Veliki uspeh „Velike Drame“

Piše Raško V. Jovanović

Sto pedeseto izvođenje komada Siniše Kovačevića potvrda je da savremena domaća dramaturgija ima zahvalnu publiku, pod uslovom da gledaocima nudi životne istine na prikladan način, bez težnji za primenom neopravdano pomodnih postdramskih premisa

Već samo prvo izvođenje „Velike drame“ Siniše Kovačevića, koje je pre osam godina na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, pod vođstvom pisca koji je bio i reditelj svoga dela, okupilo ni manje ni više nego 35 glumaca u podeli i dvadesetak statista, predstavljalo je neverovatan  podvig, s obzirom na prilike koje vladaju u našim teatrima. Malo je ko mogao poverovati da će ova predstava sa tolikim izvođačima dugo opstati na pozornici i doživeti 150 izvođenja.
Takođe, retko, gotovo nikad dosad nije se dogodilo da tekst savremenog domaćega pisca, i to drama, a ne komedija ili komad iz narodnog života sa pevanjem, izazove toliko interesovanje publike, tako da su sva mesta popunjena i da niko od prisutnih gledalaca ne napušta dvoranu, iako izvođenje traje više od četiri sata! Dodajmo da je dosad „Veliku dramu“ videlo više od 80.000 posetilaca, tako da se bez rezervi može zaključiti kako je ovo jedinstven slučaj u našem pozorišnom životu.
Pogotovo kada je reč o uspehu dramatičara koji ne beži od obrade tema iz istorijske prošlosti, i to onih što u nas redovno nailaze na kontroverzna reagovanja („Sveti Sava“, „Đeneral Milan Nedić“, „Srpska drama“, „Kraljević Marko“, „Janez“, kao i pisca koji u traganju za istinom ume da opservira karakteristične pojave iz savremenosti („Novo je doba“, „Poslednja ruka pred fajront“, „Virus“), ali i autora koji se sa uspehom pojavljuje i kao reditelj vlastitih dela.

DIJALOG SA BREHTOM
Širokim, zapravo epskim zamahom, koji se izdiže do raskošne monumentalnosti, Siniša Kovačević u „Velikoj drami“ na primeru jedne porodice slika zbivanja tokom pola stoleća, te se sa pravom mora zaključiti kako ovo delo i nije ništa drugo do dramska hronika, koja obuhvata jedno promenama bogato doba, doba ispunjeno konfrontacijama i razlazima koji su kao posledicu imali različite, često i tragične odraze na mnogobrojne ljudske sudbine. U dramaturškom postupku Kovačević se u velikoj meri oslanja na iskustva teatra 20. veka, posebno na stvaralaštvo Bertolda Brehta. Međutim, naš pisac ne uspostavlja epigonski odnos prema velikom dramskom autoru, pozorišnom praktičaru i teoretičaru, niti prihvata sve njegove zahteve u pogledu glumačke interpretacije. On dramsku hroniku o porodici Vučić, koju možemo označiti i kao hroniku o jednom preseljenju u okviru kolonizatorskih akcija sprovođenih u negdašnjoj Jugoslaviji neposredno po završetku Drugoga svetskoga rata, dosledno gradi kao niz realističkih dramskih slika koje se hronološki nadovezuju jedna na drugu, zahvatajući više slojeva života i događaja u kojima središnje mesto pripada junaku čitave priče – Miloradu Vučiću, protagonisti ideja o novom, pravednijem društvu, ideja u koje predano i bespogovorno veruje i za koje se aktivno zalaže, namećući ih svojoj porodici i svima sa kojima je u dodiru. Sticajem okolnosti, on je „zadužen“ za sprovođenje kolonizatorske akcije, kao i za uređenje života u novoj sredini, odnosno za „period prilagođavanja“ crnogorskih gorštaka na život u vojvođanskoj ravnici. Svoju dužnost, sve zadatke i obaveze Milorad prihvata i sprovodi do kraja ideološki zaslepljeno, uveren da služi ispravnoj borbi za stvaranje jednog pravednijeg društva. U toj podređenosti idejama i borbi za ostvarivanje „viših“ ciljeva u životu, mladi Milorad, dakako, zanemariće neke osnovne vidove pa i vrednosti života i, neminovno, postaće i sam žrtva vlastitih uverenja i ideala, što će reći – zabluda!
Ali, pisac u „Velikoj drami“ ne bavi se samo avanturom Milorada Vučića, iako se on pojavljuje u gotovo svim prizorima ovog opsežnog dramskog dela. U „Velikoj drami“ on projektuje sudbine još mnogih ličnosti: najčešće su u pitanju njihovi životni udesi. Naravno, u piščevom fokusu najviše je pripadnika različitih naraštaja porodice Vučić, što je logično i potpuno opravdano, jer takav postupak delu obezbeđuje punu dramsku povezanost; međutim, pisac sa ne manje živopisnosti prikazuje i druge gorštake, njihove osobine i naravi, što delu daje posebnu zanimljivost, posebno kada slika njihov novi život u ravničarskom selu. U pitanju je čitava jedna mala galerija jarko osenčenih likova, likova kao preuzetih iz života, datih u dijaloškim scenama ili odelitim prizorima sa mnogo duhovitosti i autentičnih boja.
Dramaturški veoma vešto Siniša Kovačević ujedinjuje dramska zbivanja prologom i epilogom. A sva zbivanja ispričana su u nizu slika koje se dinamično smenjuju jedna za drugom, ne ostavljajući gledaoca nijednog trenutka ravnodušnim! Gotovo svaki prizor prožet je određenim nabojem, što i čini da se čitav tok hronike prati sa nesmanjenim zanimanjem. Njena višeslojna sveobuhvatnost omogućuje nam asocijacije na brehtovsku dramaturgiju obogaćenu intermedijalnim iskustvima današnjice, što delu daje posebno obeležje i izdiže ga do slike čitave jedne epohe.

KAKO JE NASTALA SVETLA TAČKA
Pisac je sam režirao svoje delo i, sva je prilika, brinuo da predstava ne popusti ni u jednoj od svojih komponenata. Kako smo još pišući o premijeri imali prilike da istaknemo, on je, i u svojstvu reditelja, bio beskompromisan u smislu ostvarivanja težnje da prikaže zablude jednoga vremena u projekciji koja se neće pretvoriti u „crno-belo“ slikanje: nastojao je da i izvođenje ima puno obeležje života, mada nije zapadao u faktografsku rekonstrukciju. Ne manje važna je i činjenica da je ansamblu nametnuo jedan, rekli bismo, vrlo živ tempo izvođenja, što se povoljno odrazilo na smenjivanje dramskih slika, koje sustižu gotovo filmskom brzinom. Odeljivale su ih pesme Pionirke, koje sa očiglednim angažmanom izvodi prateći se na harmonici Ljiljana Cincar-Danilović. Iako te pesme (kompozitorka Ksenija Zečević) nemaju ni funkciju niti fakturu pravih brehtovskih songova, najčešće su prikladno nagoveštavale ono što će se dogoditi, a ponekad komentarisale ono što se već zbilo.
Iako premijerno izvedena davno, u sjajnoj scenografiji Geroslava Zarića i prikladnim kostimima zasnovanim na autentičnim pojedinostima, predstava je opstala kao čvrsta izvođačka celina, uprkos činjenici da je, ako smo tačno izbrojali, osmoro glumaca uspešno „uskočilo“. Malo smo rekli kada kažemo da izvođenju „Velike drame“ obeležje daje niz izuzetno dobrih glumačkih kreacija. Vuk Kostić u ulozi Milorada Vučića, i posle osam godina, uspeo je da sačuva iskren mladalački entuzijazam i energiju u prikazivanju lika predanog ideološki zaslepljenoga borca-izvršitelja. Sa očigledno produbljenim iskustvom sada on suverenim tonom, bez ikakve nametljivosti, gradi igru i borbeno izlaže stavove i ideje za koje se zalaže. Tanasije Uzunović, kao stari Zarija Vučić, ubedljivim izrazom efektno je gradio autoritativno-neopoziv stav, dok je Ljiljana Blagojević, kao Vidosava Vučić, sa potresnim dramskim akcentima, lišenim patetike, ali sa iskrenim izrazom bola i patnje, imala nekoliko potresnih scena. Ljubivoje Tadić je sa sigurno direktivaškim, sugestivno tumačio lik nametljivog političkoga i vojnoga nalogodavca Sava, nazvanog Cicko, koji je od svih Vučića najviše odskočio u karijeri. Na jubilarnoj, 150. predstavi, Tadiću je, na žalost, pozlilo, te ga je u drugom delu uspešno zamenio Rade Miljanić. Od glumaca koji su novi u ansamblu „Velike drame“  najpre treba istaći Jelenu Helc kao Jelistinu Vučić i Viktora Savića kao Batrića Vučića.
Sto pedeseto izvođenje „Velike drame“ Siniše Kovačevića neoboriv je dokaz da savremena domaća dramaturgija ima zahvalne gledaoce pod uslovom da gledaocima nudi životne istine na prikladan način, bez težnji za primenom neopravdano pomodnih postdramskih premisa. „Velika drama“ nije samo uzbudljiva scenska saga o usponima i stradanjima pripadnika jedne brojne porodice. Opisujući „slučaj“ porodice Vučića, Kovačeviću je pošlo za rukom ne samo da odgovori na mnoga esencijalna pitanja o odnosu između ideološke dogme i života, nego i da ih univerzalizuje. Zato je odlično izvedena predstava ovog dela i uspela da okupi brojne zahvalne gledaoce i zato je ona jedna od svetlih tačaka u našem pozorištu danas.