porastao za još 16.000! […] Aktuelna vlast je mladima uništila perspektivu, nemaju posao, a ni novac da bi plaćali školarinu! Istovremeno, zahvaljujući ingenioznoj poreskoj politici srpskih vlastodržaca (testiranoj na psima i mačkama!), a zahvaljujući rupama u poreskim zakonima, pravi bogataši u Srbiji –  zvanično ne postoje! Tajkuni su vlasnici po nekoliko firmi, zbog čega svaki prihod knjiže na račun firme i nikada ih nema u evidencijama ovog poreza! Milioni nisu uplaćeni na njihovo ime, nego na ime firme, zbog čega se iz evidencije o tome koliko je navodnih milionera podnelo prijavu, ne može apsolutno ništa saznati o stvarnim prihodima najbogatijih pojedinaca.
OPTIMIZAM U REDOVIMA VLASTI NE POPUŠTA
I, šta, onda, preostaje obespravljenoj većini mladih ili starijih „radnika, seljaka i poštene inteligencije“ u zemlji Srbiji, no da, bežeći od svog psećeg života, posegnu za – zaboravom!
U Srbiji je tokom 2009. godine izdato deset miliona kutija sedativa, što je za 800.000 više u poređenju sa 2008. godinom. Najčešće je reč o „bensedinu“ i lekovima iz te grupe, ali ima i zloupotreba lekova do kojih je teže doći kao što su „metadon“ ili „trodon“. Dr Jasna Daragan-Saveljić, direktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu, međutim, kaže da se daleko češća zloupotreba lekova odnosi na „bensedin“ i ostale lekove iz te grupe, jer narkomani imaju problem da podnesu i najbanalnije stresne situacije i zato se nagutaju „bensedina“. Lekari iz Drajzerove prepričavaju slučajeve pacijenata koji obilaze grobove nakon sahrane umrlih od malignih bolesti, jer porodice preminulih često ostavljaju lekove na grobu. Ali, optimizam u redovima naše vlasti ne popušta ni za dlaku, a pogotovo u liku i delu ministra ekonomije i regionalnog razvoja (koji je to region razvio?), Mlađana Dinkića. On je izjavio da će Srbija u prvom kvartalu ove godine izaći iz recesije, ali da to ne znači da će građani „automatski (možda je mislio, poluautomatski?) živeti bolje“. Dinkić je rekao, gostujući na Studiju B, pre nedelju dana, da je realno očekivati da će se u Srbiji bolje živeti od naredne godine (valjda, kada one „njegove akcije“ od 1000, a koje su postale 20, porastu na 5000 evra!). U tu svrhu, najnoviji projekat ministra Dinkića (pa, valjda, i cele Vlade – mada se tu trenutno samo zna ko svira gitaru, ali ne i ko lupa u bubanj), jesu tzv. subvencionisani dinarski potrošački i gotovinski krediti za građane. Međutim, kako i „mali Đokica“ zna da je njihov cilj samo zamajavanje izgladnelih i pauperizovanih širokih narodnih masa, dok Vlada nekako ne skrpi godinu-dve dana života do kraja svog mandata, čak je i ovaj, poslovično optimistički nastrojen ministar i autor vizionarske studije „Ekonomija destrukcije“ – konačno ostvarene u praksi! – morao da prizna kako je u Srbiji najveći problem nezaposlenost, koja nikada nije bila veća!
Bilo kako bilo, jasno je da će u ovoj, kao i u narednoj godini, u Srbiji neko zaista da živi bolje. Na žalost, to neće biti ni ljudi, ni kerovi… jedino, ukoliko neko od njih, u međuvremenu, ne podivlja!