ALEKSANDAR ĐAJA Serbia – ten years after

Prednost gledanja televizijskih serija sa istorijskim sadržajem, sastoji se u tome što je sadržaj uglavnom unapred poznat, te gledalac može na miru da prati dramaturške nijanse u interpretiranju događaja. Takva je (inače izvanredna) serija „Rim“, čije se emitovanje upravo ovih dana privodi kraju i u kojoj se, naravno, očekuje da Brut ubije Cezara, a ne obrnuto. Ali, emisija sa unapred poznatim sadržajem jeste i „Dnevnik 2“ RTS-a, koji, međutim, za razliku od pomenute serije, nastoji da nam turobnu stvarnost u kojoj živimo predstavi kao neminovni kauzalitet ne tako crne tranzicije, ali koja definitivno obećava „bolje sutra“. Ono koje će nastupiti za mesec ili dva – ili koje je već nastupilo možda jutros – samo što smo se mi uspavali!

„POLAKO S TO PLAĆANJE…“
Deset godina nakon osvajanja vlasti u Srbiji, najnovija „demokratska opcija“ (ovoga puta pojačana i nekim starim „retrogradnim elementima“), pada (odnosno, već je pala, samo što o tome nije obaveštena) na onome na čemu su pale i sve prethodne vlasti u istoriji: raskoraku između proklamovanih ciljeva i realizovane stvarnosti. Ali, dok je „diktatorska vlast“ iz 2000. godine u nekoliko presudnih meseci pred savezne i predsedničke izbore na jesen, u tadašnjoj SRJ, načinila kapitalnu grešku time što je podizala srušene mostove, a praznila novčanike građana – umesto da puni novčanike svog siromašnog stanovništva, a mostove ostavi u vodi kao podsećanja na zločine NATO-a (jer Srbi imaju kratko pamćenje) – ova sadašnja niti šta gradi, niti šta puni. Istina, zato besomučno uzima kredite kako bi zarad očajničkog opstanka na vlasti zakrpila rupe u budžetu. A što se vraćanja kredita tiče, taj „problemčić“ po svemu sudeći ostavlja budućim naraštajima, upravo poput svoje slike i prilike s televizije, Šojića iz „Bele lađe“, koji kaže: „Polako s to plaćanje…!“
Postpetooktobarska „diližansa snova“ do tadašnje pobede na izborima uzdigla se uz pomoć zaklinjanja u svoja dva glavna kasača: „vladavinu prava“ i „slobodu medija“. Danas, „ten years after“, vladavina prava se svodi na impozantan broj hapšenja po jedinici vremena, kako privrednih tako i vanprivrednih kriminalaca, korupcionaša i ostalih sličnih negativaca, dok se borba protiv svetskog narkokartela, čiji je centar (kako se naknadno otkrilo) u jednoj varošici u Crnoj Gori od nekoliko hiljada stanovnika (!?), vodi nesmanjenom žestinom, koja prevazilazi čak i efikasnost čuvene američke DEA. S toga i ne čudi što je udarna vest na početku gotovo svakog, već pomenutog „Dnevnika 2“ RTS-a, potera „Vajata Erpa za Buč Kasidijem i Kidom“, odnosno, za do juče potpuno nepoznatom braćom Šarić, i plenidba njihove imovine, koja je navodno „teška“, otprilike, koliko i budžet grada Beograda… ili koje milionče evra više! Ovakvu praksu slede gotovo svi televizijski kanali, koji tokom dana emituju identične vesti koje, onda, sutradan, tako identične, možete da pročitate (s retkim izuzecima) u identičnim dnevnim listovima. A između vesti, u beskrajnim i ispraznim kvazipolitičkim i kvaziekonomskim TV pričaonicama, smenjuje se ne više od desetak, uglavnom anonimnih – ali politički „podobnih“ ljudi – čija profesionalna i radna biografija može da stane na poleđinu kafanske salvete! Time je naša tzv. demokratska vlast, uz pomoć „vladavine prava“ i „slobode medija“ konačno dostigla toliko željeni stepen demokratičnosti zapadnog sveta: postala je njihov klon!

MMF – LANČ PAKETI
Razume se, sa životom običnog čoveka u Srbiji, „velike“ političke, ekonomske ili policijske akcije srpske vrhuške, nemaju baš nikakve veze. Njegovu platu ili penziju, od koje ionako nije mogao da živi, srpski vlastodršci po naredbi MMF-a drže u „zamrzivaču“ već dve godine, servirajući mu poput „toplog obroka“ najnovije „MMF-lanč pakete“, kao vrhunsku kulinarsku poslasticu koju će pamtiti dok je živ. Znači, ne tako dugo… Jer, i pored, na primer, eksplozivnog optimizma gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, koji kaže da smo „za ovih 17 meseci preživeli (kako ko?) potpuni pad privrede i ekonomije, otklonili otpore promenama, ‘počeli da sečemo platane’ (izvinite, to o platanima nije rekao!), započeli gradnju jednog mosta, dok sa Kinom pregovaramo o kreditu kojim će biti finansirana izgradnja još jednog mosta!“ Statistika nam kao i obično upropasti dan! Prosečna neto zarada u Srbiji u januaru bila je 29.929 dinara, odnosno 299 evra, što je realno manje 19,1 odsto, a nominalno manje 18,6 procenata nego u prethodnom mesecu, saopštio je Republički zavod za statistiku.
Sramota! A, baš smo osetili da nam je bolje… U tome nas nije pokolebalo ni poskupljenje struje od 11 posto, ni poskupljenje usluga kablovskog operatera SBB sa 745 na 820 dinara (a slede i poskupljenja njegovih „kolega“), ni objašnjenje Narodne banke Srbije o tome da je „vreme jakog dinara definitivno prošlost, a njegovo slabljenje biće trend tokom cele godine“ (gde sam ja to živeo dok je dinar bio jak?), itd… Čak smo bez mnogo čuđenja i emotivnih šokova primili vest da Železnice Srbije ne znaju gde je nestalo 1.900 metara pruge u blizini Šapca, odnosno, Četvrti kolosek u stanici Šabac, te Prvi i Treći kolosek u Dublju Mačvanskom. Čudna mi čuda, zamislite da su zajedno sa šinama nestale i stanične zgrade…!
Na kraju, kad smo već spomenuli istorijske televizijske serije, informativne emisije i čelični optimizam naših vlastodržaca, utešno je znati, da se, na primer, i svaka dosadašnja filmska verzija o brodu „Titanik“, završila uvek na isti način!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.