Uprkos temeljnoj aktuelizaciji, prikaz poznatoga pop-rok mjuzikla u „Ateljeu 212“ ostao je idejno nedovoljno izoštren
Ideji reditelja Kokana Mladenovića da na sceni ponovo oživi poznati pop-rok mjuzikl „Kosu“, u principu nema se ništa zameriti. Popularno delo više autora – potpisali su ga Džejms Rado, Džerom Ragni i Gald Makdemort – nastalo je u Njujorku na krilima hipi-pokreta tokom šezdesetih godina prošloga veka i prihvatila ga je omladina širom Amerike, ali i u drugim delovima sveta.
U Beogradu, na sceni „Ateljea 212“, u režiji Mire Trailović, „Kosa“ je prikazana davne 1969. godine, i najpre je imala sazvučje „zabranjenog voća“, koje se ubrzo izgubilo. Ne treba zaboraviti da je reč o prvom izvođenju toga dela u socijalističkom svetu, kao ni činjenicu da „Kosu“ do danas nisu prikazivali u Kini, Indiji i Vijetnamu, a u Južnoj Americi stavljena je na repertoare sredinom devedesetih godina prošloga veka. Miloš Forman režirao je filmsku verziju „Kose“, koja je naišla na odličan prijem kritike.
NESPUTANA ENERGIJA MLADOSTI
Prošlo je četrdeset godina od pojave ovog dela i za to vreme mnogo toga se u svetu izmenilo. Ako je hipi-pokret, podigavši se protiv rata u Vijetnamu nenasilničkim otporom i protestima, slobodnom ljubavlju, izvojevao mnoge od svojih zahteva, dobrim delom menjajući status mladih u Americi i drugde, ne može se reći da nisu ostali mnogi društveni okviri i obziri, koji i danas stoje na putu mladim generacijama. Dovoljno je podsetiti na to da se još ratuje na više mesta u svetu, kao i na činjenicu da nezaposlenost najviše pogađa mlade.
To je svakako imao u vidu Kokan Mladenović pristupivši adaptiranju teksta „Kose“ za novo izvođenje u „Ateljeu 212“. Tretirajući „Kosu“ kao „otvoreno delo“ (kao što se i u svetu posmatra, mada ima i predstava „vernih originalu“), Mladenović je prepevavao, ali i menjao tekstove pojedinih pesama, donekle ih dovodeći u ravan naše aktuelnosti. Dabome, nije izostavio ni antiratni protest, koji usmerava protiv ratovanja u Iraku. Sasvim razumljivo, nije mogao mimoići ni aktuelnu društvenu situaciju, te se jedna ličnost – niko drugi do uspešan poslovni čovek Džon Frenklin Junior, negdašnji borbeni šezdesetosmaš! – suprotstavlja protestu mladih. Takođe, adaptator neposredno uvodi u igru i predstavnike starije generacije, koje u originalu, najčešće parodičnim imitovanjem, prikazuju mladi.
Ne možemo nabrajati sve adaptatorske intervencije, koje su u većini slučajeva, saglasne duhu samoga dela, ali moramo zažaliti što čitav taj postupak nije bio još radikalniji, oštriji, sveobuhvatniji i prikladniji našoj tranzicijskoj situaciji. I umešniji – u smislu jasnijeg definisanja protesta i bunta mladih, u smislu izrazitije artikulacije njihovog suprotstavljanja, reklo bi se, svemu što ih okružuje! Ali, i ovakve kakve su, pojedine adaptatorske intervencije mogu izazvati i uputiti najrazličitije asocijacije gledalaca prema nekim od gorućih problema naše nevesele društvene savremenosti. Upravo to i čini prikazivanje „Kose“ danas i ovde opravdanim, čak potrebnim!
Kada režira muzičke spektakle, osobito mjuzikle, reditelj Kokan Mladenović ume da probere i organizuje protagoniste, da ih povede, oduševi, pa i opčini za realizovanje čitavog poduhvata, kao i da ih pojedinačno precizno uvede u scenske zadatke. Bilo je to vidno i u većini prizora ove predstave „Kose“, koja je u mnogim prizorima isijavala radost, oduševljenje, polet i nesputanu energiju mladosti. Dodajmo tome da reditelj ume veoma spretno da oblikuje masovne scene i sve pokrete u okviru njih, uključujući konfrontacije grupa i pojedinačne sukobe. Takođe, u ovoj predstavi reditelj je uspeo da fokusira i akcentuje karakteristične prizore, počev od solističkih i duo scena, pa do nastupa nekoliko aktera pred prisutnom masom, ili uz njeno učestvovanje. Što je od neobične važnosti, interpretatori songova redovno su imali potrebnu spontanost u svojim nastupima i bili gotovo uvek povezani sa tokom radnje na sceni.
PLEMENSKA GIPKOST TELA
Naravno, reditelj Mladenović imao je siguran oslonac u koreografiji Mojce Horvat, koja je i ovom prilikom ispoljila veliko majstorstvo u oblikovanju plesnih scena i horskih numera. Iako su ritmovi rokenrola osnova za ples, uobičajen i dobro poznat iz diskoteka, valja reći da igrački prizori ove predstave nisu delovali monotono i bizarno. Pored toga što je većina članova ekipe „Plemena“ ispoljila lepu gipkost tela, pokazala je spretnu mobilnost i uigranost u svim prizorima.
Interpretatori pesama i songova imali su posebne zadatke, koje su uprkos ozvučenju, nejednako rešavali, zavisno od glasovnih mogućnosti. Posebno bismo ukazali na horske nastupe, uvek prodorne, gromoglasne, efektne i monolitne. Predano i sa vidnim angažmanom ansambl je otpevao završnu apoteozu „Daj nam sunca“.
Glumci su se svojski trudili da na najrazličitije načine ostvare što upečatljiviji izraz. U takvom nastojanju bez premca bio je Branislav Trifunović kao Klod, ispoljivši nesvakidašnji temperament i silovit glumački angažman, što je osobito došlo do izražaja u prizoru ličnoga preobražaja od sumnjičavog stava prema mogućnosti ikakvih promena u društvu do definitivnog opredeljenja za promene. Sergej Trifunović (Berger) bio je katkad previše diskretan u tonu i izrazu. Gordan Kičić ležerno je i sa vedrinom u solo-scenama, ali i angažovano u grupnim prizorima, tumačio Vufa. Katarina Žutić bila je veoma neposredna i simpatična kao Dženi, dok je Jelena Gavrilović, kao Šila, ostvarila uspelu transformaciju izraza od stroge poslovnosti do simpatija prema pobunjenicima. Ivan Jevtović (Had) podjednako dobar glumački, pevački i igrački. Džana Ferenklin, Šilina majka nastupila je sa dovoljno distingvirane dostojanstvenosti. Boris Komnenić, koji je na predstavi što smo je gledali u ulozi Džona Frenklina Juniora zamenio odsutnog Feđu Stojanovića, imao je potreban izraz pomalo cinične ironije. Tatjana Bošković kao Vivijen Bukovski umela je da iznađe i komične akcente u izrazu brige za sinom Klodom koji treba da ide u vojsku, dok je Nenad Ćirić kao njegov otac Klod Huper Bukovski dosledno gradio autoritativan stav. Uspešno su komično obojili svoju epizodu Gorica Popović (Margaret Mid) i Mladen Andrejević (Hjubert).
Predstava je igrana u funkcionalno rešenom dekoru Marije Kalabić: scena je imala potrebnu monumentalnost, a bila je obogaćena i displejom sa prigodnim porukama. Međutim, od velike je važnosti što je čitavo rešenje imalo i dovoljno prostora za igru mase. Kostimi Maje Mirković bili su savremeno dizajnirani, bez vidljivijih asocijacija na hipi-pokret. Preciznu muzičku pratnju ostvario je ansambl „Vrum“.
Izvođenje „Kose“ u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića nailazi, iz večeri u veče, na nepodeljene simpatije pretežno mladih gledalaca i, sva je prilika, da će se ova predstava zadržati duže na repertoaru. Iako idejno nedovoljno izoštren, nedvosmisleno se pokazalo da prikaz „Kose“ u „Ateljeu 212“ kao što je bilo nekad – i sada ima svoju zahvalnu publiku.