Ninova nagrada: Kako zalutati na ravnom drumu

Piše Vasa Pavković

Zar nikoga ne čudi što skoro svi najbolji srpski romani iz 2009. godine nisu „uočeni“ od NIN-ovog žirija, te se nisu našli čak ni u užem izboru za najbolji roman, i što su im pretpostavljene slabije knjige?

U osvrtu na rad i odluku Žirija NIN-ove nagrade, njegov predsednik Milan Vlajčić je primetio da su se ne samo odluka žirija, nego i njegov uži i najuži izbor, uglavnom razlikovali od recentnih čitanja srpske književne kritike i da je kritika propustila da uoči neke važne knjige. Pošto je kritika već uočila romane „Tri slike pobede“ Zvonka Karanovića, „A ako umre pre nego što se probudi“ Đorđa Pisareva i „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića, postavlja se pitanje šta je sve malobrojnija recentna kritka previdela?
Rekao bih skoro ništa. Biće da je sasvim obrnuto. Žiri je, kako priznade u drugom momentu Milan Vlajčić, zbog velikog broja romana i kratkog roka za čitanje (dva meseca), prevideo mnoge romane – od kojih su neki bili izostavljeni čak i iz širokog izbora – od 28 knjiga! – a drugi nisu ušli u osam odabranih.

O ŠIRIM PREVIDIMA
Pišući o minuloj romanesknoj godini  u intervalu koji je žirijev široki izbor delio od užeg (sa 28 na 8!) – pomenuo sam neke od autora i romana koji su izostali u prvoj rundi žiriranja. Recimo: roman „Ko je ubio Alfija“ Sonje Atanasijević nije našao čitaoca među žirijevcima, iako su njeni prethodni romani, „Bekstvo iz akvarijuma“ i „Narandže za Božanu“, slične ako već ne i nešto slabije vrednosti, u prošlosti stizali znatno dalje. (Usput: da je takav roman napisala recimo Dubravka Ugrešić ili Slavenka Drakulić Ilić, deo naše mlađe književne kritike bi već reagovao s najafirmativnijim osvrtima, žaleći što se i na srpskom „ne pojavljuju slične knjige“!) Sasvim slično se može reći za sjajni postmoderni roman „Stinky Onion“ Tamare Jecić. Kao i roman Sonje Atanasijević i on je bolji bar od četiri (ili i svih pet) romana iz užeg Žirijevog izbora. (Da ga je napisala, recimo, Melina Kramarić – o kako bi mlađe kolege jadikovale, što i u srpskoj beletristici nema takvih knjiga!)
Nekada su, recimo, NIN-ovi žiriji imali običaj da ako već ne nagrade ranijeg dobitnika ovog priznanja za novi roman (što se desilo samo Dobrici Ćosiću, Oskaru Daviču i Žiki Pavloviću), bar istaknu pojavu njegovog novog dela tog žanra. Prošle godine se tako desilo Basari i Petkoviću, na primer. Došli su do mnogo užeg izbora, ako već umalo nisu postali i laureati. „Noć svih svetih“ Zorana Ćirića, roman koji stilom i fabulom svakako prevazilazi bar šest iz najužeg izbora, nije uvršten ni u 28 romana! Kako i zašto? Verujem da se to nikada i neće znati. Relativno slično je i sa novim romanom Danijela Kovača „Uzvodni bluz“, koji pre nekoliko godina umalo nije nagrađen za prvenac! Da li je mladi pisac toliko pao u novom delu – ili je žiri preopterećen obimnim brojem romana rešio da se ne bakće njegovim ostvarenjem, ostaje, kao i mnogo tog u Srbiji – velika tajna!
Pa kad je već tako, kad neki veoma uspeli romani znanih i nagrađivanih pisaca nisu mogli da uđu u 28, da li je čudno što skoro svi najbolji srpski romani iz 2009. godine nisu „uočeni“ od NIN-ovog žirija u njegovom užem izboru, i što su im pretpostavljene slabije knjige?

O UŽIM PREVIDIMA
Ovde su čuda moguća, pevao je svojevremeno Bajaga. Moguća su ali retka, dodao bih. Nisu moguća, najčešće, čak ni prava i objektivna valorizovanja, brale.
Ako se uporede liste koje su ponudili stalni kritičari Politike, NIN-a, Pečata, recimo, videće se da iz užeg izbora petorice, izostaju sledeći uspešni romani:  „Parter“ Igora Marojevića, „Otac ledenih brda“ Dragana Jovanovića Danilova, „Šaht“ Andrije Matića, „Ruševina“ Milana Đorđevića, „Čovek iz kuće na brdu“ Borivoja Adaševića, „Forward“ Slobodana Vladušića, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“    Mirjane Đurđević  i, kapitalno, „Quattro Stagioni“ Slobodana Tišme – svakako najbolji srpski roman objavljen u 2009. godini. Izostaje ono što je uz tri romana navedena na početku, za koje je žiri pokazao nešto više-manje sluha, najbolje i najaktuelnije u srpskoj beletristici danas – glede romana!
Zašto je do toga došlo? Pojednostavljeno rečeno stoga što je reč o univerzitetskom žiriju (svi članovi žirija sem predsednika rade (ili su radili) na fakultetima!) O tome koliko su profesionalno preopterećeni poslovima i obavezama, ne treba trošiti reči.  O tome koliko im profesionalne i društvene obaveze daju slobodnog vremena za čitanje nema dilema.  Nijedan od članova žirija ne samo što nikada nije objavio nijednu pesmu, priču ili roman, nego nikada u svojoj karijeri nije bio tzv.  dnevni kritičar  i suštinski se ne zanima savremenom srpskom ili svetskom prozom. Najbolji tekstovi Aleksandar Jovanovića bave se srpskom poezijom, a najbolji tekstovi M. Lompara  Crnjanskim… Milan Šukalo je kontinuirano pratio srpsku prozu pre otprilike dvadeset, a  A. Ilić  ju je možda čitao pre, recimo, trideset godina. Najviše dodira sa njom ima, upravo zbog uloge u žiriju tokom protekle četiri godine, filmski kritičar Milan Vlajčić.
Ima li onda  ičeg čudnog u odluci petorke i da li su čuda moguća? Naravno da nema i naravno da u ovakvoj konstelaciji odnosa na srpskoj književnoj sceni, srpski romansijeri, naša književna publika i javnost ništa drugačije i ne mogu da očekuju.  Ili drugim rečima: ako je onima koji organizuju ceo projekat stalo do onoga što bi po definiciji trebalo da im znači (iako ne mora da bude!) u žiriju bi neizostavno moralo da se nađu oni koji aktivno čitaju savremenu srpsku i svetsku romanesknu produkciju i koji pišu o njoj. Tada bi, možda srpski roman, imao šanse.

KONAČNO, O POBEDNICI
Postoji, paradoksalno, i lepša strana ove priče – prestižna nagrada pripala je Grozdani Olujić, čiji su romani pre četdresetak i više godina, kaže nam istorija moderne srpske književnosti, ne samo bili inovativni i popularni u Jugoslaviji, nego i prevođeni na svetske jezike. Tridesetak godina „prerađujući“ u sebi ideje i građu „Glasova u vetru“ i pišući roman u odmaklim životnim sezonama, ona je stvorila po mnogo čemu staromodan i za današnje doba neverovatno spor roman. Napisala ga je odgovorno i profesionalno, a njegov neočekivani uspeh (kod Žirija) baciće, nadam se, novo svetlo na „Divlje seme“ i druge njene romane, koje su hitro minulo vreme i promenljive književne mode, pomalo potisnuli u senku.