Srpski TV matriks

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako su Srbi pobedili Amerikance u njihovoj najomiljenijoj „entertainment“ disciplini: konzumiranju lake tv zabave, i da li je za ovaj nacionalni trijumf tranzicija zaslužnija od izdržljivosti i duhovne „otvorenosti“

Srbi su ubedljivi prvaci sveta u gledanju televizije! Nije to verovatno? Ne, to je upravo tačno, tvrde međunarodni autoriteti – istraživači  i anketari koje citiraju domaće „VESTIonline“. Ovaj sajt je 6. novembra, uz nešto malo cinizma u naslovu „Srbi pobedili Amerikance“, preneo sledeću vest:

„U disciplini u kojoj Amerikanci već decenijama drže prvo mesto, gledanje televizije, ove godine pobedili su Srbi. Ovdašnji gledaoci provedu 302 minuta dnevno ispred televizora, čak četiri minuta duže od Amerikanca. Zahvaljujući tome Srbi su na ubedljivom prvom mestu u svetu. Istraživanje su sprovela internet društva u saradnji sa RTL grupom. Ono je obuhvatilo 900 TV stanica u 36 evropskih zemalja, kao i u Japanu i u Sjedinjenim državama. Na skoro 500 strana izveštaja „Televizija-ključne činjenice“ predstavljene su činjenice, podaci i trendovi iz 2008.“

SADRŽAJ „ONIH“ PET SATI NAŠEG ŽIVOTA

Navedenom citatu dodajemo i podatak da Srbi, ali i Crnogorci, nisu novajlije na zahtevnom (za glavu i zna se koji još deo tela) poprištu „buljenja“ u tv ekran. Već sa prvim godinama tranzicije satnice su postepeno počele da rastu, pa je rezultate slične navedenim pokazalo i jedno ispitivanje: u jesen 2005. ustoličili smo se na vodećoj poziciji, istina „samo“ u areni golemog evropskog televizijskog naroda. „U Evropi najviše vremena pred televizorom provode Srbi i Crnogorci, a najmanje Slovenci, dok se Česi nalaze na dnu liste, pokazala je najnovija studija ‘Televizija u Evropi’ predstavljena u Briselu“, pisao je tada češki dnevnik „Lidove novini“.

Na svetsko prvo mesto najprilježnijih tv konzumenta išlo se, dakle, sportski rečeno, uz odgovarajući kondicioni trening. Dobrih priprema izdržljivosti, svaki amater to zna, nema bez onih „psihičkih“, naravno. Idući u susret sudbini budućih šampiona,  ozbiljno smo se, strpljenjem, umom i razumom, pripremali, a umnožavanje broja tv provajdera, domaćih televizija i ponude stranih kanala (osim nekoliko časnih izuzetaka programa  dokumentarnog i naučnog sadržaja, kanala pretežno bezličnih i dosadnih), dalo je neophodnu tehnologistiku.

Neobično je što je najnovija „tabelarna“ saznanja, naša javnost u poznatom maniru negovane apatije „iskulirala“, odnosno ćutke ispratila, ravnodušna i na niz malih pikanterija koje prate saznanje da prosečan Srbin danas od svog jedinog i neponovljivog ovozemnog života rezerviše čak pet sati dnevno za piljenje u mali ekran! Izučavanje ponašanja velikog tv naroda, pored glavnog zaključka,  začinjeno je i nizom kontekstualnih mu pojedinosti, pa čitamo da je  istraživanje do sada sprovedeno čak 16 puta, ali da je ovo prvi put da je neka zemlja pobedila Amerikance koji su bili apsolutni rekorderi. I  ne najmanje važno, prema navedenom ispitivanju, izborom tv sadržaja, ukusom i navikama, Srbija ubedljivo jeste „deo Evrope“. U izveštaju „Televizija – ključne činjenice“ citira se da je „TV i dalje omiljena razbibriga Evropljana (u Zapadnoj Evropi, ispred malog ekrana najviše inače sede gledaoci u južnim zemljama, prednjače Grci, stižu ih Italijani i Španci), a najviše se gledaju zabavni programi kao što su ‘Aj got Talent’, dok su najuspešnije serije na svetu ‘Istražitelji iz Majamija’ i ”Očajne domaćice’ “. Gledaoci u Srbiji ne idu mimo sveta, pa su i ovde, kako „špijuni“ tvrde, zabavni programi ubedljivo ispred informativnih ili kulturnih i obrazovnih. Nejasno je da li filmovi, serije i kvizovi imaju jači rejting od na primer estradnih, muzičko zabavnih, grandšoovskih parada ili rijaliti šou programa.

SLIKA VREDNIJA OD REČI, ALI….

Da li su tako strastveni gledaoci u savremenoj Srbiji ona ista deca, ili pak, prva generacija potomaka onih koje je nekad davno Duško Radović na spavanje pratio rečima „Deco, mama je na FESTU, tata na preferansu, večera u frižideru a ‘Šerif Mek Laud’ na Prvom programu?“ Da li je upravo sa pomenutim Šerifom, nekom neobičnom hemijom, počela da se gradi ova ljubav i poverenje?

Možda i nije neobično što u vremenu apsolutne dominacije vizuelnih masmedija naša nacija toliko pažnje i poverenja poklanja televiziji, kao bazičnom sredstvu ne samo svog dnevnog informisanja, već, čini se, i svestrane orijentacije u životu uopšte. Nije li taj uokvireni razigrani „šareniš“ već postao neka vrsta umekšanog i još uvek ne sasvim prepoznatljivog Velikog brata, koji se sluša i sledi? Koji naciju zombira i anestezira, što se prema njenom ponašanju, sa retkim izuzecima, i te kako vidi – odgovaraju uglas mrzovoljniji analitičari tv univerzuma.

Jeste da se životnim navikama Srbi gotovo slažu sa geslom Si-En-En-a da jedna slika vredi hiljadu reči, ali tim je čudnije što u javnom govoru ovo rado poriču. U živim internet diskusijama, na uzavrelim forumima, na primer, ta ista „magična, velikobratovska kutija“  ocrnjuje se i grdi nimalo biranim rečima. Izjave poput „Zadatak televizije je da od nas napravi zombije“, „Televizija je postala sredstvo masovne kretenizacije građana“, „Danas televizija zaglupljuje narod, a program je bio raznovrsniji i bolji čak i u vreme komunizma“, postale su opšte mesto svih diskusija o programu  televizije. Ako je, dakle, ponavljani zajednički imenitelj neformalnih priča o kvalitetu i biću televizije postala definicija da je „Tv isto što i ispiranje mozga narodu kome je dobro dati cirkusa, pošto hleba nema“, kako onda razumeti iracionalnu privrženost milionskog auditorijuma magičnom malom ekranu? Mazohizam? Apatija i beznađe? Lakovernost i i nesnalaželje konzumentata „napadnutih informacijama“?

Govoreći o naročitoj elektronskoj agresiji informacija („infromacija“ u najširem, a ne uvek i obavezno društveno-političkoideološkom značenju),o svetu kontrolisane manipulacije, analitičari ne okoliše: Pojedinac i društvo svakodnevno se bombarduju sadržajima, među kojima su najbrojniji, najuticajniji i najefikasniji oni koje emituje televizija. Zbog nedostatka drugačije mogućnosti informisanja, ti sadržaji se uzimaju zdravo za gotovo i to je jedan od glavnih ciljeva uređivačke politike svake tv kuće: zadovoljiti glad i potrebu za informisanjem. Da bi se to postiglo, treba stvoriti ambijent povoljan za prodor televizijskih sadržaja  u svest gledalaca.

MOĆ JEDNE SAJBER SLIKE

Pomenuti „Ambijent – provodnik“ tv sadržaja u svest, ali i srca i duše gledalaca, u Srbiji je, vidimo, dakako stvoren. Za njegovo prepoznavanje i razumevanje,za razumevanje sveta u kome se ne     ograničava samo na predstavljanje, već se „ide“ i na  kreiranje realnosti, ovdašnjim savremenim generacijama  urbanih gledalaca, od koristi je i jedno zanimljivo poređenje. Reč je o duhovitom i lucidnom promišljanju nekih dimenzija filma „Matriks“ braće Vačovski, koje je govoreći o temi – mediji, identitet i prikazivanje društvene stvarnosti – pod naslovom „Matriks počinje da se ruši“, nedavno predočio filozof Saša Gajić.

U ovom sf cyuberpunk klasiku središte priče, podseća ovaj autor,  leži u otkriću da je „normalni svet“ onakav u kome živimo, dakle postmoderna japi „idila“ nebodera, tržnih centara, visoke tehnologije i pravnih regulativa, samo projektovana virtuelna simulacija što prikriva razorenu stvarnost, sugerišući elektronsku, nepostojeću realnost, što je više od puke metafore stanja odlazećeg postmodernog sveta. Po sličnom receptu projektovanja stvarnosti u „informatičkoj eri“, od prikazivanja događaja i objašnjavanja uzroka i ishoda procesa u njemu, sve do usađivanja pseudovrednosti u „obeskorenjene“ i psihološki opustošene individue „jednog sveta“, neoliberalni svetski eksperiment je, odašiljući idealizovane slike globalizacije i ideologizovane predstave o individualnim putevima emancipacije i blagostanja, „prikrivao“ istovremenu pljačkašku eksploataciju i pustošenje.

Savremeni mediji odigrali su ulogu jednog od nosećih stubova ovakvog preoblikovanja sveta, gde se kroz medijsko projektovanje i usvajanje „imidža“ koji „zaposedaju“ subjektivni život.

Reč je ovde o filmu, ali – može li se, u maniru «svaka aluzija je namerna»  ova priča razumeti kao surovija i ponešto jednostrana  verzija bića savremenih televizija? Gajić kaže:

Bitka za „srca i umove“ izgledala je kao pretežno spontani proces. Medijska sfera, prenaglašena nauštrb one „solidne“, telesno-psihološke, vršila je, naizgled kroz bezazlenu psihološku kompenzaciju što je u gladi za čulnim senzacijama i odgovorima znatiželji pružaju mediji, veliki uticaj na savremenog čoveka „svedenog na jednu dimenziju“. Od hiperprodukcije interpretacija do ukidanja smisla i značenja kojim se brisala razlika između istine i laži i time gubilo unutrašnje osećanje njihovog razlikovanja, vršilo se i postupno, ali sistematsko dobrovoljno disciplinovanje pojedinaca i kolektiva. Tako se pospešivalo stvaranje stanja opšte relativizacije, gde je ne samo dopušten već i sasvim poželjan izraz ljudske „pameti“ stvaranje manipulativnih interpretacija stvarnosti, tj. onih koje odgovaraju pojedinačno shvaćenom, trenutnom interesu», zaključuje Gajić..

I televizija dobrano dela u ovom duhu i naumu, pa su prepoznavanja, čak i kada deluju nategnuto — verujemo — sasavim umesna.

Ako pomenutu obimnu  analizu, Gajić zaključuje rečima „Prenapregnut, prenaduvan od narcističkog samozadovoljstva, pohlepe i samozavaravanja, neoliberalni Matriks je u leto 2008. počeo da se urušava“, možemo , kao analogiju dodati da nas studija „Televizija-ključne činjenice“ međutim uverava  da slična sudbina, zasad, srpski tv Matriks nimalo ne ugrožava Vidimo kako on – srpski tv univerzum, u slavi i obilju , raste i jača!