SLOBODAN ANTONIĆ Izvorna i projektovana Druga Srbija I

Mislio sam da je tekst o Basari kraj mog serijala o „drugoj Srbiji“. Iako sam taj pojam koristio kao čisto tehnički termin, reči kao što su „Druga Srbija“ i „drugosrbijanci“ postale su, u međuvremenu, prilično neprivlačne nalepnice. Danas ih se odriču i takve perjanice građanističke misli kao što su Miljenko Dereta ili Teofil Pančić. Čak i u raspravama unutar građanističkog tabora, ova sintagma se počinje koristiti u negativnom kontekstu.
Ali, ono što me je podstaklo da se još jednom, i nadam se poslednji put, vratim na ovu temu jeste jedno pogrešno shvatanje, koje se raširilo naročito kod mlađih komentatora. Po tom shvatanju, naziv „druga Srbija“ je novijeg datuma i njega su izmislili „srpski nacionalisti“ kako bi dezavuisali kritičke glasove koji dolaze iz „Peščanika“, „E-novina“, „Helsinške povelje“, „Danasa“… Čak sam i sam, ne jednom, bio optuživan da sam izmislio ovaj termin i da njime samo unosim „podelu u Srbiju“.

GENEZA JEDNOG POJMA
Zato ću podsetiti na istoriju ovog pojma. Ta istorija pokazuje kako se jedna, u osnovi dobra i plemenita ideja, može, vremenom, izroditi u svoju suprotnost, samo kada je se dočepaju njeni najradikalniji zastupnici. Ona pokazuje i kako se jedan deo srpske inteligencije, suočen sa novim činjenicama, razvijao i sazrevao, dok je drugi deo sve gorljivije nastavljao da ponavlja stare floskule, kao da svi mi i danas živimo u devedesetim.
Izraz „druga Srbija“ nastao je na osnovu knjige „Druga Srbija“ koju su priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, a izdali Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, 1992. godine, u Beogradu. Ona predstavlja zbirku od 80 govora sa deset javnih tribina držanih svake subote, od 11. aprila do 20. juna 1992, u velikoj sali Studentskog kulturnog centra. Isti krug intelektualaca nastavio je da se okuplja i govori u Domu omladine, od 3. oktobra 1992. do 20. februara 1993, takođe u deset navrata. Govori su objavljeni u knjizi „Intelektualci i rat“ (1993). Godine 2002. obe knjige, objedinjene nazivom „Druga Srbija – deset godina posle“ (1992-2002), objavio je Helsinški odbor za ljudska prava.
Te tribine, tokom 1992. i 1993, bile su protest jednog dela srpskih intelektualaca protiv nacionalizma, autoritarizma i rata. Danas mi rat u Jugoslaviji uglavnom vidimo kao učinak snažnog delovanja stranih sila. U ono vreme, međutim, rat se doživljavao poglavito kao učinak delovanja autoritarnih nacionalista. Istina je, verovatno, negde između. Ali, ne može se sporiti plemenitost i hrabrost većine učesnika tih tribina. Oni su verovali u ideale demokratije, mira i dogovora. Činilo im se da su autoritarizam i arogancija tadašnjih vlasti u Beogradu jedna od glavnih prepreka uspostavljanju pravednog rešenja jugoslovenskog pitanja i opšte demokratizacije i evropeizacije ovih prostora. Oni su protestovali i protiv grube ratne propagande i protiv iznošenja opasnih i neodgovornih ideja u skupštini.
Neposredni povod za ova protestna okupljanja bio je predlog Vojislava Šešelja, iznesen za skupštinskom govornicom, da se „što pre, po principu retorzije ili odmazde, proteraju svi Hrvati iz Srbije“ („Borba“, 3. april 1992, str. 12). Nekoliko dana docnije, Šešelj je na istom mestu izneo i ideju – ­kako bi „poput iseljavanja Hrvata iz Srbije, došlo u obzir i iseljavanje Slovenaca“ („Borba“, 10. april 1992, str. 9). Takve izjave morale su izazvati ozbiljnu zabrinutost svih razboritih i demokratskih ljudi. Konačno, pucalo se i ubijalo na stotinak kilometara od Beograda. Stoga su ova Šešeljeva izazivanja delovala kao moguća najava etničkog čišćenja.
U Hrvatskoj, Sloveniji ili na Kosovu izvršeno je realno etničko čišćenje Srba, realan zločin, a da skoro niko u inteligenciji nije protestovao. U Srbiji je samo na najavu etničkog čišćenja, dakle na imaginarni zločin, ustalo pola intelektualnog Beograda. To samo može da služi na čast ovoj sredini i ovom narodu.

„IZDAJICE“ DRUGOSRBIJANSKE „STVARI“
Kada pogledamo spisak učesnika ovih tribina, videćemo da tu nema većine onih koji danas stoje u „Peščanikovoj“ rubrici „Druga Srbija“ – od Biljane Srbljanović, preko Teofila Pančića, do Svetislava Basare. Naravno, nalazimo i na naše stare znance, aktivne borce današnje „Druge Srbije“: Petra Lukovića, Svetlanu Lukić, Nenada Prokića, Natašu Kandić, Latinku Perović, Borku Pavićević, Miljenka Deretu, Vesnu Pešić… Tu su i oni sada manje aktivni intelektualci, ali na koje se današnja „Druga Srbija“ rado poziva kao na svoje klasike: Radomir Konstantinović, Bogdan Bogdanović, Filip David, Mirko Tepavac, Laslo Vegel…
Ali, ogromnu, gotovo tročetvrtinsku većinu učesnika ovih tribina činili su intelektualci koji danas nemaju nikakve veze sa „Drugom Srbijom“. Jedni iz jednostavnog razloga što su u međuvremenu preminuli: Sima M. Ćirković, Miladin Životić, Gojko Nikoliš, Vladimir Pogačić, Vladan Vasilijević, Milovan Đilas, Jelena Šantić, Biljana Jovanović, Novak Pribićević, Živojin Pavlović, Aleksandar Nenadović, Miloš Bobić, Dušan Simić, Stevan Pešić, Veljko Milatović, Šefko Alomerović, Stojan Cerović, Radivoje Lola Đukić, Živojin Pavlović…
Drugi, zato što su, nakon što je nestala neposredna opasnost od nacionalističkog autoritarizma u Srbiji, ostali aktivni u svojoj profesiji, ali van direktnijeg javno-političkog angažmana: Pavle Ugrinov, Mladen Lazić, Zoran Vidojević, Aljoša Mimica, Miroslav Milović, Dušan Makavejev, Ljubomir Madžar, Mikloš Biro, Ljubinka Trgovčević, Branka Mihajlović, Slobodan Blagojević, Mileta Prodanović, Sreten Vujović, Velimir Abramović, Slobodan Stojanović, Milan Milošević, Miodrag Zupanc, Branko Kukić, Jelica Zupanc, Živojin Kara-Pešić, Biserka Rajčić, Mirko Gaspari, Srđan Karanović, Dragan Babić, Svetlana Knjazev-Adamović, Milorad Belančić, Marina Blagojević, Stanica Lalić, Dubravka Marković, Vesna Krmpotić, Enver Petrovci, Bora Todorović, Jasna Šakota, Mihajlo Mihajlov, Vesna Čolić, Dušan Reljić, Dušan Janjić, Ratko Božović, Mirjana Stefanović, Milena Davidović, Marija Mitrović, Ranko Bugarski, Dragan Velikić, Milica Nikolić, Branka Arsić, Nikola Bertolino, Miloš Stambolić, Jerko Denegri, Milorad Radovanović, Boško Kovačević, Miroslav Karaulac, Vladimir Pištalo, Aleksandar Zistakis…
I treći, bilo zato što su od današnje „Druge Srbije“ optuženi kao „izdajice“ drugosrbijanske stvari i „najnoviji“ srpski nacionalisti (Dragoljub Žarković, Sonja Liht, Manojlo Vukotić, Gojko Tešić…), bilo zato što su zaista istupili kao najoštriji kritičari građanističkog ekstremizma (Zoran Avramović, Đorđe Vukadinović).

TRAGANJE ZA RAVNOTEŽOM I KUMOVI PODELE
I kada pogledamo šta su učesnici tih tribina govorili, takođe možemo da vidimo da ogromnu većinu izlaganja i danas svako od nas može mirne duše da potpiše. Tu je bilo mnogo zalaganja za pluralizam u kulturi i umetnosti (Pavle Ugrinov), za politički i društveni pluralizam „unutar bezličnog korpusa `Nacije`“ (Mladen Lazić), za uspostavljanje istinske parlamentarne demokratije (Aljoša Mimica), za izgradnju demokratske političke kulture (Ivan Vejvoda), tražila se „ravnoteža između univerzalnog i nacionalnog, između tradicionalnog i modernog“ (Sima M. Ćirković), protestovalo se protiv bezočnog laganja u medijima (Branka Mihajlović), isticana je potreba za vladavinom prava i pravnom državom (Miladin Životić), kritikovani su nacionalistički poluintelektualci (Vladan Vasilijević), pa su čak otvarana i danas veoma aktuelna pitanja evrointegracija kao što su „koliko znamo o Evropi?“, „da li znamo koja je koncentracija moći u tim zemljama, šta Evropska zajednica znači za male zemlje, čemu ćemo sve morati da se prilagođavamo, na šta da pristajemo, čega da se odričemo, šta da prihvatamo, u čemu da se modernizujemo?“ (Ljubiša Rajić).
Međutim, već tada je postojala i jedna radikalna manjina, koja je po svojim stavovima odudarala od ogromne većine izlagača. To su stavovi koje je, posle 2000, do kraja razvila i promovisala današnja Druga Srbija. Najpre, gotovo svi učesnici tribina isticali su da oni pod „Drugom Srbijom“ podrazumevaju pre svega drugačiju Srbiju, bolju Srbiju, demokratsku Srbiju, zemlju budućnosti koja je veoma daleko od tadašnjih podela, od građanskog rata i od autoritarizma. Nasuprot njih, izdvajala se nekolicina izlagača koji su „drugu Srbiju“ doživljavali kao antipod nekakve „prve Srbije“ i koji su smatrali da je jedini izlaz direktan obračun „druge Srbije“ sa „prvom Srbijom“. Tako je Miljenko Dereta objašnjavao da „u Srbiji danas postoje bar dve Srbije. Ova u kojoj mi živimo: gradska, beogradska, mala, relativno informisana“ i druga koja „novine ne čita, ima jednu televiziju i jedan radio“, živi u „unutrašnjosti“, te da će od toga koja će nadvladati zavisiti srpska budućnost (176). I Petar Luković je takođe isticao da „vredi definisati tu prvu Srbiju“, koja je „SPS-Srbija“ (53), objašnjavajući da je „ta prva Srbija paranoidna, osvetoljubiva, ratnohuškačka, netolerantna, antievropska, zagnjurena u prošlost, okićena kičom gusala i pravoslavlja, izgubljena u prostoru i vremenu, ali opasna“ (55). Tako su Dereta i Luković, nasuprot većini ostalih učesnika, bili zapravo kumovi podele Srbije na „prvu“ i „drugu“ i prvi zagovornici drugosrbijanskog ekskluzivizma i obračuna sa „prvom Srbijom“.
Druga primetna crta te male radikalne grupacije unutar izvorne Druge Srbije bila je i svojevrsni beogradski šovinizam („beo-fašizam“), otvorena netrpeljivost, pa i mržnja, prema svakom ko ne pripada samozvanoj urbanoj aristokratiji iz Kruga dvojke. Tako je Bogdan Bogdanović tadašnja dešavanja video kao sukob „primitivaca“, „gradomrzitelja“ i „gradorušitelja“, sa ljudima od „urbaniteta“, tj. sa onima koji pripadaju kulturi „uglađenosti, artikulisanosti, usaglašenosti misli i reči, reči i osećanja, osećanja i pokreta“ (47-8). Bogdanović je ukazivao da u Srbiji postoji tradicija „nasilnog ubacivanja negradskog stanovništva u gradsko“, pa je zato upozoravao na opasnost da „branioci srpskih sela“ sutra dođu u Beograd i postanu „gospodari“, čime bi urbani Beograđani bili „pretvoreni u majmune“.
„Zato, moja prva briga, kad govorimo o Drugoj Srbiji“, kaže Bogdanović, „jeste: kako sačuvati ono malo preteklog urbaniteta i ne dozvoliti da nas pomajmune“ (48). I Goran Marković je opominjao da se u Beogradu „talas došljaka poklapa s pojavom arivizma, stupanjem na scenu beskrupulozne mase onih koji ne biraju sredstva da se ukorene na novom prostoru, da njime ovladaju i da se, na kraju krajeva, obračunaju sa onima koji su tu oduvek živeli i čija se jedina krivica sastoji u tome što su malo civilizovaniji (sretniji izraz bi bio urbanizovaniji) od onih koji pristižu“ (265).
„Na ovim prostorima“, objašnjavao je Marković, „došljaci nisu odigrali svoju pozitivnu ulogu – doneti svežu, zdravu krv a primiti civilizacijske tekovine… Ne, ovde je ta ravnoteža nepovratno narušena i više nije reč o tome da došljaci postanu starosedeoci, nego o tome da ovih drugih više ne bude“ (267). „Posmatram njihove pohlepne, užagrene poglede, slušam oskudni rečnik kojim se izražavaju, primećujem govorne mane koje postaju novi stil komuniciranja“, kaže Marković, stil koji se sastoji iz „nerazumljive dernjave, neartikulisanog ačenja“ (267). Došljaci, po Markoviću, „Beograd ne razumeju, ne vole ga, ne treba im“, oni se „kreću njegovim ulicama i posmatraju ga s mržnjom“, držeći se „pravila da treba živeti ružno i s mržnjom, kao skot“ (266). Marković sa rezignacijom zaključuje da su svi ti „ružni, prljavi i zli najzad ostvarili svoj san i od Beograda napravili prestonicu primitivizma, nasilja i bezakonja“ (266). Tako je kritika šovinističke netrpeljivosti prema Hrvatima i Slovencima koji žive u Beogradu i zahteva da se oni isključe iz zajednice prerasla u jednako šovinističku netrpeljivost prema svima koji nisu rođeni u Beogradu i ne pripadaju odabranoj eliti iz Kruga dvojke.
Treći prepoznatljivi element ove radikalne grupe bio je sumnja u unutrašnje kapacitete Srbije da se oslobodi od nacionalističkog autoritarizma i da se demokratski transformiše. Tako je Nataša Kandić, u izlaganju pod nazivom „Nema Druge Srbije“, tvrdila da u Srbiji zapravo i nema alternative nacionalizmu. Po Kandićki, cela Srbija je zapravo jedna strašna jama, u kojoj, i pored zločina koji su počinjeni po Bosni i Hrvatskoj u ime Srba, „nema naročito besnih. Neki sede na konzervama. Neki razmahuju metlama kao pobednici. Pišu se apeli, saopštenja, rade se i analize o temi `Jamska parlamentarna demokratija`, registruju rezultati ispitivanja jamskog javnog mnjenja u vezi sa sudbinom srpskog naroda, lideri velikih stranaka donose odluke o ukidanju malih, a tu su i tešitelji upljuvanih žena“ (76). Jednostavno, tupost i ravnodušnost za srpske zločine je opšta karakteristika vlasti i opozicije, nacionalne inteligencije i kritičke inteligencije, građana koji podržavaju vlast, ali i onih koji glasaju za opoziciju…
Konačno, tu je bilo i proširenje pojma „ratni zločinac“ sa onih koji su stvarno ubijali civile po Bosni i Hrvatskoj, na sve one kojima se može prilepiti etiketa „srpskog nacionaliste“. Tako je Mirjana Miočinović opominjala da se „u postmiloševićevskoj Srbiji“ ne sme zaboraviti na „gebelsovsku figuru i jednog od bogova rata Matiju Bećkovića“, na „marodera Branu Crnčevića i (Jovana – A. S) Raškovića“, da se ne sme zaboraviti da su „profesori Nikola Koljević, Voja Maksimović, Aleksa Buha ratni zločinci“ i „da tvorac optimalnog nacionalnog programa, koji je doveo do ove svenarodne katastrofe, nije Slobodan Milošević, već memorandumski SANU“ (148)
­
„VAŽNO JE DA SE RAZJASNI“
Treba, međutim, istaći da je u tim, ranim devedesetim, u glavnom toku izvorne Druge Srbije ipak postojala jasna svest da kritika srpskog autoritarnog nacionalizma ne znači prelazak na pozicije hrvatskog, bošnjačkog ili albanskog nacionalizma. U tom smislu je znakovit protest koji su urednici knjige „Druga Srbija“, Ivan Čolović i Aljoša Mimica, učinili u „Politici“ (29. marta 1993), pod karakterističnim naslovom „Kriminalizacija srpske istorije i kulture“. U tom protestu se kaže da je u Parizu izašla knjiga „Etničko čišćenje: istorijski dokumenti o jednoj srpskoj ideologiji“, čiji su autori Mirko Grmek, Mark Đidara i Neven Šimac, „Reč je o pamfletu“, ocenjuju Čolović i Mimica, „koji treba da dokaže da je srpska politika od početka do dana današnjeg (od Karađorđa do Miloševića) zasnovana na osvajanjima teritorija i progonima nesrpskog stanovništva“. U pitanju je „diletantski politički pamflet, čiji je osnovni cilj kriminalizacija srpske istorije i Srba“. Stoga, Čolović i Mimica protestuju protiv „neovlašćenog korišćenja u tom pamfletu obimnih izvoda priloga objavljenih u `Drugoj Srbiji`“. „Važno je da se razjasni“, objašnjavao je takođe i Čolović („Borba“, 1. april 1993), „da hrvatski nacionalisti i srpski antinacionalisti ne čine jedan front“.
Na žalost, ta važna distinkcija je, u međuvremenu, nestala. Tako danas oni koji su preuzeli koncept Druge Srbije, baš kao i hrvatski i drugi nacionalisti, tvrde da sa Srbima oduvek nešto nije u redu, da su Srbi izvršili genocid nad Jevrejima, da su Srbi sami izmislili fašizam, da Srbi nikada nisu imali demokratiju i tome slično. Mnogobrojne primere za ovakve tvrdnje navodio sam u ovom kritičkom serijalu o našim građanistima, pri čemu će se čitaoci sigurno setiti i moga teksta „Istorijski revizionizam Druge Srbije“ („Pečat“, br. 73) u kome su sva ova pitanja posebno obrađena.
Nastaviće se