BATA STOJKOVIĆ Patrijarh u svetilištu teatra

Piše Raško V. Jovanović

Legendarni Luka Laban i Ilija Čvorović, Danilo Bata Stojković kao umetnik raspolagao je izuzetno moćnim talentom, te nije bez razloga nazivan „glumačkim džinom“

Od velkih glumaca, posebno od onih koji su svojom umetnošću obeležili epohu u kojoj su delovali, a Danilo Bata Stojković je svakako bio takav, očekuje se da su na sceni tumačili velika, klasična dela. Za naše glumačke velikane smatra se da su sa uspehom morali prikazivati uloge iz Šekspira i Molijera, Šilera i Getea, Čehova, Ostrovskog i Tolstoja, ili iz Sterije i Trifkovića, Kostića i Jakšića, Ignjatovića i Glišića, Sremca i Nušića… Međutim, nijednog od likova iz dela tih pisaca Stojković nije glumio, izuzeci su uloga sluge u Šekspirovom „Magbetu“ na samom početku karijere, zatim Lopahin u Čehovljevom „Višnjevom sadu“, kao i Agaton u „Ožalošćenoj porodici“ i ujka Vasa u „Gospođi ministarki“ Branislava Nušića. Bio je najbolji u predstavama koje, na žalost, nisu nastavile slavnu tradiciju prikazivanja dela velikog komediografa na našoj sceni. Kad je reč o delima domaćih klasika, dodajmo da je Stojković tumačio i ulogu Đurđa Crnojevića u Jakšićevoj „Jelisaveti“ na diplomskom ispitu iz glume, u klasi Josipa Kulundžića.

UPRAVA PRESUDILA: NEDAROVIT

Istina je da glumci u većini slučajeva ne odlučuju šta će igrati jer presudnu reč imaju reditelji. Danilo Bata Stojković „zaobišao“ je gotovo čitav klasični ili „gvozdeni“ dramski repertoar, a tome je svakako doprinelo i to što je posle dvogodišnjeg angažmana dobio otkaz u JDP-u, jer je tadašnja uprava došla do uverenja da je mladi glumac „nedarovit“. Da li je to, ili njegova nesposobnost da svima, pa i onima „iznad“ sebe govori ono što ne misli, tek otkaz mu je uručio njegov veliki prijatelj, glumac Jovan Milićević, u svojstvu zamenika operativnoga direktora. Da je ostao u tom teatru neizbežno bi, hteo ili ne, igrao klasični repertoar, bez obzira što je u jednom razgovoru sa Felksom Pašićem rekao:

„Nisam uopšte igrao Šekspira. Nisam imao ni želju da ga igram. To ne znači da ja Šekspira nisam koristio u mnogim svojim ulogama… Ja obožavam Čehova, a jednom sam ga igrao. Ne moram ja to igrati, divno je dojiti se njim. Pa, ja sam Lira koristio u mojim ulogama, mnogo toga sam povukao od Lira, naravno u rezervoar, a ne u imitaciju. Mnogo sam ja toga povukao, ali nisam imao želju da igram, da budem za nijansu drugojačiji od mog prethodnika. To mi je malo zadovoljstvo za glumu. Zašto bih ja morao da imam u svojoj biografiji uloge Ljube Tadića, Branka Pleše, Milivoja Živanovića, da ih ne ređam. Mali mi je to izazov. Ali se i te kako služim mojim vrlo živim sećanjima na njihove uloge, na pročitane tekstove.“

I uistinu, Danilo Bata Stojković nije mogao biti samo malo drugačiji od svojih prethodnika, budući da njihov repertoar nije ni igrao. Ali je zato bio nov i originalan u savremenom, odnosno modernom repertoaru, koji je igrao u Ateljeu 212. Posebno se angažovao prilikom prvih izvođenja dela savremenih domaćih pisaca. Igrao je Agenta u drami „Troje“ Miodraga Đurđevića, Nikolu u komadu „Ljubav“ Milana Đokovića, Levoga beka u „Kafanici, sudnici, ludnici“ Brane Crnčevića, Peru Todorovića u Mihizovom delu „Optuženi Pera Todorović“.. Zanimljivo, ali ne i čudno da je samo jednom zaigrao u teatru Aleksandra Popovića – nastupio je kao Selimir u „Razvojnom putu Bore Šnajdera“, na predstavi koju je režirao Branko Pleša. O toj svojoj ulozi sećao se Stojković: „Ono što me je kod Pleše zadivilo, to je, da se ne lažemo, što je ’Boru Šnajera’ načinio dramom. Sedamdeset peta stranica otišla je na drugu, druga na sedamdeset četvrtu, pa sedamdeset četvrta na dvadeset treću. Neku novu hronologiju je napravio sam Pleša. I Pleša je bio idejni vođa svih likova. Nije nama baš bilo jasno, bar meni nije bilo jasno kako ću od tog galimatijasa da sastavim lik. A pošto sam bio direktan partner samo Pleši, jer je Selimir neke naredbe davao Bori, Pleša me je vodio kroz komad.“

Bata Stojković, kako je sam isticao, teško se probijao u pozorištu. Do prvih većih uloga došao je posle petnaest godina glumovanja, negde početkom sedamdesetih godina prošloga stoleća, kada je nastupio kao Edgar u Direnmatovom delu „Plej Strindberg“ i u ulozi Save Lukića u drami „Purpurno ostrvo“ Mihaila Bulgakova. Prvu predstavu u celini kritika je označila kao jedinstvenu glumačku egzibiciju, dok je o drugoj ostao zapis da je Stojković neprikosnoveno gospodario scenom baš kao što je i lik koji je tumačio dominirao komadom. Mislio je da je sporo dospevanje do uspeha i istinske afirmacije na sceni normalan proces. Smatrao je da posle završenih akademija, našim mladim glumcima treba još četiri godine da se oslobode onoga što su naučili., jer oni posle školovanja dolaze s jednim grčem i s jednim umišljenim znanjem koje nije stvarno.

„IZDEJSTVOVAO“ DA SE ULOGA BRIŠE

Veliki afinitet Stojković je ispoljio prema stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića. Najpre, 1971. godine, sa zapaženim uspehom igrao je monodramu prema Mihailovićevoj pripoveci „Putnik“: za tu kreaciju dobio je Zlatni lovor-vijenac na Fetivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu i zapravo, bio je to njegov prvi korak na putu slave. Potom je u Mihailovićevom komadu „Protuve piju čaj“ igrao Ranka Petrovića, vanredno ubedljivo ovaploćujući umetnički „zanos“ neostvarenoga glumca utopljenog u alkohol, lišivši taj lik svake romantike.

Stojković je sudelovao i u jednoj od najuspelijih scenskih prezentacija proze Borislava  Pekića. Simeon Njegovan Lupus bio je veoma karakterističan lik koji je Danilo Stojković tumačio prilikom izvođenja Mihizove dramatizacije Pekićeve proze „Cincari ili korešpodencija“, u režiji Arsenija Jovanovića. Jedan deo Pekićeve sage o Njegovanima, koji je Borislav Mihajlović Mihiz dramatizovao u vidu epistolarne komedije, zabavio je gledaoce ne samo zbog spektakularnosti same predstave, već i zbog odlične igre glumačkoga ansambla, koji je predvodio Stojković. On je suverenim stavom i ponašanjem demonstrirao kako se jedan ostareli i mudri Cincarin umešno snalazi u različitim situacijama, uspevajući da nadmudri ostale i prevaziđe sve nepovoljne situacije. Ta uloga opravdano se svrstava među same vrhove Stojkovićevog glumačkog stvaralaštva. Za to ostvarenje dobio je više nagrada – Sterijinu, „Zlatnog ćurana“ na Danima komedije u Jagodini, Zlatni medaljon i plaketu na Svečanostima „Ljubiša Jovanović“ u Šapcu i druge. Predstava je imala oko 300 izvođenja, a sa uspehom je gostovala u Beču i Sofiji. Stojković je učestvovao i u izvođenju još jednog Pekićevog dela u Ateljeu 212, naime tumačio je Andriju u drami „Zakleti spasilac davljenika“, koju je režirao Nenad Ilić.

Danilo Bata Stojković raspolagao je izuzetno velikim i moćnim talentom te nije bez razloga nazivan glumačkim džinom. Nije se uzalud govorilo o njegovoj eruptivnoj i kompleksnoj glumačkoj figuri, koja, kada se pojavi na sceni, sve baci u zasenak. Vanredna sugestivnost njegove glume ponajviše je došla do izraza u komadima Dušana Kovačevića. Najpre je to bilo u znaku izvesnog nesporazuma koji je dogovorno razrešen. Naime, Stojković je prvo igrao u Kovačevićevom „Radovanu III“, u režiji Ljubomira Draškića, pa je posle deset-petnaest predstava, istupio iz predstave, jer je smatrao da taj lik, koji se inače pojavljuje na kraju, ništa bitno ne menja u komadu. Iako je dobro pripremio tu ulogu i obogatio je duhovitim spoljnim pojedinostima, u dogovoru sa rediteljem i piscem, „izdejstvovao“ je da se ta uloga briše.

Posle punih deset godina, usledio je drugi Stojkovićev korak u Kovačevićevom repertoaru. Bilo je to u „Balkanskom špijunu“, izvođenom u Teatru „Bojan Stupica“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Zaista, bio je to trijumfalan Batin povratak u pozorište iz kojega su ga kao netalentovanog udaljili! Sa majstorski izgrađenom persiflažom igrao je Iliju Čvorovića, Aleksu Žunjića svoga vremena, tako uverljivo i životno mogućno da je, neprestano izazivao kod gledalaca smeh, oduševljenje, pa čak i simpatije, uprkos tome što je prikazivao lik opsednut ideološkom zaslepljenošću, upornošću i doslednošću! Tad je došla na videlo moć njegove glume da ljudske slabosti, zablude i zaslepljenosti može da odbrani i učini ih donekle razumljivim i prihvatljivim. Umeo je da izrazi i unutrašnje nezadovoljstvo Ilije Čvorovića zbog toga što mu izmiču pozicije, kao i njegovo neshvatanje, zapravo neodustajanje od privrženosti dogmi koja je postala prošlost, a kojoj on i dalje služi. Zasmejavao je i zabavljao publiku u kojoj je bilo pojedinaca sličnih nazora i zanimanja, dostavljača i dojavljivača svih vrsta, koji su se, isto tako, morali nasmejati! Tada se potvrdila značajna osobenost njegove glume, koja se ogledala u nesumnjivoj sposobnosti da „brani“ likove koje tumači, odnosno da i njihove negativnosti, slabosti i mane učini pojmljivim pa i simpatičnim.

NA SCENI JE ŽIVEO ŽIVOT SVOJIH LIKOVA

Uloga Ilije Čvorovića bila je sjajna najava za još jednu, sličnu, iz Kovačevićevog repertoara, a koju će Stojković odigrati u Zvezdara teatru. Bila je to uloga Luke Labana u „Profesionalcu“, prikazanom 1990. godine. Iako je i ovde, kao što je to slučaj i sa Ilijom Čvorovićem u „Balkanskom špijunu“, reč o policajcu koji je izgubio svoje osnovno uporište, ne samo zbog toga što je penzionisan, već i zbog toga što su se vreme i naravi promenili, Bata Stojković nije se ponovio, već je izgradio jednu potpuno novu ulogu. Poslednji put Bata Stojković pojavio se na sceni u ovoj ulozi, 13. februara 2002. godine, mesec dana pre smrti.

U „Klaustrofobičnoj komediji“Dušana Kovačevića, koji je svoje delo i režirao, Bata Stojković je prikazao Savu odžačara sa težnjom da otkrije sve ono što je u njemu ljudski toplo, a životnim nevoljama i udesima potisnuto i zapreteno. To je iskazivao, upravo nagoveštavao ne samo u svojim replikama, nego, u istoj meri, mimičkim izrazom, pogledima, zapravo bleskom očiju, nemim gestovima i kretnjama… Malo je reći da je dominirao samo scenom, budući da se najveći deo gledalaca sa njim identifikovao i preko njegove igre srodio sa životnim udesom lika kojeg je Bata ne samo predstavljao već i živeo na sceni.

Kao što je Nušić, naročito posle 1900. godine, pisao svoja dela imajući u vidu pojedine glumce Narodnog pozorišta kao što su Sava Todorović, Milorad Petrović, Žanka Stokić i Čiča Ilija Stanojević, tako je i Dušan Kovačević imao u svojoj stvaralačkoj mašti Danila Batu Stojkovića, naravno pored još nekolicine glumaca koje je angažovao u Zvezdara teatru. Očigledno je to i kada ne posmatramo samo „Balkanskog špijuna“ i „Profesionalca“, već i kada imamo u vidu „Klaustrofobičnu komediju“ i, naročito, „Urnebesnu tragediju“, u kojoj je opet nastupio Bata Stojković. Ta se predstava, koju je režirao autor, karakterisala savršeno usklađenom igrom čitavog ansambla. Pored Anice Dobre u ulozi Nevene, istakli su se Danilo Stojković kao Vasilije i Lazar Ristovski u ulozi Koste. Kako svedoči kritika, obojica su bili u punoj formi, s tim što je prvi suzdržanim gestovima i smirenim govorom gledaoce suočavao sa čovekom mirnim i eksplozivnim u isti mah, blagim, ali i punim zloslutne pretnje, dok je drugi, sa priličnom dozom karikature karakterno senčio lik. Obojica su naišli na lep prijem kod gledalaca. Dragoceno je Stojkovićevo kazivanje Feliksu Pašiću o tome kako je pristupio Vasiliju. „Ja sam se za Vasilija poslužio jednom Duškovom rečenicom, i mislim uopšte da treba igrati samo jednu rečenicu, i glumac je srećan ako je pronađe. Rečenica mog Vasilija nalazi se u ’Profesionalcu’: ’Kod komuniste ne postoji ali, nego postoji ili-ili.’ Naravno, i u ’Urnebesnoj tragediji’ postoji rečenica koja je obeležila to što ja igram… Vrlo indikativno. „Kad ljudi okrvavljeni, ne do lakata nego do ramena, i još više, u nekim vremenima počinju sebe ulepšano da vide, a nemaju snage da to priznaju… Ja već mislim da sam grešnik, ja koji sam proživeo to vreme tako pasivno. Imam neka svoja kajanja, i hoću sebi savest da umirim igrajući te tipove…“ Nije li ovo Stojkovićevo kazivanje, baš kao i njegova gluma na sceni, samo još jedna potvrda one misli Žana Divinjoa: „Glumac je proveravanje čoveka čovekom“?

BEOGRADSKI DUH I DRUŽENJA BEZ KRAJA

I, najzad, komad„Lari Tompson, tragedija jedne mladosti“ Dušana Kovačevića, koji je takođe autor režirao i u kojem Danilo Stojković igra čak trostruku ulogu, braću koja su jednojajčani blizanci – Dragan Nos, Bojan Nos i Oliver Nos.

Jedan lik, koji nije proistekao iz majstorske radionice Dušana Kovačevića, već iz komada „Đeneral Milan Nedić“ Siniše Kovačevića, upotpunjuje glumački opus Danila Bate Stojkovića. Tumačio je naslovnu ulogu u Zvezdara teatru i bio je to još jedan iz niza gubitnika koje je uspešno prikazivao. Njegov đeneral Nedić već je u trenutku kad stupa na pozornicu slomljena gromada, ličnost potpuno svesna situacije u kojoj se nalazi i zato se još tada oprašta od života u primisli da možda može svojom „misijom“ ublažiti tegobe i stradanja naroda kojem pripada.

Naravno, glumački portret Danila Bate Stojkovića bio bi nepotpun ako se ne bi osvrnuli na njegove uloge iz stranog repertoara. Pažnju privlače njegovi nastupi u predstavama Ateljea 212, dela pisaca s kraja XIX i iz XX veka, od kojih je većina potekla iz pera avangardnih stvaralaca kao što su: Rože Vitrak, Alfred Žari, Boris Vijan, Isak Babelj, Žan Žene, Vitold Gombrovič, Tom Stopard, Harold Pinter, Tadeuš Ruževič, Slavomir Mrožek, Vaclav Havel i drugi.

Stojkovićevoj popularnosti znatno je doprinelo pojavljivanje na televiziji, u dramskom, serijskom i filmskom programu. Svakako da se od brojnih uloga najviše izdvaja ona u seriji „Diplomci“, koju je režirao Nebojša Komadina i u kojoj je glumio Bubuleju, ulogu koja mu je donela ogromnu popularnost, pa i nadimak. Ali, isticao je Stojković, uspeo je i da izmakne iz zagrljaja Bubuleje, jer, kako sam kaže, nije nastavio da igra slične likove.

Pojavljivao se Bata Stojković i u brojnim filmovima. Svakako da su najbolja njegova ostvarenja na velikom ekranu u filmovima „Izdajnik“ Kokana Rakonjca, „Testament“ Miše Radivojevića, „Kako sam sistematski uništen od idiota“ Slobodana Šijana i „Balkanski špijun“ Božidara Nikolića i Dušana Kovačevića.

Za uloge na pozorišnoj sceni Bata Stojković dobio je brojne nagrade i priznanja, pored ostalih, tri Sterijine, dva Zlatna lovor-vijenca na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, plaketu za najbolju ulogu na Danima komedije „Jazavac“ u Zagrebu, nekoliko statueta „Ćuran“ na Danima komedije u Jagodini i druge. Sve to krunisano je nagradom za životno delo Dobričin prsten i Statuetom „Joakim Vujić“.

Bata  Stojković smatrao je pozorište svetilištem. U tom svetilištu on je, ne jednom, činodejstvovao u svojstvu patrijarha. Izvan teatra, kao rođeni Beograđanin, nosio je u sebi beogradski duh. Pravo rečeno, on je, tokom poslednjih decenija prošloga veka, bio jedan od najsjajnijih tvoraca toga duha. Kao što je na sceni glumeći uživao i umeo da bude nosilac igre, tako je i u životu, odnosno u kafani, bio odličan domaćin u druženjima bez kraja…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.