SLOBODAN ANTONIĆ Politika identiteta

Nedavno je albanska policija sa Kosova preuzela čuvanje spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu. O tome je pisao Bojan Tončić, novinar lista „Danas“ i „E-novina“. On je Kosovo polje nazvao „iracionalnim mestom“ i „mestom koje simbolizuje srpske poraze i moralne sunovrate“, zatim je Rakićevu pesmu „Na Gazimestanu“ ocenio kao „baljezgariju“ „zbog kojih su mnoge nesrećne generacije gubile dragocenu energiju“, a za sam Derokov spomenik je rekao da „podseća na ubistva, silovanja, pljačke, paljevine, progon“, „na ludilo državnog vrha i podsticanje neobuzdanog nasilja“… U komentarima uz ovaj tekst čitaoci „E-novina“ su, takođe, napisali: „Toliko zloupotrebljen i upotrebljen toponim da bi ga privremeno trebalo preorati ili ograditi ogromnom bodljikavom žicom“; „Derokov spomenik nije srušen, a sva je prilika, da će biti“; „Ako neko sruši spomenik na Gazimestanu, Srbi će biti saučesnici, ako već ne budu sami učestvovali u rušenju“; „`Ja ću dati život otadžbino moja` – E, ja neću!“…

BALJEZGARI
Možemo se samo zapitati kako je moguće da se naša kultura u poslednjih dvadeset godina toliko promenila da danas jedan deo elite, zajedno sa delom građana, bez ikakvog stida razmišlja na ovakav način? Ne samo naši očevi i dedovi, nego smo i mi sami bili vaspitavani da budemo odani svojoj zemlji i da cenimo slobodu, junaštvo i požrtvovanost. Kosovska bitka i čuvena Rakićeva pesma „Na Gazimestanu“ bili su simboli tih vrednosti. Sada se, međutim, kao vrednosti proglašavaju kukavičluk, izdaja i cinizam, a Rakićeva oda časti i slobodi naziva se „beljezgarijom“. U Srbiji nije u toku samo promena sistema vrednosti. U Srbiji je na delu promena čitavog našeg identiteta.
Upravo o politici redefinisanja srpskog identiteta preko kulture, uključiv i onu namenjenu najširoj publici, govori sjajna knjiga Miše Đurkovića „Slika, zvuk i moć: ogledi iz pop-politike“. „Politika identiteta u našoj zemlji direktan je prostor delatnosti velikih sila“, objašnjava dr Đurković (66), dodajući da je u tom smislu „današnja okupacija opasnija nego ona nemačka 1941. Dok je tada čitav prostor politike identiteta, dakle, vere, obrazovanja, nauke, simbola i kulture u potpunosti bio prepušten domaćim vlastima koje su ga oblikovale u skladu sa srpskom tradicijom, današnji okupatori su pre svega usmereni na totalnu rekonfiguraciju upravo tog polja“ (66).
Ta „borba za hegemoniju u intelektualnoj, kulturnoj i medijskoj sferi“ (67), počela je, po Đurkoviću, još u ranim devedesetim. Tada je velesila koja je upravo pobedila u hladnom ratu, preko različitih transnacionalnih fondacija i institucija, iskoristila iskreno nezadovoljstvo jednog dela srpske inteligencije zbog stanja demokratije u Srbiji. Cilj je bio da se preuzme kontrola nad celokupnom oblasti nacionalnog i kulturnog identiteta. „Ova struktura je školovala intelektualne i novinarske kadrove, širila se ka precizno određenim sektorskim i kulturnim sferama i tako pravila jedan čitav paralelni svet, zapravo paradržavu“ (68). Kao primer Đurković navodi stvaranje NUNS-a, „uz pomoć američkog „Ireksa“, holandske „Pres Nau“ i drugih zapadnih medijskih organizacija“ preko kojih je „ogroman broj novinara ideološki oblikovan, obučavan, slat na stipendije i na razne načine stavljan pod kontrolu“ (68). Osnovna metoda pridobijanja novinara nije bila preko čvrste organizacije, već stvaranjem jedne specifične atmosfere, sistema vrednosti, u kome je bilo normalno svaki srpski patriotizam izjednačiti sa nitkovlukom, a svakog vernika sa budalom. U takvom okružju, u kome je materijalnim i simboličkim nagradama potkrepljivano tačno određeno ponašanje, formiran je i Bojan Tončić, koji danas sasvim iskreno veruje da je Derokovljeva kula spomenik srpskim „ubicama“, a Rakićeva poema najobičnija nacionalistička „baljezgarija“.

MULTIMEDIJALNI UMETNICI
Slično preuzimanje kontrole simboličkog kapitala vršeno je, prema Đurkoviću (69), i u sferi kulturne politike, preko „Centra za kulturnu dekontaminaciju“, kao i u sferi savremene likovne umetnosti preko „Centra za istoriju i teoriju kulture“ (CITOK). Dok svi znaju za CKD, za CITOK je retko ko izvan umetničkih krugova čuo. Ali, kadrovi iz te ustanove suštinski su uticali na umetničku scenu Srbije posle 2000. Tokom devedesetih, piše Đurković, „CITOK je institucija koja je bila pod upravom Branislava Dimitrijevića i njegove supruge Branke Anđelković. Ona je de fakto uspostavila monopol na alternativnoj, odnosno opozicionoj sceni slikarstva i savremenih vizuelnih umetnosti, namećući svoje kriterijume vrednog i značajnog, zahvaljujući kontroli novca, nagrada i stipendija. Preko CITOK-a su se povezali sa evropskom i globalnom mrežom institucija i pojedinaca, nosioca i promotera savremene umetnosti, koje su uglavnom finansirali isti izvori“ (69).
Nakon 2000, CITOK je preuzeo i veliki deo zvaničnog sektora umetnosti, odnosno neke od glavnih državnih institucija iz oblasti likovne kulture. Branislava Anđelković-Dimitrijević je postala direktorka Muzeja savremene umetnosti, a Branislav Dimitrijević je brzo dogurao do pomoćnika ministarstva kulture „za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture“, dobivši još i funkciju komesara paviljona Srbije na Bijenalu u Veneciji. Sa tih pozicija, bračni par Dimitrijević-Anđelković je mogao široko da promoviše, kao glavnu zvezdu srpske likovne umetnosti, Milicu Tomić. Ova „multimedijalna umetnica“ se, objašnjava Đurković, „proslavila“ svojim „umetničkim performansima“, poput „instalacije HY Ungelost“ koja izražava „sećanja na ubistvo više od 30 Albanaca na demonstracijama u Prištini, 1989“, za šta je, naravno, odgovoran „beogradski režim“ (72). I ostale instalacije Tomićeve, piše Đurković, „uglavnom se svode na ponavljanje uobičajene političke naracije“ o tome kako u Srbiji, nakon 1987, vlada „nacionalistički=fašistički i revizionistički sistem“, a čiji je glavni zadatak da „promoviše srpske fašiste“ (72).

EKSTREMNI KVAZILIBERALIZAM
I kao što je Tončiću, i ostalim iz ekipe drugosrbijanskih novinara, zahvaljujući višegodišnjem „potkrepljivanju“ postalo sasvim normalno da srpsku rodoljubivu poeziju nazivaju „baljezgarijama“, tako je i velikom delu beogradskih „konceptualnih umetnika“, zahvaljujući jednako sistematskom „potkrepljivanju“, postalo savršeno normalno da se „umetnički izražava“ tako što patrijarha Pavla zasipa kamenjem (Živko Grozdanić) ili Crkvu prikazuje kao udruženje dembela i bludnika (Biljana Cincarević). A da je reč ne o najvulgarnijoj političkoj propagandi, već o „vrhunskim umetničkim delima“, zaduženi su da nam objasne upravo „citokovi“ likovni kritičari. Tako je, kaže Đurković, čitava ta ekipa koja je ušla u zvanične strukture, danas došla u položaj da može suvereno da „preko domena politike identiteta (obrazovanje, kulturna politika, mediji, javni rad, pitanja vere) planski i kontinuirano menja sistem vrednosti u Srbiji“ (80).
Efikasnost ovog sistematskog potkrepljivanja u dobijanju željenog ponašanja kulturne elite vidi se i po uspešnom preumljenju jedne grupe mlađih ekstremnih nacionalista u ekstremne građaniste. Reč je o čitavoj jednoj grupaciji mlađih intelektualaca – kao što su Biljana Srbljanović, Milutin Petrović, Čedomir Jovanović i drugi – koji su doživeli radikalnu konverziju iz svojevrsnog „salonskog fašizma“ u „ekstremni kvaziliberalizam“ (79). Reč je, objašnjava Đurković, o deci iz urbane, više-srednje klase, koja su, u razdoblju odrastanja, tokom poznih osamdesetih i ranih devedesetih, „lečila svoj edipov kompleks tako što su se okretali imenima i ideologijama koje su najviše mogle da nerviraju njihove roditelje. Otud ogromna fascinacija ovih krugova pre svega Dimitrijem Ljotićem“ (77-8). Ta grupacija je „raspad Jugoslavije i početak ratnih sukoba […] dočekala sa usplamtelim nacionalšovinističkim romantizmom i kao priliku za realizaciju svojih artističkih ideja u uslovima graničnih egzistencijalnih izazova, kao što je rat“ (78). Đurković kao primer jednog performansa tih pomalo blaziranih i izgubljenih mladih intelektualaca, navodi i „čitanje Hajdegerovih filozofskih radova srpskim ranjenicima u bolnicama u Bosni“, u kojem je učestvovala i Biljana Srbljanović (79). Đurković podseća i da je Biljana Srbljanović svojevremeno pisala filmsku kritiku u „Pogledima“, odakle je „izbačena zbog preteranog rasizma prema crncima“, koji je ispoljila u svojoj kritici jednog od filmova Spajka Lija (79).

TRANSNACIONALNI PROGRESIZAM
Ta grupacija, međutim, u drugoj polovini devedesetih, doživljava radikalno preumljenje, ali zauzimajući opet jednako ekstremnu ideološku poziciju. Danas, „iako su to zreli ljudi u svojim četrdesetim godinama, interesantno je da su im entuzijazam, ostrašćenost, mržnja prema protivnicima, privrženost autoritarizmu i ubeđenost u ispravnost svojih stavova, identične kao i pre dve decenije“ (79-80). Objašnjenje ove neobične pojave, koju nudi Miša Đurković, prvenstveno je socijalno-psihološko. „Kao mladi, hteli su provokaciju, ideje, pobunu protiv mejnstrima, da bi u četrdesetim, vođeni potrebom za pre svega novcem, statusom i položajima, krenuli put one ideologije koja to jedino može da im obezbedi“ (80). Svojim uspehom u društvu, ova grupacija je jasno demonstrirala današnjim mladim umetnicima da jedino prihvatanje ideologije „transnacionalnog progresizma“ obezbeđuje regrutaciju u kulturnu i umetničku elitu, kao i statusne nagrade koje uz to idu.
Čitav ovaj kulturni milje i njegove proizvode – od TV serija, preko muzike do književne kritike, Đurković analizira u ovoj zanimljivoj knjizi. Čitalac će sa uživanjem čitati poglavlja posvećena nastojanjima da se, preko domaćih TV serija (kakve su „Lisice“), redefiniše sistem vrednosti široke publike, moći će bolje da razume značaj popularne muzike za upravljanje identitetom, a shvatiće i kako se pod maskom „književne kritike“ i „nauke“ može sistematski sprovoditi propaganda. Takođe, čitaće oštroumne eseje o Vladi Georgijevu, Lepoj Lukić, Seki Aleksić ili Miroslavu Iliću, i shvatiće da se kroz njih prelama mnogo toga važnog ne samo za karakter ovdašnje pop-kulture, već i za sudbinu sistema vrednosti koji sačinjava nacionalni identitet.
Zato, ovu knjigu svakako treba pročitati. Ona nam pokazuje zašto puka promena političke vlasti neće doneti boljitak Srbiji, bez dubokih promena u kulturnim institucijama. Jer, na delu je borba za vrednosti, borba za to da li će naša deca o Rakićevoj pesmi učiti kao o „baljezgariji“ ili kao o poemi časti, i da li će ova zajednica slaviti ideju ropstva ili ideju slobode. Od sudbine te borbe zavisiće mnogo toga. A pre svega hoće li će nas uopšte biti.