Kozetine lutke iz našeg Vilajeta

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako je jedno opušteno televizijsko ćaskanje lepe funkcionerke Ministarstva za rad i socijalna pitanja, potvrdilo mišljenja eksperata da su naše društvene elite počesto u raskoraku sa vrlinama sa kojima bi morale da budu u dosluhu – kao odabrani deo iz šarolike srpske kaste srećnih i povlašćenih

Znalačkim medijskim spinovanjem (iza koga upućeniji slute unutarpartijske sudare moćnih grupacija na vlasti), sečivo gneva domaće javnosti ovih dana fokusira se na lik (ne i na delo) naše diplomatske poslanice u Parizu. Do perverzije se detaljiše o kvadratima, visini plafona i pogledu s kibic-fenstera otmenog stana u blizini Sene, za koji domaći poreski obveznici – kako nam je dojavljeno – izdvajaju nepristojno veliku sumu novca. Islednički detaljno, idući u susret kolektivnoj mašti, specijalisti za propagandno-psihološke operacije, preko „slučaja UNESKO“, izvode ciljanu lobotomiju nad zgranutim narodom. Iskusni, oni znaju da najšira javnost, uprkos moralnom gnušanju, voli da zaviri u sličice iz života u zabranjenom gradu srpske vlastodržačke elite. Bes ne umanjuje glad radoznalosti, a za trenutak, dok „svi“ vide „šta se to tamo radi“, pomalo se uživa i u ne baš izdetaljisanom nagoveštaju da se grehovi obično namiruju – kaznom! Da li je to, čak i za kratko, dovoljna kompenzacija građanima paralisanim frustracijom teškog siromaštva?

NE LAJE KUCA…
Iako je već izvesno da režiseri domaće verzije komada „videće se kako i bogati plaču“ mogu učinjenim biti zadovoljni, ostaje nejasno i zbog čega (osim posredne „likvidacije“ prozvane, i nanošenja političke štete njenim neposrednim zaštitnicima) je ovim gospodarima igre takav skandal potreban. Žestoka kompromitacija u porodici vlastodržačke elite, uprkos šteti, ipak je, smatraju upućeni, dragocena – srazmerno potrebi (pre)usmeravanja kolektivne pažnje, i nameri da se već odavno razjapljena čeljust pretećeg javnog interesovanja  ovim darom nahrani i tako odvrati od dubljeg „ugriza“ u biće, moral i navike društvene, a pre svega one najmoćnije – političke elite?
Šta su i kakve su danas društvene elite, kakav je njihov uticaj, šta ih osim porekla i vrednosnog sistema sa kojim se identifikuju, i promovišu ga,  obeležava, sada je tema koja se zaobilazi toliko da se eminentni sociolozi javno žale kako još od petooktobarskog prevrata i nastanka demokratskog društva, nema ozbiljnijeg istraživanja ove vrste. U jednom od retkih, (početkom 2008. godine) kozmetički sprovedenih, promatranja bića novih elita, srpski, kao i svi drugi  cvetovi građanstva na ex-yu prostoru ocrnjeni su bez milosti. Elite, političke, ekonomske i kulturne, nedorasle su izazovima vremena i potrebama društva, ne poseduju ključne vrednosti koje bi trebalo da ih karakterišu, pa su i najodgovornije za haos i nesreću u državi, glasio je sud o najuglednijim i „najuglednijim“, optuženim i da su za odbranu svojih privilegija spremni na nečasne rabote i sumnjive kompromise. Zna se, pak, na čiju štetu.
To je sud nauke, ali za razumevanje mere blaziranosti, lakomislenosti, drskosti i bezobrazluka pripadnika kluba odabranih u društvu srpske tranzicije, nije međutim neophodno stručno propitivanje. Već i disciplinom lagane upotrebe birača tv-kanala, naprimer (a gledanje televizije, znamo, jeste omiljeni i najmasovniji nacionalni sport), rađaju se čuda ekspertskog obrazovanja. Iz večeri u veče, mnogoljudni auditorijum surfera po televizijskim kanalima, pretvara se u veliku instituciju istraživača, naravno i vlasnika izgubljenih iluzija. Jer, upravo tu, u tv-ćaskaonicama u kojima neretko defiluje krem našeg građanističkog društva, u tim malim „intimnim“ žurezama i čajankama, posredovanjem logoreičnih domaćina u tv studijima, glamurozno dizajnirani pripadnici kaste domaćih „lepih ljudi“ i pseudoelite – pričaju o sebi.
Jedinstvena tranziciona arena, posredstvom tv signala, često razigrava i multiplicira nekakav „efekat Kozetine lutke“ i arhetipskog prizora u kome i ubogi i besperspektivni „za džabaka“ pilje u „izlog“ magične kutije u kojoj se razmetljivo šepuri svet luksuza i izobilja. Za neupućene, recimo da je Kozetina lutka, inače ime dečije priče – zapravo dela velikog romana „Jadnici“ Viktora Igoa, a takođe i metafora o raskoraku dva sveta, sveta lepote i sreće s jedne strane izloga, i mizerije i trpljenja s druge, realne i mučne strane i izloga i života. Razume se, tu je i večita čežnja Kozetina da preskoči u svet lepe iluzije, da dobije divnu lutku koja je simbol dalekog raja, da se granica omeđena neumoljivim izlogom, prevaziđe… Zašto Igo, a ne Balzak ili, možda, najpre i kao najprikladniji – Nušić? Možda i zato što je slučaju najprimereniji upravo ovaj roman-epopeja o narodu, o patnji i iskupljenju, uzdizanju i prevazilaženju usuda, žrtvovanjem. Šta to drugo preostaje? (Ako nije revolucija, dodali bi šereti!)

SNEKI I „OSTAJE DA SE VIDI“
Iz velike ponude vrtoglavog televizijskog vašara taštine, kao paradigmu za rečeno izdvajamo i utisak koji je nedavno ostavio zanimljiv program, iz kojeg su gledaoci mogli štošta korisno da upamte. Reč je o kultnoj emisiji slikarke Biljane Vilimon „Lagumi“ (Studijo B), u kojoj se inače neguje duh i prepoznatljiva atmosfera u kojoj živi i misli veselo društvo domaće elite i pseudoelite. Odabrani za odabrane, i nas ostale.
Gost u razgovoru od 7. februara (emisije se inače često repriziraju), bila je državna sekretarka u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Snežana Lakićević-Stojačić, kojoj tabloidi tepaju ime, i od milja je zovu Sneki. Kao važno za razumevanje diskursa koji je uramio život važne funkcionerke važne institucije vlasti, a za publiku željnu prepoznavanja i kompenzacija, navodimo šta pomenuti medijski „agenti“ srpskog „visokog društva“, na premaznim kolor stranicama, pod naslovom „Sneki u Njujorku!“ o njoj doslovno pišu: „Da li je povod posete Snežane Lakićević Stojačić Njujorku njena namera da obiđe sva znamenita mesta serije ‘Seks i grad’, šoping, obilazak ‘Metropolitana’ i ‘MoMa’-e ili nešto uzbudljivije, ostaje da se vidi.“
Vidimo, znaju ljudi o kome pišu, za koga to čine, i šta je novo u miljeu o kojem intrigare! Napomenimo i to da je i ove večeri sekretarka ostala na visini prepoznatljivog i verovatno prema nekim strožije pročišćenim pravilima popularne beogradske silikonske doline brendiranog pedigrea. U duhu pravila – otmenost obavezuje, tumači ovo pravilo inače svako na svoj način, dve samosvesne i lepe plavuše, u osmišljeno svedenom dekoru, u sitne sate su čavrljale, domaćica uslužno, gošća, odišući sigurnošću i bezbrižnošću nedodirive i povlašćene kaste vlasti.

Kada je reč o gledaocima i gledanima, pomenuti efekat Kozetine lutke mogao se već naslutiti, tačnije rečeno: bio je potpun. Susret dva sveta! Koja se zapravo ne dodiruju. I tako to beše sve do trenutka kada je gošći – zavodljivoj lutki, domaćica u studiju, verovatno više u nameri da odbrani profesionalnu kompetentnost, nego u želji da je provocira,  postavila dva-tri, zapravo laka i učtiva pitanja iz domena njenog profesionalnog angažmana. Bila su to pitanja u maniru „penzije su male“, „nezaposlenost velika“, „živi se teško“… E, upravo na tom mestu, ova savršena Kozetina lutka kao da je postala hladna k’o kamen, staklasto bezosećajnog pogleda i ravnog, od emocija ispražnjenog glasa. Šarm se istopio, toplina zaledila, a lepršava frivolnost iščezla. Progovorio je nekakav našminkani funkcioner vladajućeg ekonomskog upravljačkog lobija koji nas upozorava kako su reforme, ma koliko bolne, stvarno neophodne, da su žrtve neminovne, da moramo da razumemo da bez trpljenja nema napretka. Metamorfoza je bila trenutna, voditeljka emisije je i sama postala vlasnica staklastog pogleda, ali lutku-gošću nije izgrdila. Videsmo kako sudar i provokacije nisu primereni kada imate ovakvog gosta, čak i kada vam pamet i oštrina nisu slabija strana.
Ipak, najjači utisak koji je obeležio kraj emisije u kojoj je govor ove žive lutke izgubio humanu boju, i postao primeren mehaničkoj bezosećajnosti govora iz plastičnog trbuha, jeste jedno neizgovoreno, ali jasno nagovešteno uverenje: sami su krivi što nisu bolji, lepši, pametniji, uspešniji oni koji se nisu snašli i, valjda, razumeli vreme jakih i pametnih?!
U nedavno objavljenom osvrtu na društveni skandal za rečenom pariskom rezidencijom, sa retkom oštrinom, i gotovo ličnom ostrašćenošću, Mila Alečković je napomenula: „Nije potrebno ni reći da mutantne kreature u društvu srpske demokratsko-finansijske elite, nemaju u sebi više ništa hrišćansko po ugledu na zapadno hrišćanstvo kome naizgled, kroz Evropu i ‘evropske vrednosti (koje ni ne shvataju)’, teže.“
Da li je ovo stvarno preterivanje?