DANIJEL CVJETIĆANIN Ruka države

Upozoravali su me (ponekad) da je lako kritikovati, ali bi bilo mnogo bolje davati preporuke šta da se radi. Pitali su me da li imam svoj pozitivan stav o tome kako dalje? Mislim da su moji kritičari svoje stavove oslanjali na poznatu 11. tezu o Fojerbahu, koja sugeriše da stvarnost ne treba tumačiti, nego – menjati. Neprekidno. Bilo je i onih koji su predlagali da naše evroatlantske vlade treba ostaviti da na miru isprobaju nove modele i ideje, ma koliko one bile nedotupavne, pošto ćemo na tim eksperimentima i mi (a i oni) mnogo naučiti. Otprilike, šta je bilo – bilo je, ali od sada slede pravi potezi. Ne gledajte u prošlost, nego u budućnost.
Ali, ja sam ostao prilično tvrdoglav u uverenju da neko ko ekonomsku stvarnost ne razume – teško može da je menja. A na uzbudljiva pitanja šta bih preduzeo da sam, nekim čudom, predsednik vlade (a čuda te vrste u Srbiji nisu retka – pitajte poslednjih nekoliko premijera da li su verovali da će ikad vršiti tu funkciju), davao sam kratak odgovor: „Najmanje što moram!“
Ali to nije glavni razlog što nisam postao predsednik vlade.

MINIMUM UPLITANJA
I dalje smatram da su ekonomske intervencije i burne aktivnosti naših stranaka i političkih lidera osnovni uzrok privrednog sunovrata. Da su brinuli jedino o tome da sudovi obavljaju valjano svoj posao, a policija svoj – sve bi ispalo daleko bolje. Poslovni ljudi (preduzetnici, menadžeri i radnici) radili bi svoj posao, preuzimali rizik u ambijentu u kojem su svojina, ugovor i prostorni red – zaštićeni.
Ali o tome niko nije vodio brigu, nego su pravni poredak i prostorni red sistematski rušeni, ponekad zato da bi moć stranaka bila veća, ili da bi se uklonile prepreke brojnim „usrećiteljskim“ projektima, kao što su NIP, industrijska politika, privlačenje stranih investitora, banaka (i stranih kredita), stimulacija zapošljavanja pripravnika, podsticaj zimskog turizma, ekonomska diplomatija. Postoji objektivan zakon po kojem ovakvi veliki projekti često prerastaju u velike finansijske skandale, kojima slede velika zataškavanja (da ne bi pala vlada, i urušila se mlada demokratija).
A sve to zajedno, razume se, nosi i određene troškove.

KOLAPS I INTERVENCIJE
Kad god se pomene aktivnost države u oblasti privrede, uvek se, kod nas, podrazumeva nekakva državna intervencija, najčešće u vidu finansijske pomoći. A niko se ne pita gde su izvori te „pomoći“ države? Zaboravlja se da je, prethodno, taj novčani iznos morao biti od nekoga oduzet. A jedino je mogao biti oduzet od poreskih obveznika, sadašnjih, ili budućih (kada se „pomoć“ finansira kreditima). Od tako oduzetog novca, na primer, banke su dobile od države deo troškova kamate, a poslodavci plate za pripravnike koje su zaposlili. Firme su iz te kase (koju pune obveznici), dobile deo novca „da prebrode problem nelikvidnosti“, a „Fijat“ dobar deo sredstava da organizuje proizvodnju automobila. Neko je dobio novac za otvaranje skijališta, drugi kredite po povoljnim uslovima (što znači da je neko drugi za njih platio kamatu).
Premiranje proizvoda ne može se razumeti drugačije nego kao činjenica da kupci nisu spremni da plate ukupnu cenu proizvoda koje troše, pa obveznici javne potrošnje moraju da plate deo cene i onih roba koje nikad nisu okusili. Svako od nas je već platio nekoliko sati skijanja na Staroj planini, kao i nekoliko delova ugrađenih u novi „Punto“, a mnogi od nas nikad se neće voziti tim kolima na tu planinu. A mogli bismo se zapitati da li bismo te pare pametnije upotrebili da su nam ostale u džepu?
Neki veruju da bolje znaju da ulože svoj novac od eksperata iz Vlade Srbije, koji to čine umesto njih.

ISKUŠENJE I POŠTENJE
Nesrećan sam i zbog toga što me, dobrim razlozima, uveravaju da izbori i promena garniture na vlasti ne bi doneli poboljšanje. Opozicione partije obećavaju nove projekte, nove podsticaje, nove pomoći i stimulacije, ali ne (ili bar ne toliko glasno) ekonomsku slobodu, čvršći pravni poredak i prostorni red. I, dabome, obećavaju pošteniji odnos prema ekonomiji, bez kriminala i korupcije u ovoj oblasti. Ali blizina moći i novca (naročito na većim visinama) nosi i mučna iskušenja, kojima mnogi ne mogu odoleti.
Nije mudro iskušavati poštenje političkih lidera. Najbolji način da se ta iskušenja izbegnu, jeste da se minimizuje mogućnost njihovog uplitanja u privredni život. Ekonomska nauka dala je odgovor na pitanje o delotvornosti vidljive ruke države u poređenju sa nevidljivom rukom tržišne utakmice,  nesputanom snagom silnika. Države koje su duži period u svojoj istoriji strpljivo gradile (i izgradile) čvrst pravni poredak i prostorni red, koje su negovale zdravu konkurenciju i poštovale ekonomsku slobodu, imale su više sreće i u svom privrednom razvoju. S druge strane, države koje su insistirale na usrećiteljskim ekonomskim projektima, gušeći ekonomsku slobodu i bagatelišući pravni poredak, čak i kada su beležile znatne ekonomske uspehe u pojedinim periodima, nisu imale sreću da pobede u privrednoj utakmici.