Ruske baze za gruzijskog Čerčila

Piše Bogdan Đurović

Posle najave postavljanja američkog PRO u Rumuniji i Bugarskoj, Moskva odgovara otvaranjem baze u Abhaziji i isporukama S-300 Iranu

Nije se dugo čekalo na uzvratne poteze kojim Rusija reaguje na „pokrete američkih trupa“ u istočnoj Evropi. Poslednji u nizu koraka su ugovor o otvaranju ruske vojne baze u Abhaziji i najava mogućih skorijih isporuka protivvazdušnih sistema S-300 Iranu. Ako se to možda na prvi pogled ne vidi, u oba slučaja reč je o udarima na američke energetske interese, čiji je vrh ledenog brega famozni projekat „Nabuko“.

PREPOZNAVANJE SNAGA
Najpre je „pala“ Ukrajina, odnosno proamerički režim Viktora Juščenka. U novom predsedniku Viktoru Janukoviču na Zapadu prepoznaju snagu koja vodi nekoj vrsti ponovnog ujedinjenja Rusije i Ukrajine. Vladimir Putin polako, ali sigurno, probija i „severnu blokadu“ koju već dve decenije revnosno održavaju bivše sovjetske baltičke republike – Litvanija, Letonija i Estonija – članice EU i NATO-a. U slučaju prve dve pomaci su vidljivi, s obzirom da su Viljnus i Riga teško pogođeni ekonomskom krizom, a pomoći niotkuda. Estonija se ekonomski još uvek kako-tako drži. Vlasti u Talinu američku pravovernost dokazale su i prošlog meseca, kada su ugostile gruzijskog lidera Mihaila Sakašvilija, obećavši mu „podršku na evroatlantskom putu“. Estonija, čiji je bivši premijer Mart Laar Sakašvilijev savetnik, ostala je jedini saveznik gruzijskog predsednika, posle izbornog debakla Juščenka. Sakašvilija više ne žele da vide ni Litvanci, čija je nova predsednica Dalija Gribauskajte poručila da je „dosta bilo politike zasnovane na odnosima sa marginalcima“. I okrenula se Moskvi.
Isključivo ka Kremlju gledaju i rukovodstva Abhazije i Južne Osetije, teritorije koje Sakašvili godinama pokušava da nasilno reintegriše u sastav Gruzije – i onda ih ustupi Amerikancima kao placdarm protiv Rusije. Moskva je takve planove presekla odlučnom vojnom akcijom u avgustu 2008. i ubrzo priznala nezavisnost novih republika. Vojno prisustvo Moskve u Južnoj Osetiji posle kavkaskog rata učvršćeno je formiranjem velike baze u Chinvaliju. Upravo tu bazu je obišao Dmitrij Medvedev 13. jula prošle godine, istog dana kada je Sakašvili bio u Ankari gde je prisustvovao potpisivanju sporazuma o izgradnji „Nabuko“ gasovoda. Veza između dva događaja postaje još očiglednija ako se zna da cevi „Nabuka“ moraju da prođu „na puškomet“ od ruske baze u Chinvaliju.
Novi zaplet usledio je prilikom posete nedavno reizabranog predsednika Abhazije Sergeja Bagapša Moskvi. On i Medvedev potpisali su 17. februara sporazum o izgradnji ruske vojne baze u ovoj republici. Ugovor važi 49 godina, uz mogućnost automatskog produžavanja na svakih 15. U prvoj fazi, na tlu Abhazije biće raspoređeno 1.700 ruskih vojnika. Dodatnih 1.000 graničara Federalne službe bezbednosti RF biće raspoređeno u aviobazi u Gudautu, vojnoj luci u Očamčiri i na poligonu u Gulripškom regionu. Tako će ruske jedinice kontrolisati kopnenu granicu sa Gruzijom, ali i crnomorsku obalu, skoro sve do luke Poti, koju Amerikanci koriste za snabdevanje Sakašvilija. Medvedev je posle ceremonije potpisivanja i zvanično izjavio da je sadašnji gruzijski predsednik za Rusiju „persona non grata“ i da njegovim delima treba da se pozabave sudovi.
Sakašvili je tog dana boravio u Londonu. U svom govoru na Četem hausu (Kraljevski institut za međunarodne poslove), žaleći se na Rusiju zavapio je: „Nova invazija je moguća! Za mene kažu da sam usijane glave i ratoboran, ali u prvim ocenama koje su američki krugovi davali o Čerčilu, i za njega su govorili isto“. Zna Sakašvili da je skromnost vrlina velikih ljudi, pa je iz tog razloga sebe uporedio samo sa Čerčilom, a ne, recimo, sa Aleksandrom Makedonskim, iako je poput slavnog Grka i on stigao do Kabula. Istina, kao američki vazal. Prestrašen i od same mogućnosti da Rusija narednih meseci kupi francuski ratni brod klase „mistral“ (dugačak 200 metara, može da nosi između 16 i 35 borbenih helikoptera, dva patrolna čamca, 40 tenkova i do 900 vojnika), Sakašvili je u Londonu upozorio da će se „naći u zoni visokog rizika“ i da Rusi mogu „da izvrše invaziju u roku od nekoliko sati“.

SUPROTNO MEĐUNARODNOM PRAVU
Francuska do sada nije stavljala pod upitnik prodaju „mistrala“, a iz Kremlja se može čuti da su zainteresovani za više takvih plovila. Na užas Amerikanca, iz Pariza poručuju da je „hladni rat završen“ i da sa Moskvom žele da grade „odnose poverenja“, pošto je reč o „pouzdanom partneru“. Ovaj posao, prvi takvog tipa između Rusije i jedne NATO zemlje, može biti sklopljen već u martu, prilikom posete Medvedeva Parizu. Robert Gejts, američki ministar odbrane, izrazio je zabrinutost, jer bi kupovinom „mistrala“ ruska vojska „značajno povećala ofanzivne mogućnosti“. Radi se, zapravo, o značajnoj promeni odnosa snaga u Crnom moru, gde Amerikanci već dugo pletu mrežu, uvlačeći Tursku, Bugarsku, Rumuniju, Ukrajinu i Gruziju u svoje planove. Kada Rusi budu prisutni sa desetinama helikoptera Ka-50 „crna ajkula“ i Ka-52 „aligator“, opremljenih raketnim sistemima „vihor“ i „igla“, ostvariće nadmoć u akvatoriji Crnog mora.

Ta nadmoć biće podržana i iz nove baze u Abhaziji, protiv koje je oštro reagovala portparol NATO-a Karmen Romero, nazivajući rusko-abhaski sporazum protivzakonitim i suprotnim normama međunarodnog prava. Tako smo saznali da NATO veoma drži do međunarodnog prava, posebno kada je reč o „razmeštanju ruske vojske na teritoriji republika nepriznatim od međunarodne zajednice“! Pridružio se i šef gruzijske diplomatije Grigol Vašadze, nazvavši klovnovskim sporazum između „Moskve i njenog marionetskog režima“. „Uveravam vas da će se to prekinuti u najkraćem roku“, pun ozbiljnosti je pripretio Vašadze, valjda i sam verujući da je on Entoni Iden „gruzijskog Čerčila“ Sakašvilija.
Kao odgovor na širenje američkog PRO u Rumuniji i Bugarskoj, Moskva ponovo pokreće pitanje isporuka pet PVO sistema S-300 Teheranu, po ugovoru potpisanom 2005. godine. O tome je u subotu govorio Sergej Mironov, predsednik gornjeg doma parlamenta i stalni član Saveta bezbednosti RF. „Naša je suverena stvar kome ćemo šta da isporučujemo. Imamo sporazum sa Iranom, a Rusija je uvek izvršavala sve svoje međunarodne obaveze. Zato je isporuka odbrambenog sistema, još jednom podvlačim, samo pitanje vremena. Siguran sam da ćemo isporučiti taj sistem, između ostalog i zato da bi Iran mogao da se brani od vazdušnog napada. To je, takođe, pravo suverene države“, izjavio je Mironov za rusku državnu televiziju.
Moskva je ranije Iranu već dostavila PVO sisteme Tor M-1 (domet 12 kilometara, na visinama do 6 km). Prema pisanju ruskih medija, Teheran je već dobio i S-300, ali je, navodno, preostala još isporuka raketa za ovaj sistem koji efikasno obara aviona i rakete u radijusu od 150 i na visinama od 27 kilometara. Direktor Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Mihail Dmitrijev objasnio je da se „saradnja nastavlja“, a da će „rokovi isporuke biti određeni kasnije“. A zamenik Dmitrijeva, Aleksandar Fomin, izjavio je pre desetak dana da Rusija trenutno „uklanja tehničke nedostatke na radiofrekvencijama“ na sistemima S-300 i da se zato „kasni sa izvršenjem ugovora“.

SAVEZNIČKI ODNOSI
U Moskvi je prošle nedelje boravio i izraelski premijer Benjamin Netanjahu, ubeđujući Kremlj da ne isporučuje Iranu S-300.  Ipak, tri dana kasnije usledila je izjava Mironova da će Rusija „izvršiti svoje obaveze“ prema Teheranu. Istog dana kada je Medvedev sa Bagapšom potpisao sporazum o vojnoj bazi u Abhaziji, načelnik Generalštaba Nikolaj Makarov je upozorio Amerikance da ne napadaju Iran. „Smatram da će posledice biti užasne ne samo za Iran, već i za nas i za celu azijsko-tihookeansku zajednicu“, rekao je Makarov i podsetio da Rusija sa Iranom ima „tradicionalno savezničke odnose i veze u različitim oblastima“.
Gruzija i Iran su ključne zemlje za gasovod „Nabuko“, bez kojih je ovaj projekat osuđen na propast. U slučaju kavkaske republike, to jedini put iz Azerbejdžana za Tursku, ako se žele izbeći Iran i Jermenija, na čijoj teritoriji Rusija ima vojnu bazu. Zbog Južne Osetije i Abhazije, i ovaj koridor je doveden u pitanje. Iran, sa svoje strane, jedini ima raspoložive količine gasa da napuni cevi „Nabuka“, s obzirom da su Kina i Rusija otkupile skoro sve kaspijske i centralnoazijske zalihe. Ali, Teheran se već tri decenije otima kontroli Vašingtona i pod stalnom je pretnjom bombardovanja. Ako Rusi „izvrše svoje obaveze“, Iran će moći da „adekvatno odgovori“, kako je na februarskoj proslavi 31. godišnjice Islamske revolucije obećao predsednik Mahmud Ahmadinedžad.