Tamne slutnje Branka Ćopića

Piše Srba Ignjatović

Piscu su se ukazali crni jahači, konjanici Apokalipse, aveti razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre – ognjišta i krovove, detinjstva i ceste, sela i čitave gradove… S anticipatorskom moći istočio je u knjigu priča „Bašta sljezove boje“ svoje zle slutnje o  danima pokolja

Koliko se danas sećamo Branka Ćopića? Jedva da smo ga pominjali i kada je u minuloj 2009. godini, uzdržano i gotovo nevoljno, obeležena dvadesetpeta godišnjica od njegove tragične smrti. A bio je ovaj veliki pisac, dugo vremena, bez sumnje najpopularnije pero Jugoslavije, toliko popularan da mu je, ne bez razloga, zavideo i pomalo se izrugivao čak i Miroslav Krleža, miljenik i umetnički promoter Brozovog sistema.

MARŠAL KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR
Danas, doduše, postoji fond s Ćopićevim imenom pri SANU, dodeli se iz tog fonda i književna nagrada, često po nekom veoma „zakučastom“ kriterijumu, i to je sve. Koliko mi je poznato, Ćopićeva dela se ne preštampavaju ni u Srbiji, ni u BiH, ni u Republici Srpskoj. Crnu Goru ne vredi ni spominjati. „Pojela“ je ta dela pomrčina, a ponajviše ih je potopila dosta napadna, koliko god bila narodskim humorom prožeta, partizanska retorika u maniru nekad proslavljenog piščevog junaka Nikoletine Bursaća, grmalja s puškomitraljezom i dečijom dušom.
Zaboravljen je čak i obimni roman „Prolom“ posvećen počecima narodnog ustanka u grmečkom i podgrmečkom kraju u toku Drugog svetskog rata. Knjiga inače napisana solidnim realističkim manirom i valjanim jezikom za koju danas, tek tu i tamo, neko od književnih znalaca primeti da je možda jedina istinita romaneskna priča o ustanku 1941 – literarno uspela, a i verodostojna.
Hvaljen najpre kao veliki narodni i progresivni pisac, doživeo je Branko Ćopić u Brozovom sistemu i gorke časove. Sve je započelo onog trenutka kada ga je Tito, u govoru na kongresu AFŽ-a, u prisustvu Brankove majke označio kao neprijatelja. Maršal je, preuzimajući ulogu vrhovnog književnog kritičara i kulturnog ideologa – mada ga kultura i umetnost, osim filma, nisu odviše zanimale – zagrmeo na nesrećnog Branka zbog objavljivanja Jeretičke priče u Književnim novinama. (Onom glasilu, ne mogu odoleti a da ne dodam, koje današnji gradski moćnici uz asistenciju suda izgone iz prostorija kao nepodobno da bi u njih uselili podobni Književni magazin podobnog SKD-a. Sve u duhu repeticije stare istine da Srbe istorija nikada ničemu nije naučila)
Šta je u onom vremenu Jeretičkom pričom zgrešio Branko Ćopić? Usudio se da otkloni socrealističku lakirovku i ustvrdi da ljudi, pa čak ni visoki funkcioneri, nisu sveci na braniku proklamovanih ideala. Ukazao je na tada postupno, a sve sistematičnije širenje privilegija i izdvajanje od „narodnih masa“ (po receptu čuvene Titove maksime „mi gore“ i „vi dolje“). Posvedočio je da se ako ne baš „nova klasa“, kako je toj pojavi pretenciozno kumovao Đilas, onda zasigurno izdvojio jedan funkcionerski sloj i soj. Konstatovao je, zapravo, nastanak jugo-nomenklature, „vrhuške“ koja javno proklamuje i deli socijalističke ideale, a privatno se ni najmanje ne mora da vlada u skladu sa njima.

NAIVNI „JERETIK“
Ako se prisetimo onoga što se danas (samo)naziva političkom elitom, pa i elitom u kulturi ili u najširem društvenom kontekstu, Ćopićeva „jeres“ deluje naivno i nevino, pogotovu s obzirom na aktuelno sistemsko i tranziciono raslojavanje. Gotovo da bi se tzv. kritička oštrica Ćopićeve priče, svojevremeno humorna i satirična, sada mogla svesti na bajkoliku nit. Ali ona je posve drugačije funkcionisala u vremenu nezvanično dozvoljenog dvostrukog morala ispoljenog najpre u ravni banalne životne svakodnevice. Dok se govorilo da su nam stomaci svima jednaki, klasno svesni proleteri hranili su se na bonove i oblačili na tačkice, a istovremeno je u vile funkcionera pristizalo povlašćeno sledovanje iz dobro čuvanih državnih magacina.
Jednom pušten s lanca, dvostruki moral se potom lako proširio na sve pore društva, izlio na ulice, u kancelarije, fabrike, u duše, u bračne i vanbračne postelje.
Branko Ćopić se u Jeretičkoj priči, u stvari, poput onog dečaka iz bajke prvi usudio da usklikne kako je car zapravo go. Stoga je i razumljivo da je takvo govorenje/pisanje trebalo preduprediti – da se ne bi odviše raširilo. A svejedno se, mic po mic, rasprostranilo, razgranalo, makar u rukavicama. Ali to je već druga priča, ona o tokovima i zbivanjima u jugo-literaturama od 1945. do potonjih dana postojanja „druge Jugoslavije“.
O melanholičnim stanjima i rastresenjima duše što su u zrelim godinama sustizala Branka Ćopića može se govoriti na više načina. Anegdotski, jer je poznato da je navraćao, ustrašen i izgubljen, u Udruženje književnika u Francuskoj 7 moleći materijalnu pomoć pošto, navodno, hoće da ga izbace iz stana zbog neplaćenih računa. O denuncijantima i njihovim izvešćima kojih je bio svestan (verovatno i danas pohranjenim u arhivama tajnih službi), o opomenama i pripomenama kakve nije mogao da prečuje… pa, sasvim u skladu sa svim tim, i o kliničkom aspektu piščevih trauma svakako ima razloga da se s distance raspreda. Ali ima i nečeg važnijeg od toga.

LORKINIM STOPAMA
Kako god zapravo bilo, dalekovidi, najpronicljiviji Ćopić obratio se svojim čitaocima i svome (pa i budućem) vremenu u uvodnom zapisu za pozno remek-delo, knjigu priča „Bašta sljezove boje“. S anticipatorskom moći istočio je tu svoje zle slutnje o crnim danima obračuna i pokolja strepeći da će oni ponovo doći. Piscu su se, jasno kao u kakvom hologramu, ukazali crni jahači, konjanici Apokalipse, aveti razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre – ognjišta i krovove, detinjstva i ceste, sela i čitave gradove.
Više je no verovatno da je Branku Ćopiću bila poznata Lorkina Romansa španske žandarmerije (famozne guardia civil), onaj opis jahača olovnih glava što nadiru donoseći užase i smrt. Srodna slika javila se u svakom slučaju u srži njegovog proznog zapisa, ali je Brankovo pero bilo nadahnuto autentičnom stravom, predosećanjem i užasom. Pred piščevim „unutarnjim okom“ odvrteo se, još jednom, sa snagom strahotnog snoviđenja, kalem „već viđenog“. Uveren sam da je upravo ta repeticija bila ono što nije mogao niti želeo da još jednom doživi i podnese. Krv, mučka ubistva, egzoduse, postradanja svog naroda, naroda uopšte.
Crni jahači olovnih glava u takvom stanju su ga sasvim opkolili, uzeli pod svoje i poveli na most, u tvrdi skok – na asfalt, ne u vodu. Onog 26. marta 1984. godine. Odabrao je most pošto je pod njim kao mladić prespavao svoju prvu noć u Beogradu – tumači mi odani ćopićevac Toma Kuruzović – i baš taj datum da ne naudi sutrašnjem, istorijskom 27. martu.