Sveti otac i grešna pastva

Piše Miroslav Stojanović

Javna prozivka pape Benedikta Šesnaestog i lavina skandala povezana sa zlostavljanjem dece u verskim ustanovama žestoko uzdrmala Katoličku crkvu i dovela Vatikan u krajnje nezavidnu situaciju

Papi Benediktu Šesnaestom ovoga puta očigledno neće biti lako da se izbori s lavinom skandala koji su žestoko uzdrmali Katoličku crkvu, uprkos žustrom i ljutitom pozivanju biskupa na raport u Vatikan. Sveti otac je, naime, javno prozvan i pozvan da objasni šta je znao i učinio, povodom slučajeva zlostavljanja dečaka i devojčica (uključujući i seksualno) u katoličkim internatima na tlu minhenske biskupije, pre dolaska u Rim, kada se nalazio na njenom čelu.

PROZIVKA RACINGERA
Predstavnik reformskog pokreta „Mi smo crkva“ Kristijan Vajsner rekao je nemačkoj novinskoj agenciji DPA da među prikupljenim dokazima o grubom zlostavljanju dece u ustanovama minhenske biskupije, postoje i slučajevi koji su se dogodili između 1977. i 1982. godine kada je sadašnji papa tamo stolovao kao nadbiskup Jozef Racinger. „Potpuna otvorenost jedini je put i način da se povrati razoreno poverenje u Katoličku crkvu i njene vodeće ljude“, obrazložio je Kristijan Vajsner zahtev njegove organizacije papi.
Prozvan je još jedan Racinger. Ime papinog rođenog brata Georga Racingera spominje se povodom velike afere sa „Regenzbuškim vrapcima“, svetski poznatim horom, pandanom takođe čuvenom „Horu bečkih dečaka“, koji je on vodio punih trideset godina od 1964. do 1994. godine.  Postoje dokazi da su neki članovi pomenutog hora, a čine ga đaci crkvene gimnazije i internata iz Regenzburga, seksualno zlostavljani.
Tema o kojoj svet bruji nedeljama nije nova. I nije samo nemačka. Iako jeste frapantan podatak da su u osamnaest od dvadeset sedam nemačkih biskupija otkriveni skandalozni slučajevi pedofilije i bahatosti sveštenih lica. Katolička crkva se sa ovom sumornom temom poslednjih meseci drastično suočila u SAD-u, Irskoj, Holandiji, Nemačkoj… Suočavala se godinama, ali je i uspevala da se iz neugodne situacije uvek iskobelja neprobojnim „zidom ćutanja“ i prikrivanja. Ono što je sada novo, i za Vatikan iznenađujuće, jeste veći broj žrtava među nekadašnjim i sadašnjim maloletnicima koji su spremni da o svemu svedoče, kao i rešenost političara i državnih vlasti da ne prate skrštenih ruku ono što se dešava iza debelih zidova samostana i internata.

UVID U TAJNE KNJIGE
Ministarka obrazovanja Anete Švan zahteva da se produži rok  zastarevanja ovih (zlo)dela, jer se, kako kaže, nesrećna deca ohrabre da progovore o svojim traumama, po običaju, tek kad odrastu.
I same žrtve čiji se dugo prigušivani glas sve češće čuje, počele su da se udružuju. Jedno takvo udruženje je i Društvo bivših učenika jezuitskih internata koje je nedavno izašlo u javnost sa šokantnim podacima. „Sedamdeset odsto od 450 naših članova imalo je ‘određene neprijatnosti’ u toku školovanja“, saopštila je predsednica Društva Monika Čapek Ginter.
Prošle nedelje izvršena je prava racija, prva posle rata, u jednom katoličkom manastiru u Nemačkoj. Istražitelji su, kako se čuje, ne samo uzeli izjave osoblja manastira Etal u Gornjoj Bavarskoj, nego i prelistali, dosad tajne, manastirske knjige. Kako mediji izveštavaju, vlastima se do sada prijavilo najmanje dvadeset nekadašnjih učenika koji su prošli kroz ovo zdanje tvrdeći da su u njihovom zlostavljanju učestvovala četiri sveštenika – vaspitača.
Jedan od njih nije među živima. Tek tada je, međutim, pomogao istrazi; u njegovoj zaostavštini nađeni su zapisi i dokazi koji optužuju ali i upućuju na tragove koji vode ka ostalim napasnicima. Trojica od njih se trenutno nalaze u Saksoniji: premeštanjem sveštenika crkva je dugo pokušavala, i gotovo redovno uspevala, da zamete tragove njenih grešnika.
Nemački kardinal Valter Kasper je, sudeći prema izjavi koju je dao rimskoj „Republici“, gnevno saopštio da se konačno mora reći „dosta“. Katoličkoj crkvi je nužno „očišćenje“. Ljudima iz pokreta „Mi smo crkva“ ta kardinalova rezolutnost nije dovoljna. Crkva bi morala da pruži uverljiviji znak (po)kajanja i da bez odlaganja, formira fondaciju za pomoć žrtvama i njihovo zbrinjavanje. Crkva, međutim, bez odlaganja, mora da promeni i smernice koje je povodom skandaloznih slučajeva pedofilije i zlostavljanja dece, usvojila 2002. godine, a kojim je napasnicima bio uskraćen pristup crkvenim internatima i maloletnicima. Njihov moralni autoritet i integritet je razoren. Oni su jednostavno kriminalci i – ne bi više smeli da budu sveštenici.

„KRIVICA“ SEKSUALNE REVOLUCIJE
Iako zabrinuti da bi ovoga puta zaista vrag mogao da odnese šalu i da bi  naraslo nezadovoljstvo javnosti prema crkvenim institucijama i samoj crkvi, moglo da se pretvori u dramatično osipanje vernika, a time i finansija, konzervativni nemački biskupi bi radije da se obračunaju s drugima, nego suoče sa kriminalom pod crkvenim krovom. Biskup Valter Miksa iz Augzburga je izazvao burna reagovanja javnosti izjavom da su za grehe sveštenika krivi šezdesetosmaši i političari koji su dopustili – „seksualnu revoluciju“.
Stari, tek sada obelodanjeni i novootkriveni slučajevi pedofilije u verskim školama i internatima, podstakli su iznova žučne i žustre rasprave o tabu temi rimokatoličke crkve: celibatu (neženjstvu). Za Vatikan je, međutim, to svetinja u koju se ne dira, koja je utemeljena u samu srž katoličke crkve i njene hijerarhije. Prema neprikosnovenim kanonskim argumentima sveštenik je „drugi Hrist“, a Hristos je bio neženja, njegova „porodica“ su svi parohijani i svojim neženjstvom on demonstrira ideal „nebeskog života“ i njegovu uzvišenu nezavisnost od ovozemaljskog.
Ono što je specifično nemačko u novom, verovatno dosad najsnažnijem podizanje prašine oko stare teme, jeste novo „zatezanje konopca“ između crkve i države. Do novog varničenja došlo je između ministarke pravde Sabine Lojthojser Šnarenberger i prvog čoveka katoličke crkve u Nemačkoj, nadbiskupa Roberta Coliča. Ministarka je dala oduška svom nezadovoljstvu i gnevu zbog ćutanja crkve o pedofiliji u redovima sveštenstva i nespremnosti njenih velikodostojnika da se s tim suoče, tražeći od njih da najzad počnu „konstruktivno“ da sarađuju sa organima gonjenja i zahtevajući organizovanje okruglog stola za kojim bi, javno i argumentovano, o ovoj dramatičnoj temi raspravljali predstavnici žrtava, crkve i vlasti.
Crkveni vrh je to doživeo kao provokaciju. Predsednik biskupske konferencije Celič je pred televizijskim kamerama, postavio ultimatum državi: ministarka mora, bio je izričit, u roku od dvadeset četiri sata da se javno izvini crkvi.

OBRAČUN CRKVE I VLASTI
Neuobičajen verbalni obračun predstavnika vlasti i crkve, stavio je u procep kancelarku. Ona je, kako otkriva „Špigl“, pokušala da posreduje u ovom sukobu. Bez mnogo uspeha. Razgovarala je s biskupom i ministarkom u grozničavom pokušaju da ublaži posledice s kojima bi mogla sama da se suoči povodom ovog varničenja. Ona je u nemilosti kod jednog dela katoličkog sveštenstva i vernika jer je prvi nemački (posleratni) kancelar koji je javno kritikovao papu. To „svetogrđe“ joj se ne zaboravlja. Tim argumentom se pojačavaju sve glasnije optužbe da „kći protestantskog pastora“, uz to razvedena (svejedno što je ponovo udata), vodi politiku Hrišćansko demokratske unije „na štetu katolika“. Razočarani članovi stranke su u znak protesta zbog „prevlasti protestanata“, osnovali frakciju „angažovanih katolika“, čiji predstavnik Martin Loman, publicista iz Bona, tvrdi da je politika Merkelove prevashodno kriva što je Hrišćansko demokratsku uniju (CDU) od 2002. napustilo 3, 8 miliona birača.
U vreme „Bonske republike“, od Konrada Adenauera do Helmuta Kola, prevagu u ovoj naglašeno „hrišćanskoj stranci“ imali su katolici, a protestanti su bili (samo) „zaštićena manjina“. Ponovnim ujedinjenjem, pripajanjem bivše istočne Nemačke zapadnoj, pomerilo se i stranačko „geografsko težište“, na šta je u času ujedinjenja 1990. godine upozoravao tadašnji generalni sekretar CDU Folker Rije, tvrdeći da će ona sve više bivati „severnija, istočnija i protestantskija“.
Merkelova očigledno shvata da ne sme ignorisati protest i nezadovoljstvo katolika, iako se uspostavljanje „poremećene“ konfesionalne ravnoteže čini vraški teško: dosta je, naime, krupnih političkih tema koje se prelamaju kroz različite katoličko–protestantske prizme.
Jedna od tih „provokativnih tema“ bila je neočekivana ostavka prve ličnosti Evangelističke (protestantske) crkve u Nemačkoj, Margot Kesman. Bila je to danima udarna medijska vest koja se, bez ikakve režije, nametnula kao kontrapunkt ponašanju katoličkih velikodostojnika i njihovoj praksi da se pred blamažom u sopstvenim redovima brane – ćutanjem.

OSTAVKA – S RESPEKTOM
Ionako veoma popularna ličnost – pedeset jednogodišnja majka četiri kćeri, u međuvremenu razvedena, prva je žena koja je postala biskup (protestanti se i po tome razlikuju od katolika!), da bi se, među tolikim muškim konkurentima, brzo popela i na crkveni tron – zaradila je veliki respekt neočekivanom odlukom da se odrekne i trona i svih položaja u crkvi, uključujući i onaj biskupski u Hanoveru. Učinila je to zbog jednog, za mnoge, „greha“ koji to nije neizbežno uopšte zahtevao.
Kesmanova je jedne večeri u nekom restoranu u Hanoveru, u krugu svojih bliskih prijatelja, popila koju čašicu više, sela za volan službenog automobila i – projurila kroz crveno. Revnosni policajci su je zaustavili. Izrazila je sutradan spremnost da se suoči sa svim posledicama tog „nepromišljenog“, „viskokorizičnog“ i „nedopustvog“ čina.
Afera se medijski zahuktala. „Slučaj Kesman“ je potisnuo u drugi plan sve ostale, politički i društveno, važnije teme. Rukovodstvo Evangelističke crkve je stalo bezrezervno uz svoju predsednicu. Onog časa kad je imala njihovo „puno poverenje“, izašla je pred novinare i kratko saopštila da posle svega ne može „punim autoritetom“ obavljati posao i da vođena nalogom sopstvenog srca, podnosi ostavku na sve položaje.
Mnogi su zbog tog njenog postupka iskreno i javno žalili, podsećajući je da „pored srca postoji i razum“ i da je trebalo i njega oslušnuti. Njeno promptno i odlučno reagovanje prihvaćeno je, međutim, kao visoko moralan čin.
Seriozni „Špigl“ je njenom odnosu prema krivici posvetio naslovnu i udarnu temu, suprotstavljajući njen čin čitavoj seriji velikih afera, čiji akteri od bivšeg američkog predsednika Bila Klintona (famozna afera Lisinski) do najglasovitijeg savremenog nemačkog pisca Gintera Grasa, koji je decenijama s visine „moralnog apostola“, drugima „čitao lekcije“ (požurio je da se nađe i među onima koji su zahtevali bombardovanje Beograda!), prećutkujući sve vreme detalj iz sopstvene biografije – da je nosio uniformu esesovca.