MOMO KAPOR (1937-2010) Likovni Balzak

Piše Dejan Đorić

Odlaskom Mome Kapora, doajena naše (ne samo) likovne scene, Beograd kao centar Balkana više nikada neće biti isti. On je crtežom, slikom, pisanom i usmenom rečju, podigao najveći spomenik beogradskom duhu i bio pozni predstavnik elite tzv. beogradskog pogleda na svet. Kao crtač i slikar osetljiv na ljudsku prirodu, hroničar naravi velegrada, Kapor je precizno otkrivao damare Srbije, narodne želje i porive. Bio je neka vrsta likovnog Balzaka, hroničara svog vremena, spreman da brojnim portretima reaguje na žensku lepotu i lepotu duha. U njegovom stilu ima nečeg od stidljivosti i naivnosti provincijalca trajno fasciniranog velegradom, ali je upravo zato bio možda poslednji veliki građanin prestonice. Njegov celokupni opus u znaku je sklada i lakoće do koje se treba uzdići. Kapor je crtao kao što piše i pisao kao što crta i u vreme avangardne pomame za eksperimentom odbacio svaki vid apstrakcije i bespredmetnosti. Njegov likovni svet je aristokratski nemoderan jer je prigrlio estetiku lepog i razvio likovnu priču, nalik starim umetnicima, svesno ne izbegavajući u umetnosti toliko prokaženu naraciju. To ga je povezivalo sa starim majstorima koje je toliko cenio. Umetnost je shvatao kao vid literature što mu je donelo neuporedivo veće likovne izazove od nekakvog poluapstraktnog, odomaćenog ekspresivnog drljanja. Ilustrujući svoje priče, produžavajući linijom, senkom i modulacijom tekst, dajući mu određenu dimenziju stvarnosti, nikada nije bio ilustrator, ako se ilustracija shvata kao vid primenjene umetnosti, već pravi slikar i crtač. Ne treba zaboraviti da je bio svedok i saučesnik herojskog poratnog pokolenja genijalnih crtača i slikara, studenata beogradske Likovne akademije. Kultura, duhovitost ali i mrak i misticizam Mediale imali su vernog tumača u Momi Kaporu. Za razliku od Uroša Toškovića, Dada Đurića i Ljube Popovića, čiji je rad pratio i opisao u svojim kultnim romanima, imao je mnogo razumevanja i za predratnu likovnu umetnost, poštujući iznad svega Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića i Ivana Tabakovića. Rani Kaporov slikarski opus je po mišljenju nekih kolekcionara među najboljim ostvarenjima naše umetnosti šezdesetih. Pisac je i nekih od najboljih eseja o tajnama ikonopisa što ga odaje kao znalca, ali se nikad kao Bogdan Tirnanić nije bavio likovnom kritikom.

Kapor je ostao večno u umetnosti, i to u svim njenim vidovima, od rituala prepoznavanja dobrog vina, vođenja duhovitog razgovora, pisanja političkih komentara, pa sve do slikanja portreta tehnikom ulja na platnu većeg formata. I pored svih njegovih bravura, kaporijada, ne doživljavamo ga kao estetu već kao čoveka iz naroda. Njegovo likovno stvaralaštvo za koje upućeni tvrde da mu je u životnom, finansijskom smislu donosilo više od književnosti i novinarstva, što samo znači da je prihvaćeno i cenjeno, nedavno je krunisano objavljivanjem veće monografije.
Nestaje lice i telo Beograda, njegove kafane, zgrade, drvoredi, originalne ličnosti i veliki umetnici. Kapor je bio ne samo jedan od poslednjih bardova te vanredne kulture, umetnik koji je naš grad doživljavao kao centar sveta, već i neuporedivi, viteški branilac nacionalnog i samosvojnog, onog nečeg tipično našeg. Niko u prepoznavanje lepote jedne Ane, tog simbola vedre i opuštene, duhovite, pametne i bolje Srbije, u tu posvećenost čoveku, nije kod nas uložio više ljubavi i šarma.