Odlazak Oskara Lafontena

Piše Miroslav Stojanović

Lider Levice iz zdravstvenih razloga napušta partijsko kormilo i vraća mandat poslanika Bundestaga, što će neminovno uticati ne samo na sudbinu stranke, nego i na ukupni odnos snaga na nemačkoj političkoj sceni

Vest nije bila senzacionalna, ni sasvim neočekivana – o tome se poslednjih nedelja uveliko spekulisalo – ali jeste bila udarna u svim nemačkim medijima: Oskar Lafonten je saopštio minule subote (23. januar) novinarima da se (više) neće kandidovati za predsednika partije (Levica) na predstojećem kongresu (maj, Rostok) i da vraća mandat poslanika Bundestaga. Koncentrisaće se ubuduće prevashodno na ulogu šefa poslaničke grupacije u pokrajinskom parlamentu u (zavičajnom) Saru.

Odluku o povlačenju s velike scene i povlačenju iz prestoničkog Berlina u provinciju, jedan od najrasnijih i najprovokativnijih nemačkih političara, nije očigledno doneo lako. Učinio je to, kaže, isključivo iz zdravstvenih razloga.

IZGUBLJENI DVOBOJ

Vest da boluje od raka (operacija prostate krajem novembra prošle godine) bila je, otkrio je novinarima, drugo „egzistencijalno upozorenje“ koje nije smeo da ignoriše. Iako to nije spomenuo, svi su znali: ono prvo se odnosilo na stravičan događaj iz 1990. Prilikom predizbornog skupa u Kelnu (bio je tada kandidat Socijaldemokratske partije za saveznog kancelara i „izazivač“ Helmuta Kola) jedna, kako će se kasnije ispostaviti, psihički bolesna žena, nasrnula je nožem na Lafontena i napravila mu opasnu posekotinu na vratu. Sručio se s govornice, sav obliven krvlju, pred kamerama i zaprepašćenim pristalicama.

Neočekivano brzo se oporavio, i opet uskočio, srčano i temperamentno, u političku, i izbornu, arenu, i veliki dvoboj s Kolom, iako trauma kroz koju je prošao, očigledno, nikad nije sasvim iščilela.

Optuživan sve vreme, i do današnjih dana, za „opasni populizam“, više, po svemu sudeći, zbog njegovih plamtećih govora („Fokus“ ga opisuje kao briljantnog besednika, koji je u stanju da slušaoce „vrti oko malog prsta“), Lafonten je u u ovom obračunu išao sasvim drugom stazom. I, kako će se ispostaviti, taktički potpuno pogrešno.

Kol je upravo, za razliku od njega, nastupao populistički. Obećavao je nestrpljivim istočnim Nemcima „med i mleko“ ( u njegovoj varijanti: idilu s „cvetnim brdima i dolinama“), a zemljacima na zapadu da ih ujedinjenje neće koštati ni centa dodatnih poreza.

Lafonten je, međutim, onima na zapadu govorio da nema ujedinjenja po „nultoj tarifi“, a istočnjacima poručivao da se u blagostanje zapadnjaka, sticano decenijama i mukotrpnim radom, ne može uskočiti preko noći.

Lafontenovo oporo proročanstvo se kasnije zaista ostvarilo. Istočni Nemci su se suočili s šokom od kojeg se mnogi, i dvadeset godina posle ujedinjenja, teško oporavljaju.

Početna euforičnost je brzo splasla. Umesto obećanog i brzog blagostanja, došlo je do gašenja ogromnog broja firmi (nisu mogle da izdrže žestoku zapadnu konkurenciju), masovne nezaposlenosti i egzistencijalne nesigurnosti. Ubrizgavanje stotina milijardi, najpre maraka, godišnje koje je neminovno usledilo, nije, dakako, moglo da prođe bez povećanih poreza i odricanja. Voz je, međutim, prošao. Kol je bio na tronu. Lafonten je stoički podneo poraz i optužbe da je bio „kočničar ujedinjenja“.

PROTIVLJENJE NATO AGRESIJI

Kad je preuzeo partijsko kormilo – postao je predsednik Socijaldemokratske partije 1995. godine, iako je Vili Brant od njega zahtevao da to učini još 1987. organizovao je partijsku vojsku i krenuo u pobedonosni pohod na „večitog kancelara“ (Kol je vladao punih šesnaest godina!). Iako „formacijski“, kao šef partije, s pravom „prvog vučenja“, prepustio je, u kandidaturi za kancelara, prednost Gerhardu Šrederu.

Tvorac nove vladajuće, crveno-zelene koalicije, ostaće u kabinetu, kao ministar finansija svega 186 dana! Dovoljno da dođe u oštar sukob sa Šrederovom politikom i – krupnim kapitalom. Označen je tada u finansijskim krugovima za „najopasnijeg čoveka Evrope“, samo zato što se zalagao za obuzdavanje raspojasane bankarske (pre)moći, što se oštro sukobljavalo sa neoliberalističkim konceptom koji će, deceniju kasnije, dovesti do razarajuće globalne finansijske krize i, makar privremenog, kraha neoliberalne ideologije.

Posledica neslaganja s Šrederovom politikom, u čemu je, po Lafontenu, sukob oko Kosova i već programiranog NATO bombardovanja, igrao takođe važnu ulogu (što Šreder u memoarima objavljenim 2006. godine poriče), bila je Lafontenova odluka da „baci koplje u trnje“. Naprasno i bez ikavog objašnjenja – ono će uslediti u vidu šturog saopštenja tek nekoliko dana kasnije – napustio je 11. marta 1999. godine Berlin i – sve svoje funkcije: funkciju saveznog ministra i položaj predsednika Socijaldemokratske partije!

Šrederov i Lafontenov spor oko NATO agresije, zbog njenih fatalnih posledica po nas, zaslužuje da se i ovom prilikom, makar samo ovlaš, interpretira čitaocima „Pečata“.

U knjizi „Srce kuca levo“ Lafonten beleži da je tokom bombardovanja Jugoslavije razmišljao koliko je bilo pametno što se povukao sa svih funkcija. Postavljao je, naime, pitanje da li bi, kao predsednik partije, mogao uticati da ne dođe do rata. Ili bar do nemačkog učešća u njemu.

Zabeležio je i jednu scenu koja na uznemirujući način govori s kakvom se lakoćom, i neodgovornošću, kancelar Šreder odnosio prema tako sudbonosnom pitanju. Šef diplomatije je, naime, na jednoj sednici vlade saopštio kako je NATO rešen, u slučaju da propadnu pregovori u Rambujeu, da počne s bombardovanjem Jugoslavije. Ako se ode tako daleko, reagovao je kancelar, obraćajući se ministru odbrane i šefu diplomatije, „bićemo u telefonskoj vezi“.

Lafonten je, kaže, u telefonskom razgovoru, saopštio kancelaru da se energično protivi ratu. I upozorio: ako Nemačka prvi put posle pola veka, uprkos svemu, zaista ulazi u rat, o tome bi, u najmanju ruku, moralo da se raspravlja u vladi i da vlada donese odluku.

Do bombardovanja nije, međutim, došlo neposredno posle Rambujea, pa se, pre njegove ostavke, ova tema više nije pominjala u vladi. Ne može, međutim, sebi da oprosti što se ranije zainteresovao za kompletan tekst ponuđenog sporazuma iz Rambujea. Saznao je zakasnelo, i to ne od ministra spoljnih poslova, što bi bilo normalno, nego iz štampe, za aneks ugovora kojim je praktično bila predviđena okupacija cele Jugoslavije. Saoštavajući sud o tom famoznom dokumentu, Lafonten je citirao izjavu vlasnika i osnivača „Špigla“ (sada počivšeg) Rudolfa Augštajna da takav sporazum ne bi „potpisao nijedan pismeni Srbin“.

NEZAMENLJIVI LIDER

Lafonten podseća da je želeo koaliciju sa zelenima uveren da će takva vlada  moći lakše da vodi politiku mira. Gnevan zbog ponašanja sopstvene stranke, Socijaldemokratske partije u odnosu na bombardovanje, on kaže kako je, s gorčinom, shvatio da su i zeleni „brzo potrošili svoj pacifizam“.

Lafonten je, kaže, ustao i protiv ratnohuškačke propagande od strane bivših kolega, Rudolfa Šarpinga (odbrana) i Joške Fišera (diplomatija). Onaj ko kaže „nikad više Aušvic“ (Fišer), morao bi da kaže takođe, nastavlja Lafonten, da se nikad jedan čitav narod, kao u ovom slučaju srpski, ne sme satanizovati.

Poglavlje o Kosovu i NATO agresiji, Lafonten zaključuje pitanjem: kud bi nas odvelo ako bi se, na tako surov i drastičan način, ignorisalo međunarodno pravo i svet vratio na „pravo jačeg“, uz konstataciju: u svetu prava i pravde niko ne može biti u isto vreme i tužilac i sudija i dželat…

Šreder u svojim memoarima, pak, opovrgava Lafontenovo obrazloženje, ponovljeno i u jednom televizijskom intervjuu, da je jedan od razloga za njegovu ostavku, bilo protivljenje „kosovskom ratu“. Ja to držim, zapisao je Šreder, „za izmišljotinu“ i – „legendu“.

Toliko o ovoj temi. Nemačku političku javnost okupiraju u ovom trenutku posledice Lafontenovog povlačenja iz Berlina u Sarbriken, glavni grad majušne pokrajine (nešto iznad milion žitelja) Sar. Za samu partiju, Levicu, koje, konstatovao je jedan od njenih lidera, i šef njene poslaničke formacije u Bundestagu, Gregor Gizi, bez Lafontena „u ovoj formi uopšte ne bi bilo“. I za nemačku političku scenu, uopšte. Posebno za buduće odnose bivše Lafontenove stranke, Socijaldemokratske partije, i sadašnje, Levice.

Analitičari su u jednom saglasni: u redovima stranke nema ličnosti takvog formata koja bi mogla da bude njena nova „motorna snaga“ kakav je nesporno bio Oskar Lafonten. Veruje se da bi, samo donekle, tu kohezionu moć, koja je mogla da drži pod jednim krovom i na okupu različite, često suprotstavljene struje i podele, ne samo one geografske, na istok i zapad (ova partija je, da podsetimo, nastala spajanjem istočnonemačkih socijalista, Partije demokratskog socijalizma, i zapadnonemačke Izborne liste rad i socijalna pravda, koja je okupila bivše socijaldemokrate, nezedovoljne Šrederovom politikom i isto tako nezadovoljne sindikalne aktiviste), mogao da poseduje jedino, eventualno, Gregor Gizi.

VAKUUM U PARTIJSKOM VRHU

S Gizijem bi, kao „prelaznim rešenjem“, očigledno računali mnogi u partiji. Nevolja je, međutim, da bi dupla funkcija, predsednik partije i šef poslaničke frakcije, bila preveliko opterećenje za njegovo rovito zdravlje: tri infarkta, operacija na mozgu.

Gregor Gizi u ovom času, istina, drži sve konce u svojim rukama, kao medijator, kako bi se što pre „popunio vakuum“ nastao neočekivano na vrhu partije. Iako su Oskar Lafonten i njegov kompanjon s istočne strane, Lotar Biski formalno još tri meseca predsednici, oni to suštinski, i faktički nisu: Biski je angažovan u Evropskom parlamentu i neće se, takođe, ponovo kandidovati za predsednika. Partija je, uz to, ostala i bez generalnog sekretara: posle kritika da se ponašao nelojalno prema Lafontenu minulih nedelja, Ditmar Barč je podneo ostavku.

Ideja o jednom šefu partije je, u tako iznuđenom stanju, očigledno ostavljena možda za neka kasnija i bolja vremena. S tom varijantom se računalo pre Lafontenove bolesti i naprasne odluke o povlačenju. Sada se nastavljanje s „dvojcem“ ocenjuje kao spasonosna varijanta, da bi se pomirili još ne, sasvim i potpuno, ujedinjeni partijski zapad i istok.

Licitira se, u tom kontekstu, najviše i najčešće s dva imena: Gezine Leč i Klausa Ernsta. Prva je jedno od istaknutijih imena među (bivšim) istočnonemačkim socijalistima, Ernst je iskusni sindikalac sa zapada i inicijator Izborne liste za rad i socijalnu pravdu, koja se, kad je na njeno čelo došao Lafonten, posle defintivnog napuštanja Socijaldemokratske partije, ujedinila sa istočnonemačkim socijalistima.

Pored onih koji Levici bez Lafontena na kormilu proriču crne dane, ili, u najmanju ruku, osetan pad popularnosti i potencijalnih glasača, ima i onih koji veruju da bi njegova ostavka mogla da pomogne jačanju levog fronta. I ranije se, naime, tvrdilo da je „matematički“ postojala, izvan formacije sada vladajućih konzervativaca i liberala, leva crveno (socijaldemokrate)-crveno (Levica) većina – zelena (ekolozi) većina. Ona, međutim, nije mogla da bude uspostavljena ne samo zbog različitih stanovišta oko nekih krupnih pitanja unutrašnje i spoljne politike (sporne Šrederove reforme, angažovanje Bundesvera u Avganistanu…), nego, i pre svega, ličnih, i osvetničkih, animoziteta vodećih ličnosti u Socijaldemokratskoj partiji prema nekadašnjem, neprikosnovenom, lideru i „otpadniku“ Oskaru Lafontenu.

Bez te „crvene marame“, kako se tvdi, lakše će se uspostaviti saradnja i zajedništvo među „crvenima“. Ozbiljan test za to biće pokrajinski izbori u Severnoj Rajni Vestfaliji, najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini i izgubljenom bastionu socijaldemokrata.

Sticajem prilika, ili programirano, upravo u vreme kad je Lafonten saopštio odluku o povlačenju s kormila Levice, u jednom frankfurtskom listu objavljen je zajednički apel osmoro mlađih političara tri leve stranke, socijaldemokrata, levičara i zelenih, poslanika Bundestaga da se odmah i neizostavno pokrene rasprava o programu oko kojeg bi tri stranke mogle da se okupe i da, na izborima 2013, onu matematičku prednost pretoče u – sigurnu pobedu.