DANIJEL CVJETIĆANIN Da završe posao

Evroatlantski ekspedicioni korpus u Srbiji je gotovo završio svoj posao. Ako neki zlonamernici porede efekte ovog pohoda sa efektima kaznenih ekspedicija iz dalje ili bliže prošlosti, lako ih je ućutkati podacima o porastu BDP-a, plata i penzija, fantastičnom poboljšanju snabdevenosti tržišta robama iz evroatlantskih zemalja, kao i pomacima u „demokratizaciji“ društva. Ipak, očigledno je da je siromaštvo sve masovnije, zaposlenost sve manja, a  demografski podaci pokazuju negativne tendencije. U sferi politike, ponovo caruje jednopartijski sistem, pošto u Narodnoj skupštini (bez većih izuzetaka) postoje samo frakcije jedne – evroatlantske – stranke, a medijski prostor, takođe, odiše jednoglasjem evroatlantske ideologije. Dabome, tu i tamo, ima izuzetaka. Ali i za njih ima leka – domaći i međunarodni kazamati u kojima ti izuzeci mogu na miru da razmišljaju o svojim zabludama.

SRPSKI PRIVREDNI SAN
Još samo da se ostvari cilj reformista da „Srbija postane jedno preduzeće“, a evroatlantski kapital bude njegov najveći akcionar, pa će svi snovi o srpskom modelu razvoja biti ostvareni. A za dodatno sanjanje će biti vremena, pošto će veći broj građana moći da prespava i podne, zato što će se broj zaposlenih smanjivati. Mladi će (noću) svoju energiju moći da potroše u tercijarnom sektoru – u igraonicama i na veselim splavovima, po pristupačnim cenama (naročito na onim mestima gde se pere novac). A umesto mukotrpnog obrazovanja, od kojeg uostalom nema velike vajde (pošto, u „društvu znanja“, znanje brže zastareva nego što se stiče), mladi će moći da „prošire vidike“ i „pojačaju senzacije“ priručnim sredstvima koje nudi visoko sofisticirana industrija uživanja, koja u evroatlantskom svetu doživljava pravi bum poslednjih pedesetak godina.
U formiranju „Srpskog sna“ penzioneri, dabome, predstavljaju izvestan problem, pošto mnogi od njih, po navici iz vremena kada se više radilo (i urednije zarađivalo), vole da se bude ranije. Da li su evraotlantski majstori za njih smislili reforme koje će im, na neki način, obezbediti miran san – bez snova?

U KOM GRMU LEŽI ZEC?
Naravno, u srpskoj privrednoj pustinji biće i trgovinskih lanaca i banaka, pa i nešto malo industrije i poljoprivrede, ali niko neće moći (a ni hteti) da radi bez državnih subvencija. A vlast i opozicija će se i dalje u horu zalagati za sve nove i nove oblike „pomoći“ privrednicima, stanovništvu i finansijskom sektoru, sve dok ih neko ne zapita od koga to misle da oduzimaju novac, kada ga tako velikodušno svima obećavaju i nude? Vlast nikada ne želi da se osvrne na postavljeno pitanje. Kao ni da prestane sa politikom zaduživanja pošto „stručnjaci znaju“ da bez dve – tri milijarde evra godišnjeg priliva iz inostranstva nije moguć „održivi rast“ proizvodnje zaposlenosti i izvoza. Iskustva govore da taj rast, u proteklih deset godina, zbog brojnih drugih defekata, nije bio moguć ni uz daleko veće devizne prilive, ali „ekspertima“ još nije došlo do mozga da u tom grmu ne leži zec.

PLEN NOVIH USREĆITELJA
Još uvek postoji veliki broj svedoka koji pamte poruku DOS-a, upućenu narodu pred izbore 2000. godine: „Mi pobeđujemo – vi dobijate“. Neka „naknadna pamet“ me prekoreva što nisam, u ono vreme, razumeo sadržinu ove parole (istaknute pored ruševine zgrade generalštaba JNA). Nisam razumeo tu podelu na „nas“ i „njih“, kao ni moguću inverziju u poruci, koja je kasnije postala više nego očigledna. Dobitnici su se uskoro prikazali u pravom svetlu, mada je brzo i među njima došlo do niza nesporazuma oko podele plena, a pobednici (široke mase) su postali gubitnici, pa ni do danas nisu u potpunosti razumeli šta ih je snašlo.
Ah da, bilo je sporadičnih protesta, pa i pitanja vlastima, ali su se ubrzo takva pitanja pokazala izlišna ili neumesna. Vlast je uporno ponavljala „Pustite nas da završimo posao“. Može se reći da je ovo bio (i ostao) univerzalni odgovor na sva pitanja. Na zahteve i pitanja o izborima, o kontroli (i reviziji) privatizacije, o politici kursa, o reformi sudstva, zdravstva ili prosvete, vlast je uvek imala odgovor vrednog mrava, koga nepravedno kritikuju: „Pustite nas da završimo posao.“ Ali izgleda da se glavni posao vlasti sastojao u tome da postave prepreke svakom ozbiljnijem privrednom poduhvatu. I taj su posao skoro sasvim završili.
Kada „završe posao“ Srbija će, slično velikom broju nerazvijenih zemalja, biti opustošena privreda, u kojoj caruju besposličenje, kriminal i korupcija. Nažalost, iz takvog položaja ne može da se izađe decenijama, nekad i vekovima. Problem je još teži kada se uzme u obzir činjenica da je izlaz moguć samo uz vrlo nepopularne mere. Štednja, odricanje, težak rad uz male plate… ko bi glasao za vlast koja ovo obećava? A da li iko želi (i može) da vlada bez minimuma popularnosti? U uslovima u kojima će malo šta moći brzo da se popravi (i oporavi), vlast mogu da žele samo gramzive klike, spremne da javnom mnjenju ponude „svetlu budućnost“ pod autoritarnim rukovodstvom, a sve sa jedinim ciljem – da se i oni dočepaju reformskog plena.