Moskva traži novi svetski poredak

Piše Bogdan Đurović

Francuska, Italija i Nemačka žele povezivanje sa Rusijom, koja vraća u svoju orbitu bivše sovjetske republike i kao najvažnije pitanje postavlja stvaranje „velike Evrope od Atlantika do Vladivostoka“

Vodeći američki, francuski, britanski i nemački mediji, prošle nedelje posvetili su veliku pažnju Rusiji i njenoj novoj ulozi na svetskoj sceni. U većini ovih priloga – uključujući i američku uticajnu obaveštajno-analitičku kompaniju „Stratfor“, koja je temu pre svih počela da otvara još posle prvog kruga ukrajinskih predsedničkih izbora u januaru – izdvaja se nekoliko osnovnih akcenata.

EVROAZIJSKA IMPERIJA
Prvo, moć Rusije nezadrživo raste i mora se naći neko rešenje koje podrazumeva institucionalizaciju njene nove uloge na evroatlantskom prostoru. U tom smislu, tvrdi se da u EU i NATO sazreva svest da se bez Moskve danas teško mogu rešavati ključna pitanja ekonomije i bezbednosti, pa se sve više govori o modelima ulaska Rusije u obe ove organizacije, ali bez formalnog članstva. Posebno se ističe zalaganje francuskog predsednika Nikole Sarkozija da „spoji“ Rusiju i Evropu u čvrst, pravno definisan zagrljaj.
Druga tema, o kojoj je i „Pečat“ pisao u prošlom broju, jesu sve jače integracione tendencije na postsovjetskom prostoru. Britanski „Tajms“ je prošle nedelje objavio i svoju analizu u kojoj tvrdi da Kremlj stvara „evroazijsku imperiju“, odnosno „Veliku četvorku“ (Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan), sa sledećim redosledom koraka: carinska unija, jedinstveno tržište, zajednička valuta, politički i vojno-bezbednosni savez. Napominje se da bi ova naddržavna tvorevina, sazdana po modelu sličnom EU integracijama, imala 213 miliona stanovnika, teritorijalnu vezu sa EU i Kinom i da bi zajednička valuta mogla da ugrozi pozicije dolara i evra u svetskim finansijama.
Treći blok pitanja, koji, reklo bi se, nije povezan sa prethodnim, tiče se pitanja nuklearnog razoružanja, odnosno (ne)potpisivanja rusko-američkog sporazuma o strateškim potencijalima, umesto ugovora START-1 kome je prestalo dejstvo 5. decembra prošle godine. Sredinom prošle nedelje je „Njujork tajms“ objavio da je Dmitrij Medvedev 24. februara u telefonskom razgovoru „iznenadio i potresao Baraka Obamu“ saopštivši mu da još nije spreman da stavi svoj potpis na novi dogovor zbog nesuglasica oko agresivnog širenja američke protivraketne odbrane (PRO). Dva dana kasnije, na zvaničnom sajtu Kremlja pojavila se kratka vest o tome da su dva predsednika ponovo razgovarala i istakla da „već sada može da se govori o konkretnim datumima predstavljanja projekta START šefovima država za potpisivanje“. Upada u oči pomalo nejasna konstrukcija rečenice, kao i pominjanje „konkretnih datuma“ u množini. Dodaje se da je „izraženo zadovoljstvo visokim nivoom usaglašenosti osnovnih stavova projekta sporazuma“ i da će predsednici dati dodatne instrukcije članovima svojih delegacija. Amerikanci požuruju da se novi START potpiše već u aprilu, što nije isključeno, jer obema stranama, pod određenim uslovima, takav sporazum odgovara. Ali, od potpisivanja do ratifikacije mogu da prođu godine.

RAZVOJ OFANZIVNOG NAORUŽANJA
Nadmudrivanja Moskve i Vašingtona po ovom pitanju traju decenijama. Poslednji sporazum postigli su 2002. godine Džordž Buš i Vladimir Putin i njime se broj bojevih glava ograničava na 1.700-2.200, do 2012. godine. Ali, nisu bila obuhvaćena ključna pitanja sastava i strukture strateških arsenala, načina kontrole i, najvažnije, PRO. Jedan od mogućih odgovora Moskve na širenje PRO u Evropi, jeste postavljanje visokopreciznih raketnih sistema što bliže svakoj instalaciji američkog PRO. U ovom trenutku, to mogu biti teritorije Poljske, Češke, Rumunije i Bugarske. U sledećim fazama i ceo Balkan, Baltik i Skandinavija. Drugi će biti novi interkontinentalni nuklearni sistem RS-24, poznat i pod nazivom „Jars“. Pre tri meseca Putin je poručio da „pošto Rusija nema planove za razvijanje PRO, potrebno je razvijati udarne ofanzivne sisteme“.
Sistem „Jars“ stvoren je na osnovi mobilnog raketnog kompleksa „Topolj-M“, ali za razliku od njega opremljen je sa više nezavisno vođenih bojevih glava i posebno razvijenim sistemom za probijanje PRO, što višestruko uvećava njegovu vrednost u uslovima širenja američkih antiraketa po Evropi. Pretpostavlja se da će „Jars“ u početku nositi tri bojeve glave nešto manje snage (između 150 i 300 kilotona), a da mu domet neće biti ispod 11.000 kilometara. U narednim fazama broj bojevih glava može biti povećan na 10. Rusija je u tri navrata isprobala novi sistem i uskoro će početi da njime oprema svoju Raketnu vojsku strateške namene, s obzirom da je START-1, po kome su ovakve rakete bile zabranjene, prestao da važi.
Pretpostavlja se da ove zabrane ni u novom sporazumu neće biti, ako Amerikanci budu insistirali na razvoju PRO bez ruske kontrole. Jer, do 5. decembra Vašington je u svakom trenutku znao stanje ruskih snaga, ali nije bio u obavezi da otkriva podatke o sopstvenom PRO. To i jeste jedan od ključnih ruskih zahteva (ali ne i jedini) za novi sporazum – da podaci o američkom štitu budu dostupni Moskvi, a ne da se to radi u tajnosti. Vašington gradi PRO i ne ulaže u razvoj ofanzivnog naoružanja, pa za njega nije problem da ga smanji do određenog nivoa i da prima ruske inspekcije da gledaju ono što već znaju.
Upravo tu je tačka preseka ovog pitanja i bezbednosti našeg kontinenta, jer su evropske zemlje, htele-ne htele, ponovo posle dve decenije isturene na prvu liniju fronta. Ovog puta, međutim, jasno su artikulisani glasovi Italije, Nemačke, Francuske i nekih drugih zemalja, da je hladni rat završen i da Rusija mora biti partner, a ne protivnik Evrope. Taj stav pojačan je i ekonomskom krizom koja traži sve veće žrtve, a Amerika se ne libi da teret svojih finansijskih problema prebaci na Evropu. Sve više evropskih zemalja, otuda, baca pogled prema istoku.

SVET PO KROJU KREMLJA
Moskva, koja je već prešla u fazu laganog privrednog oporavka i ponovnog povećanja deviznih rezervi, sa svojim energetskim potencijalima može pomoći u rešavanju evropskih problema. Ali, ona zahteva potpuno novi sistem evropske bezbednosti, što mora da vodi preko radikalne promene uloge SAD-a i NATO-a u Evropi. Šef administracije ruskog predsednika Sergej Nariškin već je objasnio za francuski „Figaro“ da Moskva traži da pitanje stvaranja „velike Evrope od Atlantika do Vladivostoka“ bude stavljeno na prvo mesto dnevnog reda, jer je to „najvažniji element novog svetskog poretka“. Sudeći po ponašanju Sarkozija, koji je početkom marta ugovorio sa Medvedevim poslove vredne 10 milijardi dolara, a planira i mnogo veće – ovo pitanje je već odavno na dnevnom redu. Ili Silvija Berluskonija koji se, posle napada na njega pre nekoliko nedelja, u javnosti prvi put pojavio – u jakni sa ruskim grbom i zastavom koju mu je poklonio Putin.
Evropljani žure da se dogovore sa Moskvom, svesni da ona ima i druge partnere: Kinu, Indiju, bivše sovjetske republike. Peking već godinama preusmerava tok ruskih energenata sa zapadnog pravca prema sebi, što za Evropu može da znači samo veće troškove i opterećenje za privredu. Za bivše sovjetske republike skoro i da nema drugog izbora osim saradnje sa Rusijom. U slučaju Ukrajine, recimo, potpuno je jasno da njen ekonomski opstanak zavisi od energetskih i investicionih aranžmana sa Moskvom. Isto važi i za Belorusiju, čijeg predsednika Aleksandra Lukašenka početkom iduće godine očekuje izborna bitka za četvrti mandat i dobri odnosi sa Rusijom za njega su glavni prioritet.
Sada je svima jasno da se Rusija promenila i da želi da menja svet oko sebe. Moskva traži novi svetski poredak i u tome nije usamljena.

____________________
SAD krši ljudska prava
U najnovijem izveštaju Stejt Departmenta o stanju ljudskih prava u svetu, navode se stare optužbe prema Rusiji: korupcija, kršenje prava i sloboda, ubistva novinara, „užasni uslovi u zatvorima“… Ali, Moskva više ne dozvoljava nikakve packe. Usledio je ekspresni, oštar odgovor ruske diplomatije, koja Vašingtonu poručuje: pogledajte najpre nehumana mučenja u svojim zatvorima, ne samo u Bagramu i Gvantanamu, već i na teritoriji SAD-a, pa porodično nasilje i ubistva dece, zatim rasizam, ksenofobiju i islamofobiju, a posebno prodor specijalnih službi u privatne živote i represivne mere prema novinarima koji izveštavaju o američkim ratnim operacijama. Hilari Klinton na ovo nije imala komentar.