EVA RAS U Srbiji vlada žuta diktatura

Razgovarala Lara Golubović









Nekada jedna od najlepših jugoslovenskih glumica, zvezda koja je očaravala filmske kritičare i publiku širom sveta, Eva Ras, već godinama najuspešnije uloge prepušta junacima i junakinjama svojih romana, od kojih je poslednji, „Devojka koju nisu naučili da kaže ne“, dobio dve nagrade za najčitaniju knjigu, na sajmovima u Banjaluci i u Nišu. Iako u poodmaklim godinama i narušenog zdravlja, ova glumica, književnica i slikarka stiže ne samo da piše i da se susreće sa svojim čitaocima u Srbiji i izvan nje, već joj ne promiču ni društveno-politička zbivanja o kojima se ne libi da javno iznese svoj stav, o čemu svedoči i intervju koji je dala za „Pečat“.

Za novi roman inspiraciju ste našli u samoubistvima o kojima se pričalo i pisalo u medijima. Šta vas je zaintrigiralo u tom fenomenu?
Roman sam napisala za neverovatno kratko vreme, za manje od mesec dana. Početkom prošle godine uveliko sam pisala neki drugi roman, kada su se u novinama pojavili članci o samoubistvima, a nesrećnike su, ispitujući prolaznike, nazivali stokom koja smeta sugrađanima jer, između ostalog, zaustavljaju saobraćaj po gradu. Ponovo je srpski narod bio okrivljen, stekao se utisak da je postao bezosećajan i da prezire samoubice. Danima je u štampi vladala potpuno bolesna atmosfera u kojoj su samoubice nazivali bezumnicima koji ometaju život Beograđana. Kada je u nekoj zemlji veliko političko zagađenje, onda se život potpuno unakazi i odjednom umesto da novine pišu o nesrećnim ljudima, kojima je potrebna pomoć društva i prijatelja, često i stručna, vi ste mogli da čitate samo o osudama onih koji su trebali da pruže pomoć! Pomislila sam da pisac ima i dužnosti, a ne samo privilegije, tako da sam prekinula rad na knjizi i počela da proučavam talas samoubistava u Srbiji. Prvo što mi je palo na pamet jeste da glavni junak moje knjige mora da bude mlad, jer je pokušaj ili uspešan čin oduzimanja života u tom slučaju još strašniji.

Vašu junakinju prikazujete kao žrtvu društva – otuda i naziv romana „Devojka koju nisu naučili da kaže ne“. Kako mlada osoba dođe u situaciju da izlaz iz nevolje potraži u pokušaju samoubistva?
Moja junakinja, Tana Gilah Perez, potiče iz bogate porodice, od majke spisateljice, nobelovke, oca eksperta Haškog suda, a i sama sa samo 26 godina vrlo je uspešna, renesansnog dara, muzičarka je na glasu koja svira više instrumenata, a uz to je zbog nesvakidašnje lepote i gracioznosti i manekenka. Radi mnogo, po celoj planeti je tražena i njene dnevnice veće su nego prosečna mesečna primanja Balkanaca. Tana Gilah je lepa, pametna, školovana, govori devet jezika, uspešna je, ali sve to ništa ne vredi. Jer teško je biti mlad. Svako društvo, svaka država morala bi imati program za mlade ljude, da im pomogne ako zađu u ćorsokak. Moja junakinja ima sve, ali i njoj je potrebno razumevanje i briga, neko ko će pomoći da se ispletlja iz kučine. Ona u mojoj knjizi postaje plen ambicioznih mužjaka, koji primete da nju nisu naučili da kaže ne, i koji to zloupotrebljavaju. Najjednostavnije rečeno čine od nje kurtizanu visokog društva, svetskog džet seta… Tana Gilah Perez preleće s kontinenta na kontinent da bi legla u krevete tajkuna. Dvojica njenih mužjaka čak je i ožene da bi imala alibi kako putuje i radi sa svojim mužem, da razveju svaku sumnju. I kome da se Tana Gilah Perez obrati za pomoć? Roman započinje njenom izjavom da mora da izvrši samoubistvo, ali da još čeka neki znak, neko spasenje. Spasenja nema, i ona, na kraju romana, napušta ovaj svet. Za „Devojki koju nisu naučili da kaže ne“ značajno je i to što su posle dugog vremena ponovo mnogi značajni ljudi od pera stali svojim imenom iza ove knjige – Milisav Savić, Rava Jovančić, Nikola Vukolić, Milica Jeftimijević Lilić…

Koliko ste zadovoljni prijemom vaše prethodne knjige „Divlji jaganjci“ kod publike i kod kritike?
Kao da roman „Divlji jaganjci“ nisam ni objavila u Srbiji. To je jedna od poslednjih knjiga koju je Narodna knjiga izdala pre kraha, pa je razumljivo da je reklama za nju izostala. Međutim, dogodilo se čudo, EU se zainteresovala za „Divlje jaganjce“, i oni se sada prevode na neke strane jezike. Pokazalo se da u svakom zlu ima i nečega dobrog. Nema je u Srbiji, a biće je u zemljama EU. Nesrećnim me čini to što u knjižarama mojih knjiga više nema, a ja, uprkos činjenici da ove godine slavim pedeset godina umetničkog rada, nisam našla izdavača u Beogradu koji bi objavio moja izabrana dela, ponovio izdanja rasprodatih knjiga. A od 2000. godine, kada sam se ponovo vratila u srpsku književnost, objavila sam sedam romana, tri zbirke pripovedaka i zbirku jadikovki. Na ulici srećem mnogo ljudi koji traže moje romane. Beskrajno sam zahvalna Zografu iz Niša koji je štampao drugo izdanje romana „Devojka koju nisu naučili da kaže ne“.

Dugo niste igrali kod svog omiljenog pisca Siniše Pavića, ali uskoro vas očekuje uloga u „Beloj lađi“.
Dobila sam ulogu Šojićeve tašte, igram baku njegovog kopilčeta, mlađeg Srećka Šojića. Već sam snimila četiri epizode, i to mi je ulepšalo ove tmurne zimske dane. Ova uloga mi je dar i za pedesetodišnjicu mog glumačkog rada.

Postoje glumci, reditelji, kritičari koji smatraju da Siniša Pavić podilazi ukusu gledalaca. Tihomir Stanić je nedavno čak izjavio da u njegovim ostvarenjima ne želi da igra jer ona predstavljaju ljude gorima nego što jesu. Kako ocenjujete kvalitet Pavićevog rada?
Tihomira Stanića veoma volim i poštujem, u jednoj TV emsiji on je čitao Rasova pisma upućena meni, i to je bilo božanstveno, ali teška srca moram da kažem da ne verujem da bi odbio da igra kod Siniše Pavića. Nema glumca koji bi odbio Pavića. Četiri godine sam priželjkivala da igram u „Beloj lađi“, molila se Bogu, bajala sam, svaki dan bih prošla ulicom gde živi Siniša Pavić kako bi moje želje lakše našle put do njegove inspiracije. Zaista ne mogu da se požalim, imala sam mnogo uspeha u životu, igrala sam i kod Emira Kustirice u filmu „Otac na službenom putu“, da ne pominjem mnoge druge velikane i njihova remek-dela u kojima sam glumila, ali ništa ne može da se meri sa onom ljubavlju koju dobijate od naroda igrajući upravo u njegovim serijama. Ne verujem Tiki Staniću da je to zbog toga što Siniša Pavić oslikava zle ljude, naprotiv, mislim da ogromna popularnost koju uživa potiče otuda što je on sam dobar čovek, pa shodno tome i njegovi junaci jesu dobri, čak i Šojić je bojen dobrotom, taj lik je nedvosmisleni omaž u poslednje vreme zapostavljenom, velikom Čaplinu, i to omaž iz male Srbije. Na ovom primeru najbolje može da se uoči kako nema velikih i malih zemalja u umetnosti.

Negativno ste se izrazili o seriji „Ranjeni orao“, koja je takođe doživela ogroman uspeh kod publike. Zašto?
Nemam ništa protiv glumaca i Šotre, ali Mir Jam je bila književna zvezda vremena koje je odavno prohujalo, i glupo je u ovom digitalnom, novom dobu veličati njen zastareli, moralistički pogled na svet.

Da li biste prihvatili neku ulogu ukoliko bi vam je Zdravko Šotra ponudio?
Šotra i ja preživeli smo pedeset godina u ovoj kulturi i nikada nismo radili zajedno, nećemo valjda sada na kraju puta da se tražimo? Bio bi to nonsens! Niti sam ja glumica po njegovom aršinu, niti je on u mom vidokrugu, ali Džejms Bond bi rekao: „nikad ne reci – nikad“!

Nedavno ste izjavili da u Srbiji vlada „žuta diktatura“. U čemu se ona ogleda?
Čitav život provela sam u diktaturuma, ranije je bila Titova, crvena, a sada je Tadićeva, žuta. U Srbiji je situacija ista već pedeset godina. Vladari ne brinu o narodu. Nedavno je u Dnevniku mister prezident rekao kako je nezadovoljan razvojem privrede u Srbiji. Mi smo odavno nezadovoljni! Ali, Titovi pioniri preuzeli su mehanizam Titove vlasti i ništa se u Srbiji nije promenilo. Vladajuća koalicija na čelu sa žutom demokratskom strankom usisala je sve male partije kako bi imala dovoljan broj mandata da može da formira Vladu, da zadovolji svoju snažnu nameru da vlada. Po zakonu to je možda ispravno, ali to za narod i za državu ne vredi „tri kurca ladne vode“. Srbija je u strašnom stanju, sve je loše, možda može i gore, ali je situacija svakako alarmantna. Stalno ponavljam da se između dva zla ne sme birati manje zlo, i proglasiti dobrim samo zato što nema dobrog, jer kad su dva zla u pitanju vi ste žrtva. Zlo ne može da postane dobro samo zato što nemamo ponuđeno dobro. Mehanizam vlasti ostao je isti – uvek se na narodu lome koplja i iz džepova građana isteruje sve što treba.

Šta vam najviše smeta?
U Srbiji je porodičnim penzionerima zabranjeno da rade, a od penzije ne mogu da prežive, a ako rade onda im ukinu penziju. Znate li da je mnogim mladim ljudima, korisnicima porodičnih penzija, čiji su roditelji preminuli, zabranjeno da rade! A prikazuju kao da vlada teror mladosti, kao da vi ne možete da se zaposlite zato što imate pedeset godina; to je laž. Istina je da ne možete da se zaposlite ni ako imate 25, ni ako imate 50 godina, jer je Srbija paralisana, jedva da šta radi, možda donekle prehrambena industrija… A, ako ste zaposleni platu nećete dobiti, jer plate nema. Pošto mogu svakog dana da umrem, leče me od maligniteta, ja radim i bez honorara jer neću da ostanem i bez novca i bez posla. Neka nemam novaca, ali bar da radim, narod me još uvek podržava. U septembru sam mogla da slavim 50 godina rada, ali moji jubileji moćnike ne zanimaju.

Kao osoba koja je proputovala veliki deo zapadnog sveta, sa kakvim osećanjima ste dočekali vest o ukidanju viza?
Mnogi pominju kako se po Beogradu viđa mnogo dobrih automobila, kako su kafane pune, kako smo mi dobrostojeća zemlja, a to je laž. U dvomilionskom Beogradu možda ima svega 5 odsto bogatih, to nije ni 100.000 ljudi koji mogu da napune sve kafane Srbije, i da kupuju „besne“ automobile. Sa druge strane, nas milion i devesto hiljada, kao što sam ja, mi ne vozimo ni dobre automobile, ne idemo ni u kafane. Nama ni ukidanje viza neće pomoći da putujemo više nego do sada. Svi naši zakoni pogoduju bogatima, sirotinju niko ne jebe ni pet odsto.

Ipak, vi ste još kao mlada glumica imali priliku da napravite uspešnu karijeru na Zapadu. Zašto niste iskoristili tu mogućnost?
Kako je nisam iskoristila?! Jedno vreme snimala sam samo na Zapadu, jer sam ovde bila na crnim spiskovima. Da bih preživela radila sam u drugim državama, a što nisam postala neka planetarna faca, to je zato što mi takva šansa nije ni pružena. Pošto još živim, nije isključeno da će me trefiti i takva sreća da odigram neku ulogu veličanstvene babe koja će zadiviti celu planetu.

Izjavili ste da vas je Dušan Makavejev razočarao. Zbog čega?
Dugo godina sam mislila da smo divno sarađivali, a onda se ispostavilo da je on mene samo iskoristio, da uopšte nije želeo da me učini slavnom. Ispalo je još da sam ja njega razočarala jer sam mu deo slave otela. O toj saradnji i tom našem razlazu napisala sam roman „Sa Evom u Raj“, jer sam htela da ostavim trag o jednoj umetničkoj saradnji dva genija, u drugoj polovini 20. veka, koji su se zbog slavoljubivosti odrekli jedno drugog. Taj bi roman bio isto tako veličanstven i da zamenim moje i Makavejevljevo ime u imena Gorana Bregovića i Emira Kusturice. Njima dvojici se to isto dogodilo, obojica su se proslavili a i po njima bi pravda bila da je samo jedan maznuo svu slavu.

Često psujete, i tvrdite da je to jedan vid otpora prema vlasti i stanju u društvu. Da li u istom smislu gledate na skorašnji postupak poslanice SRS Gordane Pop Lazić, koja je predsedavajuću u parlamentu Gordanu Čomić gađala cipelom?

Cela planeta psuje, tako i ja, to nije ništa neuobičajeno u ovom veku.
Naša Skupština je pravi cirkus jer poslanici koje narod izabere na izborima, odmah posle izbora okrenu leđa tom istom narodu, paktuju međusobno, i to na štetu naroda. Bačene cipele imale bi smisla da postoji opozicija, ali naša vladajuća koalicija toliko je jaka da i opozicija nju služi, što našoj zemlji omogućuje i blagosilja gore pomenutu crvenu i žutu diktaturu.

Kako ste podneli drugo odbijanje zahteva za nacionalnu penziju? Ko vas je izneverio – bivši ministar kulture Voja Brajović ili sadašnji Nebojša Bradić?
Niko me nije izneverio, bila sam budala koja je nasela, zaboravila propozicije po kojima se dobija ta počast, a ministarstvo je to jasno definisalo – ko je bio dobitnik visokih odličja Titove države ima šansu, ali ko je bio prokazan u Titovo vreme, ostaće i dalje na margini, njemu se to i danas uzima za zlo. Ja sam dvostruko kažnjena u životu, pošto me Tito nije voleo, a ne voli me ni Boris. On nije intervenisao za mene kao što se Koštunica zauzeo za pevačicu Slađanu Milošević. Niko, osim mene, nije pogrešio, a što sam u prvi mah htela da skočim sa Brankovog mosta, odakle je skočio i Branko Ćopić, to je moja greška. Već sam bila na mostu kada mi je došla spasonosna misao u glavu da ako se nisam ubila kada su mi javili da je moja kćerka umrla u dvadesetčetvrtoj godini, neću valjda da se brukam i ubijem zbog toga što me ne uvažava vladajući establišment moje zemlje; i tako sam se vratila kući, sela i napisala novi roman.

Izjavili ste da je loše što je predsednik Srbije istovremeno predsednik Demokratske stranke. Zašto tako mislite?
Ne dopada mi se da predsednik Srbije bude i predsednik jedne partije, jer to je politički kič, a budući da se bavim kulturom ne volim kič, mada priznajem da kič mnogima primamljivo izgleda, mnogo obećava, predstavlja se za ono što nije, i  onda agresivnije pokazuje da jeste to što nije… Volela bih da predsednik Srbije, dok je predsednik, makar se i lažno predstavljajući, bude i meni predsednik koja nisam opčinjena njegovom partijom. To bi značilo da nas je ujedinio kroz svoju nestranačku ličnost, da voli sve nas koji živimo u zemlji gde on vlada, a ovako ja nemam ni predsednika, ni zemlju u kojoj živim; i još se osećam zbog svega toga krivom! Kad god neko zazvoni na moja vrata mislim – došao je kraj, sad će da me uhapse i da vode u bajbok i memlanu. Njegova popularnost je sve sličnija Titovoj a za Tita znamo da su nas od pionirskog doba drilovali da ga moramo voleti više i od naše rođene majke. Otuda to osećanje krivice kod mene, zato što nisam bila u stanju ni u Titovo doba da se sortiram u kolone njegovih obožavatelja. Zna se da Tito nije praštao, pribojavam se da ni Tadić ne prašta. Jedino se uzdam u to da od mnogobrojnih obovažatelja nema vremena da misli na mene, i da me tako neće sustići njegov gnev kao što me je sustigao Titov.

Verujete li da će Srbija ući u Evropsku uniju, i kada?
Vrlo brzo ćemo biti primljeni u EU jer je to jedini način da ih Rusija preko nas ne ugrozi. To je politika, razlog za velike promene uvek je trivijalan, izgledalo je da ćemo mi ostati rupa na Balkanu, ili ostrvo okruženo državama EU, da im nismo potrebni, ali čim se Rusija pojavila sa svojim snažnim, prijateljskim naklonostima, naše su šanse postale velike! Videćete, ja, baba, doživeću ulazak Srbije u EU. Umreću kao građanka EU, a pošto sam stara to mora brzo da se desi.

Kako spajate svoje jevrejsko i hrišćansko nasleđe?
Nikada se nisam deklarisala da sam ove ili one vere, naprotiv, uvek govorim da nemam dva pretka iste nacionalnosti i veroispovesti. Ceo svet je moj, pripadam svim verama i svim narodima sveta! Nisam rođena kao Jevrjeka ali svoj identitet kasnije sam upravo u jevrejskom narodu našla, što u ovom vremenu od mene čini poprilično negativnu personu jer se naveliko priča da Jevreji poseduju mnoge banke, da kontrolišu medije, da su bogati i moćni, da vladaju svetom. A onda, da bih se osvestila od toliko dobrih tvrdnji, da bih sišla sa neba na zemlju, da ne budem nadmena, otvorim neki sajt na internetu gde mogu da čitam kako proganjaju Jevreje. Izrael je napadnut, Jevreji nestaju kroz asimilaciju i mešovite brakove i mnogi žive u siromaštvu. Tako povratim svoju ravnotežu. Stvarnost je između ovih suprotnih tvrdnji.

Kako ste doživeli smrt i sahranu patrijarha Pavla?
Stara sam i bolesna ali sam satima, korak po korak, odmicala u mimohodu i izdržala, stigla sam do njegovog odra i celivala njegovu ruku koja je držala krst. Imala sam silnu potrebu da mu odam poštu jer sam se uverila, srećući ga po tramvajima i ulicama, da je bio svetac. On je levitirao, lebdeo, nije tlo doticao a njegova dobrota, razumevanje, svekolika ljubav prema ljudima, svetu, Bogu, zračili su iz pogleda koji nam je upućivao. Odlučila sam da stanem u dugi red jer sam pomislila da u mimohodu mora da bude i nas koji nismo pravoslavne vere jer takvi sveci, kao što je Patrijarh Srpski Gospodin Pavle, brišu mržnju, ujedinjuju svet – oni pokazuju da je na planeti Zemlji sav ljudski rod jedan narod. Duboko me je dirnulo što je u mimohodu, u beskrajno dugoj koloni njegovih poštovalaca, bilo i mnogo stranaca i da smo svi satima ćutali, ničiji mobilni nije zazvonio, sve naše misli bile su upućene Njemu. Volela sam Patrijarha Pavla. Moja ćerka bila je pravoslavne vere i kada se mrtva vraćala iz Pariza, pričalo se iza mojih leđa, ali došlo je i do mojih ušiju, da nije umrla prirodnom smrću. Zamolila sam Dušana Spasića, arheologa koji je bio blizak Patrijaršiji, da kaže patrijarhu Pavlu, da bi znao, kako se ne bih ogrešila ako bi priče bile tačne i da ga upita za dozvolu da mogu dete svoje da sahranim po pravoslavnim običajima… Danilu Kišu je dopustio… Patrijarh je poslao na sahranu sveštenike i poručio mi je preko Dušana Spasića: „Mi ne znamo, ali ako je u tuđini možda i oduzela sebi život, to znači da je bila nesrećna, daleko od svih nas koji smo je voleli, Bog će joj oprostiti, a mi nećemo da uskratimo posmrtno pomazanje jer ko smo mi da osudimo nesrećnicu koja je bila daleko od nas i kojoj nismo mogli našom ljubavlju osvetliti put…“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.