PETAR BOKUN Život u šengenskom zatvoru

Razgovarala

Nataša Jovanović

„Nasilje u Srbiji je čin koji se ciljano spinuje. Sada kada treba da dobijemo šengensku vizu, pet, šest minornih incidenata postali su međunarodni svetski problem. Apstrahirajući tragediju koja se dogodila sa Francuzom, ostaje suva činjenica da su svi ostali incidenti deo života ne Beograda, nego bilo kog milionskog grada na svetu“, kaže u razgovoru za „Pečat“ psihijatar Petar Bokun.

Da li su incidenti svojevrstan zakon pulsiranja megalopolisa?

Postoji pravilo da se agresija povećava sa gustinom stanovništva. Beograd je postao megapolis, a nezaboravimo da su se svi incidenti dogodili u užem centru grada, gde je napučenost, broj stanovnika, najveći po kvadratnom kilometru. To dokazuje jednu staru teoriju Kaluna iz 1953. godine koji je eksperimentisao sa miševima, stavljajući ih u sve manje kaveze. Smanjujući im prostor, miševi su postajali sve nervozniji, da bi na kraju apatični postali skloni samoubistvu.

Nasilja na ulicama, navijački, te obračuni fudbalera sa nivajačima, kao i podmetanje bombi, izraz su svojevrsne agresije. Gde je granica tolerancije kada je nasilje u pitanju i gde je ona kada govorima o normalnoj, i agresivnosti koja se markira kao društveno opasna?  

Postoji prirodna agresija koja ima svoje težište u hipotalamusu i hormonima. Zbog testesterona su nekada na dvorovima kastirali evnuhe kako ne bi bili agresivni. Prirodni agresivitet je pozitivan i služi čoveku u preživljavanju. Kada za nekog kažemo da je prodoran i ambiciozan u osnovi to je vid agresije, način da pojedinac ostvari svoje mesto pod Suncem. Ali čovek kao homo sapiens ima koru mozga, za razliku od drugih živih bića, u kojoj stvara apstraktno mišljenje. Ta apstraktna mišljenja uzrok su jedne druge agresije, virtuelne, stvorene na veštačkim razlikama. Tako je neko hetero, neko homoseksualac, neko katolik, a neko pravoslavac, jedan voli smokve, drugi jabuke. A najgore razlike su onde gde se dodiruju razne ideologije. To je Hamptitonova teorija fikcije civilizacije. Kako se mi nalazimo na mestu gde se taru islam, pravoslavlje, katoličanstvo, Zapadna Evropa i Istok, mi smo stalno izloženi potencijalnim opasnostima. Gde god se nešto tare, tu i iskri, a gde iskri tu su varnice i zbog toga smo izloženi uvek određenom nivou apstarktnog agresiviteta, u ime vrednosti koje su nam nametnute. Mi nismo rođeni ni kao katolici, ni kao kalvinisti ili vegetarijanci, već kao prirodna bića. Kao što šahisti kažu: Gen suma sumus – jedan smo rod. Ali te veštačke razlike su stvorile potiranje prirodnog jedinstva i to je Frojd objasnio teorijom prokletstva malih razlika. Neće ratovati Rumuni i Portugalci, ali zato hoće Srbi i Hrvati, jer su prokleto malo različiti jedni od drugih. Palestinci i Izraelci pripadaju istoj semitskoj zajednici, ali zbog raličite vere oni su krvni neprijatelji. Isto je sa sunitima i šiitima u Iraku. Dakle u osnovi agresiviteta takvih razmera uvek su verski i ideološki principi.

Po definiciji nasilje ne podrazumeva mišljenje. Da li je to tačka na kojoj se formiraju navijačke i druge grupe?

Agresivitet nije teško izazvati kod čoveka jer on, istina, ne zahteva mišljenje, tako da se dešava da se obično mali ljudi, nišči duhom, udružuju. Tako je nastala i reč fašizam, od reči fasces što znači snop šiba, a tako je ilustrovan i njihov simbol. Snop šiba potiče iz priče koja postoji i u našem narodu, a u kojoj deda daje unuku jednu šibu da je slomi. Njemu to polazi za rukom, ali kada dobija snop šiba, unuk je nemoćan. Dakle zajedno smo jači. Zato se mali ljudi udružuju. Otuda imamo gangove u raznim gradskim identifikacijama po ulici, mesnim zajednicama, polovima stadiona. Mladi ljudi imaju potrebu da se sa nekim poistovete, a sami nisu dovoljno jaki. Tu je koren grupnog agresiviteta. Ali kako mi živimo u društvu velike psihološke manipulacije, ribari ljudskih duša su davno otkrili da se sa gagovima može manipulisati. Tako pojedinac dobije džip čiroki, ali zato treba da ubije nekog, drugi zlatnu kajlu za prebacivanje dva kilograma heroina. Uvek postoje manipulatori koji su u pozadini i koji pokreću one koji se služe fizičkom silom. Civilizacija je isto što i domestifikacija domaćih životinja. Kada zadivljeni gledamo u cirkusu ukroćene lavove i tigrove, zaboravljamo da su životinje dobile mnogo batina pre nego što su postale objekat manipulacije. Domestifikacija čoveka kao vrste je isto tako zahtevala posla kako bi čovek postao pitom i poslušan. Da bi se sublimirao agresivitet u gangovima i grupama, i doveo u nekakve civilizacijske tokove, država mora da bude jača od njih. Zato svaka država ima organe sile: sudstvo, policija i vojska i mora da ih upotrebaljava tako da izgrednici dobiju jako upozorenje i pre upotrebe sile. Inače, čim popušta velika sila, miševi kolo vode.

Na kojim principima počiva zakon grupe?

Zakon grupe funkcioniše tako što vođa svim članovima obećava određeno hijerarhijsko mesto koje hrani njihovu sujetu. Sve grupe su hijerarhijski zasnovane. U istoriji su se očuvale samo tri piramidalne institucije: vojka, katolička crkva i masonerija i to zato jer prvi imaju papu, kardinale, pa niže činove, masoni 33 reda, vojska generale, pukovnike, majore. Gangovi su njihova imitacija pa bilo da je reč o kineskim trijadama bilo o kozanostri. U svim slučajevima bos stvara autoritet tako da on hrani narcizam svojih članova.

To su redom svetski fenomeni. Nije li stadion danas ono što je u arhetipskom sećanju juče bila gladijatorska borba?

Stadion je grupa ljudi bez sopstvenog, pa grupni identitet traže u boji, zastavi i himni određenog kluba za koji navijaju. Oni dediciraju deo sebe, dakle rade isto što i zemlje u EU koje su deo svog suvereniteta dale zajednici. Manipulator grupe za pritisak zadužen je za viku i podizanje atmosfere. Svaki stadion je arena i tu je sličnost sa gladijatorskim starorimskim i grčkim cirkusima. Oni u areni dobijaju psihologiju grupe. Vilhem Rajh je jedan od retkih koji je pisao o ovom fenomenu. Osnovni princip ponašanja grupe je nepredvidivost, odnosno stampedo efekt.  To je slično kao kada neko kaže požar, a svi polete napolje. Tako na stadionu kada jedan kaže „Udri sudiju“, svi će mu se pridružiti. To je elementarno ponašanje, princip fajt or flajt – borba ili beg. Tada su ljudi nepredvidibi, jer se ponašaju bez kore mozga, a na principu rada starog mozga, koji je zajednički nama i reptilima, a uz pomoć koga pravimo razliku: dan-noć, gladan-žedan.

Nakon serije napada na strane državljane u Beogradu, mnogi su ove slučajeve tumačili ideološkim i političkim pozadinama. Koliko su ovakve analize opravdane?

Koren seže od Adama. Nisu jadne devedesete za sve krive. Mi smo kao vrsta agresivni samo postoje vremena kada je država jaka i uspešna u njenom suprimiranju. Za vreme bivše SFRJ postojao je kazneni bataljon u Bileći i svi nepodobni, ideološki ili agresivni služili su tu vojsku. Dakle, svaka uređena država uspeva da prepozna i ophodi se u skladu sa opštepoznatom činjenicom da u svakoj ljudskoj populaciji postoji dva odsto psihopata i 0,2 duševnih bolesnika. Sada neki pokušavaju da se pod pojmom civilizacijski sve negira, ali činjenica je da postoji određeni stepen agresivnosti vrste i da je on normalan i sveprisutan.

Nasilje u ime ideologije, rekli ste, njena je opasnija varijanta. Nije li paljenje Skupštine svojevrstavn primer takve agresije?

Kao lekar i neuropsihijatar ne mogu da razlikujem vašu i našu agresivnost, da moju ocenjujem kao pozitivnu, a vašu kao negativnu. U demonologiji stare Grčke agresija proizlazi iz Zevsove glave, simbolički to je Ares, bog rata. Oni su pravilno locirali rat u apstraktno mišljenje jer on ne potiče iz srca, već iz glave. Opasna je apstraktna agresivnost jer ona dela u ime ideologije. Iz ideologije je zapaljena Skupština i nestalo je 50 slika, a vraćena je samo ona stvar koja se počiniocu krađe nije uklapala u enterijer. O toj agresivnosti se danas ne govori.

Sve agresije su jednake, a to što su neke politički oportune, meni kao psihijatru antropološkog usmerenja apsolutno je svejedno jer ja gledam na agresiju na nivou vrste, a ne nivou partijske članarine. I to je ključ. Pitanje podobnosti je ispod mog nivoa.

Ako je koren agresivnosti u strahu, čega se plaše ovi mladi ljudi?

Oni imaju egzistencijalni strah. Nisu završili škole, nisu bili motivisani da je završe jer im niko nije garantovao posao i novac za život. Mladi se danas nisu materijalno i egzistencijalno ostvarili, a dobili su niz šamara tokom formiranja, od inflacije, bombardovanja, nemaštine do gubitka ratova. To je stvorilo kompleks manje vrednosti, a čovek ne voli da je manje vredan već da je jednak. Šengenski zid nas je stavio u kavez i mi smo besni. Nismo videli Evropu, nismo videli Pariz, kurvu na Šanzelizeu, lepoticu na Fontana di trevi, Bobija u Londonu. Nismo iživeli stvari koje Evropa ima, nismo gledali koridu. Mi smo zatvoreni i to je stvorilo u nama kompleks niže razrednosti. Prva reakcija na ovo neprirodno stanje je agresija i pokušaj da sebe izjednačimo sa drugima. Tu je Evropa kriva, a ne mi. Prva stvar kada zatvoriš životinju u kavez je ta da ona prestaje da se razmnožava i postaje apatična. Ili, drugi primer, kada neko u zatvoru napravi gaf, kazna je samica. Tako smo mi osamljeni, okruženi NATO-vcima, šengenovcima, Albancima i Šiptarima koji putuju, dok mi ne možemo da vidimo ni Segedin i Temišvar.

Kako neutralisati i čime kompenzovati strah? Da li to može učiniti boja šala ili fudbalski klub?

Iza svih duševnih manifestacija stoji strah. Neki ljudi ga kompenzuju tako što žene lepu ženu, jer se tako osećaju sigurnijim, drugi kupuju kvadrate stana. Na taj način se strah nadkompenzuje. Ali sve ovo su socijalno tolerantni načini nadkompenzacije. Neko, pak, grize nokte, ali to je već za doktora, a neko se udružuje u grupe. U podlozi svih društvenih manifestacija nalazimo strah. Sigurnost postižemo na razne načine, crveni ili crni šal, Istok, Sever ili Zapad. Iza svake agresivnosti je umišljenost poput tvrdnje da je neko veći katolik ili Srbin od druge osobe. Po čemu? Veličini struka? Sve je to apstraktno i tu nema vrednovanja, nema pokrića u realitetu. Svest da neko nije to što izigrava je izvor agresiviteta. Takav je slučaj kod niskog Sarkozija ili Napoleona koji je došao do Moskve sa 156 santimetra visine. U biti i jednom i drugom pokretač je bio kompleks manje vrednosti.

Da li možemo govoriti o socijalnom poremećaju svesti ili, pak, o socijalno poremećenom načinu života?

U svim populacijama širom sveta broj sociopatskih ličnosti je više ili manje isti i uvek uslovljen organskim, porođajnim traumama, pušenjem majke u toku trudnoće. Ne može se reći da smo po nečemu specifičniji, sem što naša štampa daje više važnosti ovim incidentnim pojavama, a to se u modernoj komunikologiji zove spinovanje.

 

Koje kretator takvog spinovanja crne slike o Srbiji?

Iza spinovanja stoji neko ko želi poražavajuću sliku Srbije. A to su oni koji su nas bombardovali i koji delaju udruženi sa domaćim izrodima. Izrode ima svaki narod, pa čak ni po toj stavci nismo izuzeti iz opšte slike. Sada kada smo neposredno na pragu vizne liberalizacije spinuje nam se agresivitet kao da smo glavni razbojnici sveta. Nije tačno. Tačno je samo da je nekom cilj da Zapad misli da smo naprasno postali agresivni. A zaboravili smo 1952. godinu kada su Branku Stankoviću, beku Crvene zvezde, razbili glavu pod plinarom u Hajduku. Tuče su uvek postojale. Kada su vozovi kroz Knin prolazi sa čitavim prozorima? Nikada. Sada ide onaj momenat kada neko treba da kaže: vi Srbi niste sazreli.

Da li medijsko insistiranje na incidentnom ponašanju pojedinca budi osećaj kolektivne krivice i da li kolektiv može preuzeti odgovornost za pojedinca?

Incident je pojedinačni, ne narodni. On je plod nasleđa, genetike i vaspitanja, dok okolnosti omogućavaju samo ispoljavanje.

Ali po principu par to toto, uz medijsko manipulisanje, a nisu svi mediji dobrohotni, nakon prestanka tomahavka nad nama je nastavljen psihološki rat. Ja to doživljam kao vrstu manipulacije kojom neko pokušava da nas obeleži kao nepodobne za kulturnu Evropu koje je vodila stogodišnje, tridesetogodišnje i krstaške ratove.

Mediji žele da probude osećaj kolektivne krivice, pa i van ove situacije 77 odsto štampe forsira crnu hroniku. Loše i strašno izaziva adrenalin koji budi pažnju, pa ako nema ništa drugo bar možemo pročitati da se survao voz u Indiji, desila avoionska nesreća u Sibiru ili zemljotres u Peruu. Šta je bilo sa epidemijom svinjskog gripa? Prošlo je godinu dana od prvih upozoravajućih signala, a mi se jedino suočavamo sa strahom onih koji su nas plašili. Medijska predviđanja nesreće, kao i apokaliptične vizije unose kod ljudi određeni nemir.

Ako je država jaka i njeni organi rade svoj posao, onda neće doći do toga, ali ako funkcioniše prncip zemljačke i korupcijske sprege, onda to postaje činjenica.

Šta o kulturološkom obrascu jedne generacije ili jedne nacije svedoče izjave učesnica rialiti šoua koje kao jedinu referncu ističu nesebičnu podršku roditelja i veru u njihovo, ovako, započeto građenje karijere?

Kada bi bili religiozni mogli bi reći da je to neka vrsta prostitucije, ali to danas nije uvreda. Rialiti šou je započeo svoj život u Americi, decenijama pre nego što smo ih mi „popili“ i to nije naš fenomen. Oni su način snižavanja moralno etičkih vrednosti jer je TV moćan medij i virtuelna stvarnost nadilazi naše živote. Mnogi ljudi misle da žive, a u stvari ispunjavaju dnevne obaveze i vegetiraju. Oni ne žive život individue. Ribari ljudskih duša su odavno otkrili da ljudi više vole da gledaju tuđe nego da žive svoj život.

Kakvu ulogu u formiranju problematičnih ljudi imaju njihovi roditelji?

Roditelji su izgubili autoritet. U Srbiji postoji milion nezaposlenih, te zbog socijalnog položaja oni više ne mogu da brane poziciju autoriteta pater familijasa. Drugo, TV uvek prikazuje lepše ljude nego što su naš otac ili majka. Tamo su svi pametni, žene našminkane i dete razmišlja: Pa da moja majka nije našminkana, ona pravi pekmez i peče paprike. Od tuda nedostatak familijarnog autoriteta.

 

Smatrate li da je stvar političkog ukusa i volje doneti zakone koji bi ne samo regulisali nasilje na stadionima, već i ono u porodici?

To su uže kategorije. Ovo je antropološka pojava karakteristična za ceo svet i kao što bi rekao maršal Mahuan: Svet je globalno selo. Nemojmo sebe posipati pepelom jer to manipulatori hoće. Nije za to odgovorna naša društvena stvarnost. Probajte proći Njujorkom u neke četvrti. Drugo je što smo mi nekada imali apsolutnu sigurnost koja je danas svedena na nivo evropske i svetske. Ne, mi smo kao i svi drugi. Šta reći na frakciju Crvene armije, Crvene brigade koju su organizovali univerzitetski profesori… Isto je i sa porodicom.

 

Šta se dešava kada se represijom odgovori na nasilje?

Agresija na agresiju je greška kojom neko želi da profitira i reši se nezgodnih tipova.

Mediji i oni koji ih plaćaju prave sliku o nama kao agresivnim ljudima koji ispoljavaju ponašanje neprikladno uljuđenoj Evropi. To nije tačno. Kazniti pripadnike nekih organizacija znači imati ih za 20 godina na čelu države. Nisu li Tito, Đilas, Ranković, Izetbegović, Đinđić, Mesić bili po zatvorima, pa postali predsednici. Ići na ideološke grupe represijom samo.je duvanje u jedra tim grupama. Ideološki zaslepljenim fanaticima žrtva je kompliment. Konačno ko je ikada sredio agresivce. Uvek će se pojaviti neki Kučuk Alija.

Koju količinu mržnje prema državnim institucijama u sebi može da ponese mlad čovek koji na TV gleda kako njegov otac sebi odseca prst ili leži na pruzi ne bi li obezbedio minimum pravde?

Istu količinu koju i jedan mlad Francuz koji gleda 23 samoubistva u Frans Telekomu. Nema razlike. Ako se pojedinačna situacija omasovljava, a slika Srbije prekriva jednim malim prstom, reč je o manipulaciji.

 

Koliko je ispravno i posledično poistovećivanje nasilja sa ksenofobijom, a ksenofobije sa patriotizmom?

O čemu oni pričaju? Srbija ima samo 63 odsto Srba, a sve ostalo su Mađari, Rusini, Albanci, Hrvati i drugi. Po statistici Srbija nije ksenofobična. Drugo, ovo je tranzitni grad kroz koji dnevno prođe 40.000 ljudi. Treće, mi smo primili je 600.000 izbeglica. Stvar sada funkcionoše ovako. Stavite nas u kavez i kažete oni su  nervozni. Pri tom, trenutno 600.000 turista šeta po Londonskom Pikadiliju. Kod nas se menja uzrok i posledica. Slušamo o globalizmu i kosmopolitizmu, a jedan narod živi u zatvoru i stalno mu iznalaze nove greške.

Nedavno istraživanje jednog instituta pokazalo je da nešto manje od polovine mladih ljudi boluje od „crnih misli“. Šta je uzrok tome?

Divno. Znači više od 50 odsto ima lepe misli. Čaša je uvek do pola puna, a do pola prazna. Rigidno čovečanstvo je staračko, kruto i ne voli promene. Kada stvari krenu nabolje ono se plaši da neće moći da odgovori na dobre promene. Ljudi sopstvenu impotenciju prebaciju na celu naciju. Drugo, zanimljivo je znati da se centar za agresiju kod čoveka i centar za smeh nalaze vrlo blizu jedan drugom, tako da je aresivni izraz lica isti kao onaj kod čoveka koji se smeje. I neverovatno koliko se maksimalno agresivni čovek može razoružati sa smehom, jer se te dve manifestacije negde prepoznaju. Ako agresivcu ukažete na besmislenost situacije, sve prilike su da će odustati od svakog pokušaja nasilja. Ali, pak, ako strahom odgovorimo na strah, to je situacija koja funkcioniše na nivou jednog dela mozga gde je smešten agresivitet, i stvara se situacija „ubiti i zaklati“, odnosno nepredvidiva panika.