VASILIJE KRESTIĆ Statut APV je antidržavni akt

Razgovarala

Biljana Živković

Još pre godinu dana na stranicama „Pečata“ mogli ste da se obavestite kuda bi moglo da odvede usvajanje Statuta AP Vojvodine. Danas, nakon što je Vlada Republike Srbije usvojila Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, na sednici 5. novembra ove godine, više nema sumnje da je Vojvodina ponovo dobila konfederalni status, koji je imala po Ustavu iz 1974. godine, što u perspektivi nagoveštava i mogućnost njenog potpunog otcepljenja od Srbije.

O tome kako prebroditi političku krizu koja sasvim izvesno očekuje Srbiju ukoliko Skupština izglasa pomenuti Zakon (što je gotovo izvesno), te šta je potrebno učiniti da bi se sprečile moguće katastrofalne posledice po teritorijalni integritet naše zemlje, razgovarali smo sa uvaženim istoričarem i redovnim članom Srpske akademije nauka i umetnosti, dr Vasilijem Krestićem.

Da li možemo reći da je donošenje ovakvog Statuta APV, samo poslednja ilustracija jedne izuzetno duboke krize u političkom i društvenom životu Srbije, i da li posle, skoro izvesnog, njegovog usvajanja u Skupštini Srbije možemo biti optimisti?

Kada govorimo o sadašnjem stanju u Srbiji, političkom, ekonomskom i socijalnom, moram da priznam da se pribojavam da se radi o vrlo dubokoj krizi, i nimalo nisam optimista. Nisam – jer procenjujem da nema dovoljno volje, a ni sposobnosti kod onih koji vode ovu zemlju da nas izvuku iz ove agonije. Reč je o krizi koja je globalnog karaktera. Čitavo naše okruženje je u takvoj situaciji i pitanje je da li će se pronaći izlaz ili ne. Bojim se da se preduzimaju mukotrpni koraci, a da se ne preduzimaju – pravi. Ta kriza je u celom svetu, i hajde da kažemo da nismo zapali u nju sopstvenom krivicom, ali se bojim da prolazimo kroz političku, nacionalnu i duhovnu krizu, i to prilično ozbiljnu. Morali bismo  iznaći rešenja za izlazak iz krize u kojoj smo. Ali, kada je reč o našem političkom rukovodstvu, ovakvom sastavu našeg rukovodećeg tima, ovakve Vlade, ja nisam optimista. Bojim se da ima mnogo pogrešnih poteza, da ima raskoraka među njima samima, da ne postoji jedinstven stav o brojim pitanjima, a da ne pričam o potpuno pogrešim potezima – o ulasku Srbije u NATO, ili sećate se, pre nekoliko meseci, pokušaja da se naši vojnici pošalju na vojne manevre u Gruziju. Prema mom mišljenju bio je to skandal našeg aktuelnog rukovodstva u koji nipošto ne bismo smeli da zapadnemo, ako želimo da vodimo mudru politiku. Sa druge strane, muka mi je od te snishodljivosti prema Zapadu i od toga što nemamo nimalo dostojanstva, gospodstva, što smo jednostavno postali poslušnici i dodvoravamo se svima redom, dozvoljavamo da nam kroje kapu i dele lekcije, da o nama izriču sudove. Za mene kao člana ove nacionalne i državne zajednice to je prosto uvredljivo. Mislim da bismo morali toga da se oslobodimo.

Na koji način možemo to da prevaziđemo? Zar vam se ne čini da krizu o kojoj govorite aktuelna dešavanja na Kosovu i Vojvodini samo produbljuju?

Morali bismo prvo da se oslobodimo ovog nesposobnog rukovodstva da bismo stvarno stali na noge. Nemam iluzije o snazi naše zemlje, o mogućnosti da se nekom silom odupremo zlu, ali smatram da bismo mnogo mudrijom diplomatijom od nekih novih sposobnijih diplomata to mogli da očekujemo. Ne sumnjam da u narodu postoje mudriji i sposobniji od ove garniture od koje ne očekujem zaista niša dobro. Posebno me zabrinjava kriza, koja je u ovom trenutku vezana ne samo za Kosovo i Metohiju, nego i za Vojvodinu. Kada je reč o jednoj i o drugoj našoj regiji, mislim da su tu povlače apsolutno pogrešni potezi, pri tom se uopšte ne misli na duge staze, nego na dnevno-političke šićardžijske interese, koji nas dovode u sve dublju krizu. Ne može se podređivati državni interes partijskim interesima što se, nažalost, kod nas čini. To je tako i na Kosmetu, a još je upadljivije kada je reč o Vojvodini i o Statutu Vojvodine.

Kakav je Vaš stav o aktuelnom Statutu Autonomne pokrajine Vojvodine?

O tome sam mnogo pisao, govorio, držao besede. Moj stav je jasan. Prvo treba poštovati Ustav, bez obzira na to da li smo mi zadovoljni Ustavom, da li on ovakav kakav je, odgovara našim interesima, ili ga treba menjati. Ustav mora biti poštovan! Međutim, ako imate toliku diskrepanciju između Ustava i statutarnih odredaba na koje je u javnosti ukazano, a uprkos tome se teži formalnim prekrajanjima, brisanjem nekih reči ili interpunkcija, onda je to prava katastrofa. Činjenica je da je Statut nastao u koaliciji između, u ovom trenutku, vladajuće stranke DS sa SVM i LSV Nenada Čanka. Ako je to neka predizborna koaliciona partnerska dogovoračka politika ona ne bi smela da dovodi u opasnu situaciju pitanje teritorijalnog integriteta. Međutim, da bi sačuvala osvojenu vlast, očigledno je da vladajuća stranka – koja bi mogla i sama u Vojvodini da vlada – zapravo ne želi da izneveri svoje koalicione partnere i nekim kozmetičkim sredstvima pokušava da ispravi, dotera, ulepša Statut kako bi on mogao da prođe. A njime se istinski ide ka tome da se dovede u pitanje status Vojvodine u okviru Srbije! Čim ima toliko nadležnosti koje se daju Vojvodini kao autonomnoj pokrajini, koje ne pripadaju nijednoj autonomiji, onda je jasno da je to put koji vodi ka secesiji. Mi smo morali do sada da steknemo veliko iskustvo o tome kako je ostvarena secesija naših severozapadnih republika i koja su sve sredstva primenjivana, a da ne bismo sada uočili da se ide istim putem kada je reč o Vojvodini. Po mom dubokom uverenju, to je antidržavni akt ljudi koji gledaju da zadovolje svoje sitne birokratske interese.

Koliko nam sve češće najavljivana regionalizacija može doneti dobra?

Okolnosti u našoj državi su takve da se pitam da li nam je uopšte potrebna regionalizacija. Regionalizacija, pri ovako slabom duhovnom stanju u kojem se nalazimo može da nanese štetu celoj državi, ne samo kada je reč o autonomiji i Statutu nego i u drugim oblastima. U ovom slučaju problem je ne samo sa Kosovom i Metohijom i Vojvodinom, nego i sa Raškom, pa sa istočnom Srbijom, gde se javlja problem Vlaha i sve ispoljenije politike za nekom separacijom, regionalizacijom. Bojim se da polako idemo u rastakanje države. Naravno da nisam za kruti centralizam, ali pri ovakvom stanju i posle svega što smo kao narod doživeli u prethodnom periodu, krhkom osećanju duhovnog jedinstva smatram da se država mora voditi racionalnije, drugim putem, a ne dozvoliti da se sitno cepka čas na severu, čas na jugu, pa na jugoistoku…

Mogućnost da Srbija pristupi NATO-u, usložnjava ionako katastrofalnu situaciju u zemlji.

Ne možemo i ne smemo dozvoliti ni na koji način da dođemo u bilo kakav sukob sa Rusijom. Rusija je pokazala, i sada predsednik Medvedev, da je naš vekovni partner. Konačno, od snage Rusije zavisi u mnogo čemu naš opstanak i nezavisnost. Nama Rusija ne mora i ne treba materijalno da pomogne, što ona čini na razne načine, ona treba da bude jaka i da bi mogla da nam bude neka vrsta zaleđine, što je mnogo puta i bila ne upotrebljavajući uvek oružje. Ali kada je trebalo, znala je i da upotrebi i oružje, i ulimatumima da stavi do znanja da je zainteresovana za Srbiju i njenu sudbinu. Ako se mi pridružimo NATO-u, naši rukovodioci, političari moraju da budu svesni posledica. Sa tendenicijama koje ima NATO pri okruživanju Rusije, s jedne strane Gruzija, sa druge nordijske zemlje, pa Litvanija, Ukrajina, jasno je da je to usmereno protiv ruskih interesa. Ukoliko pristupimo u NATO onda automatski stajemo na „drugu“ stranu! Postavlja se pitanje čemu to? Zbog čega ne sačuvamo neku vrstu neutralnosti i ne održavamo dobre odnose sa Rusijom na isti način kao i sa Zapadom? Ako nas neko uslovljava, ne pristaje na to da budemo nezavisni, onda se jednostavno moramo prikloniti onome ko nam je bio vekovni partner, za kojeg znamo da je provereni prijatelj. Sa druge strane, znamo i to ko nam nije provereni prijatelj, znamo šta su nam činili i kakva su nam zla nanosili, i sada ti isti da nam kroje kapu, da budu nadređeni, da nam postanu savetodavci. To je za mene prosto neverovatno! Da se razumemo, ja ne želim da se sa njima konfrontiramo, znam šta je sila i kolika je to sila, ali ne želim da budemo sluga onih koji nam ne čine dobro.

Opštenarodni referendum o eventualnom pristupu Srbije NATO bio bi možda najbolje rešenje.

Mislim da je srpski narod to već jasno stavio do znanja, iako ga više niko i ni za šta ne pita. Videlo se da narod nema ništa protiv Evropske unije i da smo svesni da pripadamo tom delu sveta. Ali ulaziti u vojne saveze i prihvatati obaveze koje proističu iz vojnog saveza, koje neće biti nimalo jeftine, pogotovo ako naša deca treba da idu da ratuju za račun interesa nekih država koje dođu u sukob sa „nekima”, a zna se kakvi su uslovi u NATO-u, jedan za sve, svi za jednog, ozbiljan je signal, upozorenje da dobro preispitamo svoje opredeljenje.

Vratimo se na Kosmet. SANU se povodom šiptarskog „samoproglašenja“ nije oglasila na pravi način, onako kako to dolikuje reprezentativnoj srpskoj naučnoj instituciji.

Pre nego što vam odgovorim, moram da kažem da stav naših zvaničnika koji vode našu politiku i koji se posebno oglašavaju povodom situacije na Kosovu i Metohiji nije uvek jasno definisan. Bojim se da je tačno upozorenje koje sam nedavno pročitao od jednog nemačkog istoričara. U jednom tekstu, govoreći verovatno u ime nemačke politike, rekao je da srpske političare kakvi su, recimo, predsednik Tadić ili Đelić, ne treba uvek slušati šta kažu o Kosovu i Metohiji, nego kako to kažu. Drugim rečima, nemački istoričar hoće da kaže da se naši političari polako i verbalno pripremaju da prihvate status koji nam je nametnut takozvanim samoproglašenjem. Plašim se da sve ide u pomenutom pravcu i da treba samo da prođe vreme, da se odabere trenutak kada ćemo to i prihvatiti. U tom smislu, mislim i da je SANU, sa rukovodstvom koje imamo, veoma prilagodljiva, i da se Akademija prijanja tekućoj politici. Pristajući uz politiku koja vodi ovu zemlju SANU nema samostalni stav, pri čemu se brani izgovorom da ne želi da ulazi u dnevnu politiku. Međutim, treba razdvojiti po značaju i razlikovati šta je to dnevna politika, a šta je nacionalni i državni interes. Treba razgraničiti šta je partijska politika, a šta je interes za očuvanje teritorijalnog integriteta.

Bio je prilično jak unutrašnji pritisak da se SANU povodom Statuta Vojvodine zvanično oglasi i da ga odbaci.

SANU sa svojim ljudima koji bave pravnom i istorijskom naukom trebalo je da analizira taj dokument i stavi čitavoj javnosti do znanja o čemu se radi i kakav je to dokument. Na žalost, pod rukovodstvom našeg predsednika Hajdina, odbijeno je na sednici Predsedništva da se zauzme takav stav i samo je rešeno da se Akademija oglasi po onoj odredbi Statuta koji se tiče osnivanja vojvođanske akademije. Dakle, tu vidite da Akademija čak ni samoj sebi nije dosledna. SANU i ne treba da se bavi dnevnom politikom i stranačkim odnosima, ali kada je reč o ključnim, strateškim interesima, onda je SANU dužan da zauzme stav i da sa njim izađe pred javnost, bez obzira na to da li će to nekome odgovarati, ili neće, kao što je učinila Srpska pravoslavna crkva. Budući da je vladajuća stranka ta koja se zalaže za Statut Vojvodine, naše „mudro“ rukovodstvo nije prihvatilo da se na izvestan način suprotstavi takvoj politici. To nije dobro za ugled Akademije i srpski narod u celini. Imponuje mi što je SPC reagovala, a tužan sam što to SANU nije uradio.

Da li smatrate da bi u ovom momentu bilo korisno da se ponovo objavi često prozivan Memorandum iz 1986. godine?

Memorandum će sigurno u istorijskoj perspektivi doživeti drugačije ocene nego što ih je doživeo u krizno vreme. Memorandum je, zapravo, napadnut u isto vreme kada je napadnuta i čitava Srbija zbog navodnog velikog srpstva i zbog želje da se stvori etnički čista srpska velika državna teritorija. Memorandum je doživljavao sudbinu koju su doživljavali svi Srbi, pa i tadašnja srpska državna politika. Inače, Memorandum je objavljen na engleskim, francuskom, čak dva izdanja, i na nemačkom jeziku. Na srpskom jeziku objavljena su dva izdanja. Jedno je objavio SANU, a drugo, pre četiri godine, Izdavačka kuća „Borba“. Mislim da je u ovom trenutku zainteresovani deo javnosti snabdeven u dovoljnoj meri primercima Memoranduma, što ne znači da nove generacije neće poželeti da ga imaju. Sa istorijskog stanovišta Memorandum će doživeti rehabilitaciju, ne samo u našem narodu, nego i od onih koji su ga žigosali neobjektivno i pod pritiskom. A žigosan je iz političkih potreba u času kada je Srbiju trebalo baciti na kolena i dovesti je dotle, da se izgubi Kosovo i Metohija i da na toj našoj teritoriji dobijemo „Bondstil“. Sve je to bilo u istoj funkciji. Mi u Akademiji treba da budemo ponosni na Memorandum, ponosni što smo u jednom trenutku izašli pred javnost sa takvim tekstom, što smo shvatili koliko je krizna situacija u ondašnjoj Jugoslaviji, uočili da je Jugoslavija na pragu raspadanja i što smo pokušali da stanemo na put takvom raspadu, kako se kasnije i dogodilo. Pravi intelektualac, dakle, mora da ima hrabrosti da uvek kaže istinu, da se za nju bori i širi istinu u narodu.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.