MOMO KAPOR (1937-2010) Srpski Čehov

Piše Rajko Petrov Nogo

Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, Momo Kopor se do posljednjeg dana budio sa davnašnjim prekorom svoga oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Kapori umiru „neki od srca, neki od metka, a najbolji od metka u srce“! Kad neko kao Momo Kapor u četvrtoj godini ostane u životu tako što ga, pri bombardovanju Sarajeva 1941. godine, svojim telom majka zakrili, taj celog veka veruje da ga majkina aura od uroka štiti. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikada mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama. I više od toga, kada se naš pisac, nakon potpisa pod famozni Predlog za razmišljanje, obreo u zloslutnoj političkoj aferi, otac je osvanuo u Beogradu, ne da ga, kako je sin pomislio, nagovara da potpis povuče, već da – jer on najbolje zna kakav je – kad je već potpisao, taj potpis nipošto ne povlači. Ovaj mali prilog velikoj temi očinstva i sinstva, „ta crna mrlja tuge“, uvodi nas u predvorje umetnošću zamaskiranog izvora bola siročeta koje boluje od hroničnog manjka ljubavi. Sem što je ustuk od zaborava, Kaporovo je pisanje i slikanje na hiljade načina upućen vapaj za ljubavlju. A ljudi kao ljudi, i vole i mrze, kako kad. Pogotovo ovakve kao što je Kapor. Sa retkim renesansnim darovima. Kapor je, kao što je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali, jedan se od drugog odmarali.
Kaporova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da „ovekoveči sitnice“, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu. Jer je on svet kožom osećao. Kapor je bio čudesan sunđer, veliki upijač. Imao je stotine antena. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor je zaista svašta znao, a to što je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način. Svoje plemstvo nije morao da izvodi iz Dečanske hrisovulje, u koju su Kopori 1330. godine upisani – ono je u njegovim crtežima, slikama i knjigama, koje je nemilice poklanjao. Ima nas onoliko koliko drugima dajemo. Na onaj svet ništa nećemo poneti. Plemstvo Kaporovo je, dakle, i u retkoj vrlini neposedovanja. Dobroćudno razumevanje za sve u Božijoj bašti sačuvalo je ovog skitača i pričalicu da ostane gladan života i u poznim godinama.
O čemu svedoči, šta ispoveda Kapor, taj „ratni huškač, Kurd, taliban, prijatelj ratnih zločinaca, srpski nacionalist“? Možda će biti najbolje da, služeći se citatima i parafrazama, tek ponešto izdvojimo. Svedoči, recimo, da se, otkako je sveta i veka, ratuje i o ratovima piše. I da pisac odlazi u rat, pogotovo ako mu ratuje rodbina, da o tom ratu svedoči izbliza. Jer je, videvši lice i naličje sveta, shvatio da je samo beočug u predugom lancu vojevanja i patnje, nekadašnje slave i poraza. Jer je u ratu najzad shvatio da je njegov život, za koji je tašto verovao da je najvažniji na svetu, postao skoro beznačajan pred velikom antičkom tragedijom naroda. Pisac „Sarajevske trilogije“ tako se polako oslobađao gordosti, a znao je da je gordost i kad kaže da se gordosti oslobodio. Poučen Andrićevim naukom da pisac valja da bude na strani svoga naroda, čak i kad njegov narod greši, a kamoli kad je sa svih strana oklevetan i napadnut, i kada se brani.
Kapor je znao ko je – devet kolena unazad. Ovaj sin Gojka Jakova Kapora, na čijem je rodoslovu i Momčilo tek jedna grana na kojoj suvo i tvrdo piše: Momčilo Gojka Kapor – nema muške dece. Sumnjajući da će išta izuzetno postići u životu, otac je sinu ostavio to porodično stablo u nasledstvo, a zahvalan sin je u svim pravcima raskošno razigrao putanju tužnih naših seoba od Metohije do Komova, Nikšićkog polja i Lipovog dola ispod Viduše planine, pa preko Vučijeg dola do Donjih Mirilovića, zadnja pošta Bileća. I to u nekoj vrsti kolažne forme, načinjene od razlomljenih delića našeg i tuđih života. Koren ovoga stabla duboko je u Kosovu i Metohiji, u rodnoj, osnovnoj zemlji svih Srba, a grane u zavetnoj postojbini predaka, u zemlji Hercegovoj. Tamo gde na stećcima kamene neveste u rat vitezove ispraćaju i sa razbojišta dočekuju. Tamo gde ga baba Jovana, pretvorena u guštericu, začuđeno sa kamene ploče gleda kad god pođe da zapali sveću na očevom grobu kod crkve u Mirilovićima. Grane ovoga stabla nalaziće budući pisac i u Vojvodini, a onda na svakoj tački zemnoga šara kamo nas je istorija rasejala.
Sa ove, tek u zrlosti pronađene visoravni, Kapor se mogao jasno odrediti prema prošlosti, razumeti sadašnjost, gorko se osmehnuti budućnosti. Tu, u pronađenom sopstvu, i ironičan i zanesen, Kapor više nije imao krizu identiteta. Tek mu je sa te razdaljine Amerika počela da liči „na banju u kojoj se čovek leči od tradicije“, a poziv Stejt departmenta da gostuje po Americi „najpogrešnija investicija u istoriji SAD“! Ovaj veliki sunđer, čudesni upijač, zahvalan usmenim književnicima, promašenim ljudima, za čari pričalaštva, kada je najzad ustanovio šta sve pamti i zna, kada je i samog sebe počeo da doživljava kao arheološku iskopinu, počeo je ležerno da priča o čemu hoće i kako hoće, a sve na način nehotičnog sumatraizma kaporovskog. Kapor piše i priča kao da za priču nikakvih zasluga nema, kao da se priča sama priča i piše, kao da je neko drugi, nevidljiv priča. Pričalac je, kao u detinjstvu, sakriven negde u slami u Bajmoku. Pričaju sudska akta, dokumenti, isečci iz novina, svedoci, saučesnici, čitava jedna menažerija koja je, kao i pisac, za kratkog ljudskog veka živela u deset država i kad se nije micala sa mesta.
Takvim i tolikim čudesima izložen, Kapor nije propuštao da mu zemaljski dani uludo teku. On je zaista umeo da ščepa dan. I noć, i noć. I da prolaznim noćima i danima utisne svoj neprolazni kurziv kojim je ispisana njegova hronika epohe koja se sa radošću čita, a nakon čitanja vam pred očima još dugo treperi pramičak nečeg i milog i svetlog, i setno neodređenog, što vas tera da se i nehotice osmehujete, a ponekad i smračite.
Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, naš, srpski Čehov. Lak i prozračan, u džinsu ili maskirnoj. Ali Čehov.
Imao sam nezasluženu, a možda i zasluženu sreću da mi srpski Čehov bude prijatelj. I više od toga – rođak, brat. Tako smo se prećutno i u svemu razumevali kako to valjda umeju samo siročad koja su, ma koliko da je imaju, uvek gladna ljubavi.
Zbogom, Momčilo Nespokojni, odmori se najzad u onoj gornjoj, boljoj Srbiji.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.