BRANKO BOJOVIĆ Urbanizam nije praksa za diletante

Razgovarao

Ljiljana Bogdanović

Srpska prestonica zatrpana je problemima koje urbanistička elita ne želi da razume, a Beograd nema investicioni potencijal da ih rešava, smatra vodeći srpski urbanista, arhitekta

Branko Bojović. Revoltiran lošim kontinuitetom od prvog sekretara za urbanizam države Srbije, kapetana Udbe Aljoša Gasija, do naših dana, kada državni vrh ne shvata koliko je za nacionalni interes pogubno da resor urbanizma vodi osoba bez stručnih kvalifikacija – uzalud je tragao za listom u kome bi pisao kolumne. Elaboracija urbanističkih tema nepopularan je posao, mediji su u rukama privatnih vlasnika, a oni, tvrdi, strahuju od zameranja vlastima. Uostalom cenu britkih stručnih opservacija, koje su mnoge „žuljale“, Bojović je shvatio kao medijator provokativnih urbanističkih tribina Lice grada (2000-2005), jednako intrigantnih za njegove kolege i običan svet željan mogućnosti da utiče na stvaranje lepšeg lica grada

Šta bi se danas našlo na dnevnom redu vaših tribina?

Most na Adi, kakav metro treba graditi, pitanje zaštite starog sajmišta, pa novo sajmište. Tajkuni rešili da sruše halu 1, koju su gradili genijalni inženjeri, a svi ćute. Ima bezbroj tema. Evo recimo jedne kolosalne krađe. Izgrađeno je 50 kilometara biciklističkih staza na Novom Beogradu. Prošlog leta izađem iz tramvaja i sednem pod nastrešnicu. Sedim tako satima, a biciklista nigde, nijednog. Ko se to igra sa državnim parama pitam. Otiđite na Brankov most, napravljen je lift za bicikliste. Ne za invalide nego za bicikliste, a niko ga ne koristi. Došlo je vreme onih koji ništa ne znaju. Najvažnije gradske institucije poverene su ljudima koji nemaju neophodne reference da bi ih dobro vodili. Nikada ništa u urbanizmu nisu radili, a postaju direktori, jer je došao red na njihovu partiju. To je politička perverzija našeg vremena. E, onda oni nađu najamnike da kažu „ovako bombardovani generalštab ne može da se obnovi“.

Zar grupa najeminentnijih statičara nije uradila projekat sanacije obe zgrade?

Jeste, ali oni nađu čoveka koji ništa u životu nije sazidao ali ima diplomu fakulteta. I on kaže ne može se obnoviti, treba srušiti, napraviti dva ogromna solitera sa po 30 spratova, jer je to skupo zemljište. Dakle, napraviti ogromni soliter, a zgradu vlade kao kiosk zadržati ispod, degradirati je prostorno i funkcionalno. Vi napišete odgovor, a oni ne objave.

Zgradu generalštaba projektovao je vaš bivši profesor Nikola Dobrović, sagrađen je sredinom šezdesetih, a Službi zaštite trebalo je više od trideset godina da ga proglasi kulturnim dobrom?!

Sada se traži skidanje zaštite.

Kao argument za to, prošle godine u javnosti, pominjane su velike sume novca. Onda dugo niko nije spominjao generalštab, da bi nedavno, o desetogodišnjici bombardovanja ponovo bio mlako aktualizovan, kao da se javno mnjenje oprezno ispipava…

Reč je o prostoru koji predstavlja upravno sedište države Srbije, od Kneza Miloša do danas. Ispod sedišta vlade i generalštaba nalazi se ogromna podzemna infrastruktura koja se ne može prodati, jer su to najskuplje srpske glave danas. Predsednik države, ćlanovi vlade… koje ne morate da volite, ali ih ne smete dovesti u situaciju da ne mogu da funkcionišu. Prema tome, ne može se prodati, bez obzira na milione evra koje neko nudi. Zamislite kako bi bilo fantastično da moja kompanija na travnjaku pored Bele kuće, na onom ogromnom slobodnom prostoru napravi soliter od 50 spratova. Platio bih 500 miliona evra, ali ne može.

A kako u Beogradu, ispred Hrama Svetog Save može da nikne apsolutno neprimerena kuća – crna mermerna kocka?

Ta kuća je nakazna, ali tu postoji drugi problem koji vi ne znate. Srpska pravoslavna crkva nije mogla da gradi punih 50 godina. Svugde u svetu se radi ovako, univerzalni primer je Crkva svetog Petra u Rimu. Berninijeva kolonada predstavlja pristup crkvi, a  Vatikan je iza. Na mestu na kojem se nalaze Vojnotehnički institut i one ruševine iza Hrama, trebalo je da se izgradi parohijski dom, a ne napred, gde se sada nalazi. Ali na Arhitektonskom fakultetu se 50 godina ne uči projektovanje sakralnih objekata, jer je ona partija rešila da bog ne postoji. I šta se desilo, odškolovane su generacije koje ne znaju šta je crkva, ni pravoslavna, ni katolička, ni muslimanska. A SPC je bila razapeta, bilo joj je zabranjeno da zida. Kad joj je dozvoljeno nije znala šta da radi sa sobom, a arhitekte nisu znale šta je to crkva.

Zato valjda postoji urbanistička vlast, koja propisuje pravila, a ona se moraju poštovati.

U Urbansitičkom zavodu sede urbanisti koji ne znaju šta je crkvena porta. Jer da znaju ne bi pravili fontanicu ipred Hrama. Zašto nisu otišli u Keln ili Rim da vide Crkvu Svetog Petra ili u Sagradu familiju u Barseloni. Nisu, jer je trebalo da neki vajarčić zaradi pare, pa su postavili fontanicu i doneli kioske da prodaju med. To je vašarište, oni ne znaju šta je katedralna crkva. Zašto? Pa školovani su da ne znaju. Sve je to socijalno uslovljeno, tu nema kreativne volje, jednostavno kolosalno neznanje koje se neguje i danas.

Svetosavski plato, mislim na širu okolinu Hrama, pretvoren je u repliku Novog Beograda. Sve ono što možda nije vrhunsko arhitektonsko ostvarenje, ali jeste ambijentalna celina, što je imalo istorijsku i kulturološku vrednost i koje je svedočilo o intenzivnom životu prestonice u minulim epohama – porušeno je. Ulice liče na kanjone, klizavo vračarsko tlo kleca pod soliterima, tonu kuće.

Sve je komercijalizovano. Nije stvar u urbanizmu, tu se sprovodi drugi mehanizam. Za određenu zonu skupština donese odluku da se radi detaljan plan, i plan se uradi. Prođe sve procedure, sa svim primedbama, kvalifikovanim i nekvalifikovanim. Onda dođe Direkcija za građevinsko zemljište i kaže „ako piše na ovoj parceli treba sagraditi tri hiljade kvadrata“ neka naprave šest hiljada. Na svaku parcelu treba nagurati što više izgrađenog prostora, to su ti kanjoni, da bi se što veća renta naplatila, to ide u prihod, u budžet grada. Za razliku od ostalog normalnog sveta doprinosi za uređenje parcele ne uzimaju se po vrednosti nego izgrađenim kvadratima. I koji je rezultat?

Ružni i nefunkcionalni prilepci, doksati sa kojih se stanari mogu rukovati.

Na Novom Beogradom, ispred SIV-a sada hoće da naguraju spratnost na 30, 40 spratova. Jeste li bili u Stokholmu, Kopenhagenu, Hagu? To su zemlje malog demografskog kapacita, od 4 do 8 miliona ljudi. Oni ne prave Menhetn od svojih glavnih gradova. A ovi mangupi su otišli u svet, nešto videli po gradovima koji imaju stanovnika kao cela Srbija. To su glavni gradovi zemalja koji imaju po 50, 80 ili 100 miliona ljudi. Taj soliterski refleks, izvinite, taj erektivni urbanizam hoće da presade ovde. Hoće da naplate rentu po izgrađenom kvadratu i da se sklone s vlasti, to je cela priča, to je legalizovana pljačka ugrađena u pravno politički sistem. Svako radi svoje parče, „samo da ja naplatim što veći doprinos za zemljište, a za ostalo baš me briga“. Međutim u urbanizmu se sve kao špil karata mora složiti, svi aspekti uzeti u obzir, sve dobro izračunati, mora se raditi brzo i pametno.

Hoćemo li se brzo i pametno spustiti na reke?

Nećemo, a znate zašto? Dve hiljade godina naše reke su bile limes, granica. Rimljani su praveći svoje carstvo došli na Rajnu i Dunav i napravili sistem utvrđenja da se odbrane od varvara. I taj prostor je dve hiljade godina formiran tako da bude granica. I Sava i Dunav su do 1918. predstavljale granice. Ne možete za života jedne ili dve generacije to da promenite jer se Beograd prema granici, prema Austrougarskoj ogradio putevima, železničkim stanicama i sav život razvijao po dubini, po brdima kao što je Topčidersko brdo, Voždovac, deo Vračara. Mi nismo silazili na vodu, nemamo kulturu vode, mi smo brđani.

Ipak, projekat uređenja dunavskog priobalja koji je ovih dana predstavio arhitekta svetskog glasa Danijel Libeskind izazvao je veliku pažnju javnosti. Gradonačelnik Beograda je podržao jedan od pet najvećih projekata u Evropi.

Srbija se prazni, mi gubimo teritorije, svi dolaze u Beograd, u Srbiji nigde nema hleba. Suludo je da pravimo evropsku prestonicu na demografskoj osnovi od 7 miliona ljudi i praznimo Srbiju. Beograd mora da se dezinvestira i raseli.

Beč danas ima 1.300.000 stanovnika – zato što Austrija sa 7, 8 miliona stanovnika ne može da ima grad od 20 miliona ljudi, jer bi upropastili celu teritoriju države. E, to naša politička elita ne razume. Ako hoćete da održite Srbiju u ovim granicama morate da razvijate Vranje, Leskovac, Užice, pojas prema Bugarskoj. Neko se međutim bavi time da napravi još 10 tornjeva sa po 100 hiljada stanovnika. To je kriminalno, nemaju svest o tome šta rade. Radi se o kolosalnoj državnoj nepismenosti. Beograd treba da se razvija, razume se, ali da uđe u fazu kvalitetne urbanizacije. Nasuprot kvantitativnoj urbanizaciji, nagomilavanju ljudi i objekata, što se dešava po ovim haotičnim periferijama koje su vratile Srbiju 150 godina unazad. Beograd je danas grad koji nema urbanizam, svuda je haos. Dakle, potpuno je pogrešna koncepcija tako brzog i eksplozivnog razvoja.

Plan je podeljen u nekoliko faza, a sprovodiće se dvadesetak godina?

Za to vreme Libeskindove ideje neće biit ni za arhivu. Prvo pitanje je suštinsko, fundamenatalno, nacionalno. Druga priča je konkretna izgradnja oko tog pristaništa…

Kao izuzetno privlačan segment te konkretne izgradnje izdvaja se „zelena arterija“ – velelepna parkovska površina od 16 hektara, pandan njujorškom Central parku.

Sve to može lepo da stoji u planovima, mi „preizgrađujemo“ svaku lokaciju. U Beogradu posle Drugog svetskog rata, osim Parka prijateljstva kod SIV-a nije napravljen nijedan park. Godine 1930. izgrađena je poslednja serija parkova, parkić kod železničke stanice, Karađorđev park, Manjež, tu je vojska nekad jahala… Dakle, nema novih parkova. To da će Libeskind da isprojektuje park, to mu verujem, a da će Beograd da napravi – neće. Odmah će da bude prodato kao lokacija. Direkcija za građevinsko zemljište nije pravila parkove, uredila je kej, a to nije isto. Parkovi su socijalni prostori. Izađete na kej između dva mosta i ne znate šta ćete tamo, hvatate zjale.

Imate li rezerve prema najavama da bi projekat novog grada na reci mogao u budžet da unese sedam miliona evra?

Imam, da li je prihod od izgradnje dunavske varoši veći od troškova gradnje nove luke. Gde nam je ta druga luka, koliko će da košta i ko će to da plati. Opustošena Srbija, zašto? Da li luka može da bude 30 km izvan grada, recimo u Velikom selu. Da li je neko to odlučio, da li sečemo granu na kojoj sedimo, a nismo se uhvatili za drugu. Imamo veliko pitanje funkcionisanja strukture Beograda, mnogo značajnije od izrade prestižnog, atraktivnog urbaništickog plana. Nemamo odgovor, ali se zato neko bavi crtanjem, zajebavanjem naroda. Dakle, ustupićemo ovu luku nekim investitorima, a oni će da naprave neku drumarinu, stanovanje oko marine, a gde je nova luka?

Stručna javnost je zdušno pozdravila Libeskindov projekat, predsednik Saveza arhitekata izjavio je da jedino ovakva velika inostrana imena mogu činiti velike poteze.

Profesionalno urađeno, ali promašena tema. Sve to u određenom smislu može da funkciniše, ali je to logika čoveka koji ne zna razvojne probleme Srbije i Beograda. Ja mogu da vam dam zadatak da srušite palatu Albaniju i da izgradite četiri puta veću, „samo“ pitam zašto. Urbanizam nije ono što crtaju urbanisti, urbanizam je socijalna umetnost. Mi ćemo tako da siđemo na Dunav, ali koliko to košta? Ogromna investicija koja ne otvara nova radna mesta. Urbanizam mora da pogađa socijlni kontekst, on ne sme biti socijalno bezobziran prema ljudima i teritoriji –  svejedno da li iz neznanja ili bilo kog drugog razloga.

Ako Libeskind ne poznaje grad i sve je megalomanski zamislio – ovdašnji ugledni autori plana revitalizacije najstarijeg i najzapuštenijeg dela Beograda Kosančićevog venca tvrde da je njihov projekat silaska na reku najbrži i najrealniji?

Koliko ljudi prođe Kosančićevim vencem dnevno? Oni koji tu stanuju ili rade. Pa kakvog smisla ima da pravite vezu sa rekom, gradite liftove, žičare. Tamo nema sadržaja koji prizivaju ljude. Ako hoćete da sačuvate ambijent, to su objekti malog kapaciteta, prizemne kuce… Nekada je glavna ulica u Beogradu bila Kralja Petra, jer je tu bila Tvrđava, obavljala se trgovina.

 

O kom periodu govorite?

O periodu do dobijanja gradova u Srbiji, do 1870. godine. Već 1840. knez Aleksandar Karađorđević kupuje dvor između dva Dvora (današnje gradske skupštine i  predsedništva), srušen posle ubistva Drage Mašin i Aleksandra Obrenovića. Dakle, Beograd počinje da se povlači od Tvrđave Knez Mihajlovom, Terazijama, Kralja Milana, Bulevarom kralja Aleksandra i taj deo zamire, nema ljudi, a nema ni atrakcija. U teoriji urbanizma postoji problem dinamike pomeranja centara. Na nekoj ukrsnici puteva imate formiran centar, a onda se on seli na neku drugu stranu. Nekada smo išli u knez Mihailovu da kupujemo, tamo su bile robne kuće Beograda, danas je ona rezervisana za kulturu i bankarsvo, luksuzne radnje.

Zašto se odustalo od obnove biblioteke na Kosančićevom vencu čiji su fondovi, uključujući najdragoceniji, fond srednjevekovnih rukopisnih knjiga, spaljeni u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine?

Narodnu biblioteku koja je spomeničko memorijalno mesto treba obnoviti, ali u drugom konceptu. Dole treba prikazati arheološki, rimski sloj Beograda, koji seže dve hiljade godina u prošlost, jer tu smo otkopali rimsku vilu, a gore – spaljenu biblioteku. Posle Aleksandrijske biblioteke ovo je jedina spaljena biblioteka. Unesko je obnovio Aleksandrijsku biblioteku sredstvima Ujedinjenih nacija, i to posle dve hiljade godina. Pošto već imamo narodnu biblioteku, a ovo mesto je skrajnuto, zalažem se za mutlimedijalni centar. Za biblioteku elektronskih, digitalnih knjiga, fototeku, fonoteku, nešto novo, što do sada nismo imali, a potrebno je studentima obližnjih fakulteta. Ako žele da pročitaju neku srednjovekovnu knjigu, sešće za mašinu, sve će biti umreženo, a recimo otac Ignjatije iz Dobruna će im omogućiti da pročitaju rukopisni minej iz 16. veka koji se čuva u njegovom manastiru. Ovde će dolaziti vremenom sve više ljudi, pa ćemo onda da uredimo vidikovce sa ivice Kosančićevog venca, da ta deca imaju vidik duboko u Srem i Novi Beograd. E onda će oni imati potrebu da siđu na reke. Tipičan primer pogrešnog urbanističkog mišljenja je da će se ljudi negde skupljati jer sam ja kao planer tako odlučio.

Gde gori u srpskom urbanizmu, koji biste požar prvo gasili?

Prvo, u našem političko pravnom sistemu mora da se precizno utvrdi ko vodi urbanističku politiku. Urbanistički zavod radi planove po narudžbini grada, Direkcije za građevinsko zemljište…

 

Ali sve mora da prođe kroz Skupštinu?

A u toj Skupštini sede lekari, profesori, trgovci… sad ja pitam kako oni mogu da vode urbanističku politiku kada o tome ništa ne znaju. Ta se priča u Beogradu 50 godina provlači. Sagrade Dom kulture u Rakovici Dimitrije Koturović i sad ta zgradurina propada. Sagrade iznad Autokomande na Voždovcu bioskop, ali džabe, ljudi hoće da siđu u varoš u bioskop. Dakle, prvo mora da se definiše ko vodi urbanističku politiku, ko postavlja zadatak. Ono što daju kao zadatak Urbanističkom zavodu, često je posao za ludake. To je prvo, urgentno pitanje.

A njegovo rešenje?

Biro glavnog urbaniste, a ne glavnog arhitekte. Glavni urbanista mora da se bavi strategijom, a ne lokacijom. A Đoka Bobić gdegod ima prazno mesto hoće da posadi kuću. Drugo veliko pitanje je upravljanje zemljištem, jer je osnova razvoja grada zemljišna politika. Direkcija za građevinsko zemljište to rešava samo kao pitanje fiskala. Imate neku parcelu i hoćete da zidate, a oni dođu da vam to naplate. Međutim, ako imam pola miliona evra i hoću da zidam kuću, odem u Direkciju i tražim plac od 6 ili 8 ari. A oni nemaju zemljište, kažu idi kod seljaka pa kupi. Šta će nam onda Đoka Bobić ako ću kod seljaka da kupim deo njive.

 

Hoćete da kažete da mora da postoji ponuda zemljišta?

Da, i to dugoročna. Posle opsežnih analaza prirodnih faktora morate odrediti glavni pravac razvoja. Taj poželjni pravac se mora stimulisati, recimo nižim porezom na promete od nepoželjnog. Onda će direkcija tu da otkupljuje zemljište unapred i da ga priprema, dakle da pribavlja zemlju što sada ne radi. Oni sada samo uzimaju pare burazere, ništa drugo ih ne interesuje. Gradski menadžer Bojan Stanojević, koji nema nikakve reference, počeo je da prodaje Slaviju, Rajićevu, Tri lista duvana. To može i moja baba, da proda lokacije u centru varoši.

Kako izgleda biro glavnog urbaniste?

Ne kao lični mandat, po onom principu Đoka Bobić rešio… mora da bude kolektivni mandat koji skupština grada delegira ekipi vrhunskih eksperata od 30 do 50 ljudi. Najboljim komunalnim inženjerima, ekolozima, saobraćajcima, sumarima, vodovođijama, kanalizatorima. Treba napraviti trust mozgova koji znaju struku i poznaju Beograd. Stanogradnja i transformacija saobraćajnog sistema grada, takođe spadaju u goruće probleme o kojima ste me pitali. Sve ostalo je uhvatljivo, izgradnja industrijskih objekata, ekologija. Tek kada se sve to dobro uveze – moći ćete da kreirate prostor. Tek tada ćete ući u fazu kulturološkog urbanizma, a sve što budete pravili biće spomenik kao u Parizu, Italiji ili nemačkim gradovima. Dok dajete prijatelju zanatliji da pravi kovačku ogradu beogradskih parkova da bi zaradio, ništa od toga.

Potpis 01

Branko Bojović, član Akademije arhitekture Srbije i njenog saveta, završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1963. godine. Njegova referentna lista sadrži preko hiljadu jedinica. Rukovodilac izrade prostornog plana Republike Srpske, učestvovao u izradi Prostornog plana Republike Srbije. Bavio se urbanističkim projektovanjem (generalni planovi Beograda, Soko Banje, Bara). Učestvovao u objavljivanju tridesetak zbornika, monografija, atlasa, urbanoloških studija, sedamdeset domaćih i inostranih referata, u stručnoj periodici objavio preko 300 članaka. Bio profesor na Arhitektonskom i Geološkom fakultetu. Od 1989. do 1994. član gradske komisije za urbanizam, član Izvršnog odbora i Izvršnog saveta Gradske skupštine. Danas je glavni urednik časopisa „Izgradnja“.