Početak ujedinjenja Rusije i Ukrajine

Piše Bogdan Đurović

Gasovod, NATO i Crnomorska flota jesu teme koje interesuju Moskvu, ali novi ukrajinski predsednik Viktor Janukovič mora da ponudi mnogo više ako želi privredni oporavak

Ukrajina neće ući u NATO, ona se zalaže za stvaranje konzorcijuma za upravljanje gasovodnom mrežom na njenoj teritoriji, u koji bi ušle Rusija i EU, a status ruske Crnomorske flote na Krimu biće rešen na obostranu korist – suština je izjave koju je prošlog petka u Moskvi dao novi predsednik Ukrajine Viktor Janukovič. Ovo su glavne teme rusko-ukrajinskog dnevnog reda, pa Janukovičeve izjave, date u prisustvu Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina, imaju blagotvorno dejstvo posle pet godina dosledne antiruske politike vašingtonskog štićenika Viktora Juščenka.
Planovi Kremlja, međutim, sežu mnogo dalje od pukog obnavljanja porušenog u poslednjih pola decenije. Da li je Janukovičevo upadljivo naglašavanje (samo) ekonomskog zbližavanja sa Moskvom na tragu tih velikih očekivanja? To je glavno pitanje za analitičare i mnogi od njih će reći da je Janukovičeva retorika u skladu sa njegovim (proruskim) predizobrnim izjavama, ali se većina neće usuditi da prognozira dugoročne perspektive ukrajinsko-ruskih odnosa. Da li je, ipak, i u ovom trenutku moguće detaljnije i dublje dešifrovanje „moskovskog Janukoviča“? Jeste, pod uslovom da se narednih meseci pokažu kao tačne neke temeljne pretpostavke, neophodne za takvu analizu.

EKONOMSKI OPORAVAK
Koji je glavni ukrajinski prioritet? Ekonomski oporavak, iznad svega. Od Janukoviča, koji je kao premijer svojevremeno uspevao da postigne rekordne stope privrednog rasta, sada narod očekuje da ponovi te uspehe i zemlju podigne iz „narandžastog pepela“ u koji je Ukrajinu pretvorila Juščenkova vatrena antirsuka politika. Čak i pojedini Amerikanci sada priznaju da je to bila velika greška. Recimo, Džek Metlok, američki ambasador u SSSR-u od 1987. do 1991, koji je u Moskvi radio i u vreme Karipske krize i avganistanskog rata, poručuje ovih dana da „Ukrajina nikada neće biti uspešna bez dobrih odnosa sa Rusijom“. „Nijednoj ukrajinskoj vladi ne bih savetovao da ima Rusiju za neprijatelja. Ukrajinski nacionalisti načinili su veliku grešku potiskujući ruski jezik i kulturu“, ocenio je Metlok petogodišnji učinak „narandžaste revolucije“, čiji je glavni cilj bio odvajanje Ukrajine od Rusije i ulazak u NATO.

Sada Metlok podržava rešenje problema Crnomorske flote u Sevastopolju (Juščenko je zahtevao da Rusi napuste Krim posle isticanja sporazuma 2017. godine) i smatra da „američki brodovi moraju da se povuku iz Crnog mora, kao zone tradicionalnog uticaja Rusije“. Teško je poverovati da će Amerikanci poslušati svog diplomatu, jer bi to označilo i njihovo povlačenje iz celog kavkasko-kaspijskog regiona, uključujući Gruziju i Azerbejdžan, i odustajanje od gasovoda „Nabuko“. Međutim, nije ni to sasvim isključeno, jer „Nabuko“ teško može biti realizovan, a pozicija Vašingtona u ovom regionu poljuljana je kvarenjem odnosa sa Ankarom (zbog priznavanja turskog genocida nad Jermenima), koja otvoreno najavljuje približavanje Moskvi. Posle odlaska Juščenka, ni Kijev više nije američko uporište, a Gruzijac Mihail Sakašvili ne predstavlja ozbiljnu snagu, jer je odavno ušao u fazu kada pokušava da sedi na bajonetima. Amerikancima ostaju još Bugarska i Rumunija, odnosno jalova nada za Baraka Obamu da će svoju sreću naći u sprezi sa ovim bivšim Hitlerovim i Staljinovim saveznicima. Ruske interese u crnomorskom regionu potpomažu Italijani, kroz kooperaciju „Južni tok“, a Francuzi su spremni da isporuče Crnomorskoj floti četiri najsavremenija ratna broda.
Da bi Janukovič (potpuno svestan ovih geostrateških promena), mogao da ispuni ekonomska očekivanja Ukrajinaca, moraće prethodno da ispuni mnoga očekivanja Moskve. Da je spreman za tu ulogu, svojski se trudio, čak i simboličkim gestovima, da pokaže u prvoj poseti istočnom susedu u svojstvu šefa države. Položio je venac na grob Neznanog junaka, pokraj večne vatre u Aleksandrovskom Sadu. Najavio je svečane vojne parade širom Ukrajine 9. maja, na 65. godišnjicu pobede nad fašizmom. I obećao je da će do tog datuma rešiti i pitanje spornih „heroja Ukrajine“, fašističkih saradnika Romana Šuheviča i Stepana Bandere, koje je u ovaj rang uzdigao Juščenko. Odbacujući ulazak Ukrajine u NATO („kao evropske vanblokovske države“), Janukovič je spreman i da podeli sa Rusijom i gasovod koji je Juščenko obećao Amerikancima. Dojučerašnja premijerka Julija Timošenko, koja se posle izglasavanja nepoverenja u parlamentu povukla u opoziciju, već je optužila Janukoviča da „poklanja Rusiji ukrajinski gasovod vredan 150 milijardi dolara“.

CRNOMORSKA FLOTA
Ali, po svemu sudeći, u igri su mnogo krupniji žetoni. Posle ukrajinskih predsedničkih izbora, u Moskvi sve otvorenije, doduše još uvek nezvanično, govore o potpunoj reintegraciji na postsovjetskom prostoru. U nekoliko faza i na novim principima. Moguće da je upravo to imao u vidu i Putin, kada je sa Janukovičem pred kamerama razmenio nekoliko prijateljskih replika. Konstatujući da između dve zemlje u mnogim oblastima privrede postoji „veoma velika uzajamna zavisnost“, napomenuo je da „moramo veoma mnogo da uradimo da nadoknadimo prpušteno, izgubljeno, a u nekim slučajevima i razrušeno u našim odnosima“. Janukovič se složio i dodao da treba „napraviti reviziju svega što se desilo u proteklih pet godina i ukloniti sve prepreke“. Ukrajinski lider je podvukao i da želi „snažnu promenu odnosa“, a Putin mu je spremno odgovorio: „Onda pristupite Carinskom savezu“.
To je, zapravo, pitanje nad pitanjima i jedina prava zagonetka rusko-ukrajinskih odnosa. Osim realne integracije, Janukovič ne može da ponudi Moskvi ništa što ona već nema. Ako je reč o NATO-u, prema poslednjim istraživanjima pristupanje zapadnoj alijansi podržava tek 24 odsto Ukrajinaca. Ali zato se 65 odsto ispitanika izjasnilo za ulazak u ruski vojni blok, Organizaciju sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), u kojoj su, pored ostalih i Belorusija i Kazahstan – upravo članice Carinskog saveza u koji Putin poziva Janukoviča. Ako je u pitanju status ruske Crnomorske flote, teško je i zamisliti da bi istrulela ukrajinska mornarica mogla silom da je izbaci, pogotovo što dve trećine stanovnika Krima čine nacionalno veoma svesni Rusi. Zato će kompromis biti nađen. U najgorem slučaju, Moskva ima rezervne luke u Novorosijsku ili na teritoriji Abhazije. Što se gasovoda tiče, i tu je Kijev u defanzivi, jer su Severni i Južni tok osmišljeni baš da bi se taj adut Ukrajini izbio iz ruku. Janukovič i sam priznaje da je njegov glavni cilj da se u budućnosti bar ne smanji tranzitni protok gasa kroz Ukrajinu.
Zato jedina istinski dobitna ukrajinska karta jeste integracija sa Moskvom, u zamenu za energente, tržište i investicije. Sa ruske tačke gledišta, Ukrajina je karika koja nedostaje u lancu u kome su još Belorusija i Kazahstan, da bi se stvorio zajednički ekonomski (a potom i bezbednosni) prostor, koji će biti otporan na uticaj spoljnih faktora. S obzirom da Ukrajina u narednih 20 godina sigurno neće ući u EU i NATO, željene privredne rezultate Janukovič može da ostvari samo kroz najširu integraciju sa Moskvom, Minskom i Astanom. Ne treba ni sumnjati da će Rusija postaviti upravo taj zahtev Ukrajini. U suprotnom bi rizikovala da nasedne na providnu američku igru, po principu: hajde sada vi hranite Ukrajince iz svog džepa, dok se mi ne oporavimo i ne organizujemo novu „narandžastu revoluciju“.

CARINSKI SAVEZ
Ne, Rusija će tražiti čvrste obaveze Kijeva, ako ovaj želi ekonomsku pomoć i saradnju. Janukovič je već napomenuo da bi on rado ušao u Carinski savez, samo da, eto, nije članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (u kojoj glavnu reč vode Amerikanci) i pozvao Rusiju, Belorusiju i Kazahstan da se integrišu na principima STO-a. Ali, igra je tek počela i za pretpostaviti je da će, suočen sa milionima gladnih na ulicama, morati da preispita svoja stanovišta. Da je tako, svedoči i pojačana doza „šargarepe“ koju mu nudi EU najnovijom izjavom da „da Ukrajina može da podnese kandidaturu za članstvo, kao i svaka evropska država koja priznaje principe slobode i demokratije“, a u izgled mu je stavljeno i ukidanje viza.
Ovoliku ljubav Brisela evroatlantski Juščenko mogao je samo da sanja, a sanjao bi i Janukovič da se na Zapadu nisu uplašili integracije Ukrajine i Rusije. Ali, pošto dobro zna da se kandidaturama i vizama ne može nahraniti narod, „evropragmatičnom“ Janukoviču (termin njegove saradnice Irine Berežne) preostaju za kucanje samo vrata Putina i Medvedeva. Putin traži ulazak u Carinski savez, a Medvedev podršku novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Prvo je zamena za EU, a drugo za NATO. Trećeg nema. Karte su podeljene, sada igra Janukovič.