SVETISLAV BOŽIĆ Senka života u logoru smrti

Razgovarala

Ljiljana Bogdanović

Kompozitor, profesor FMU i pisac Svetislav Božić (1954) jedinstvena je figura u srpskom umetničkom sazvežđu: kao stvaralac, priznat i visoko pozicioniran u svetu i kod kuće, on dela opčinjen tradicijom i muzičkim pamćenjem začetim u „veličanstvenom duhovnom levku vizantijsko-slovenske civilizacije“, a kao intelektualac, nedvosmisleno i britko, javno i glasno, govori sa pozicije nacionalnog mislioca i patriote.

U razgovoru za „Pečat“, nismo posebno tematizovali njegovo bogato muzičko stvaralaštvo i saradnju sa svetskom izvođačkom elitom, nismo govorili o njegovim muzičko-scenskim delima za koja libreta pišu naši najznačajniji savremeni pisci, nismo pominjali ni nedavno štampanu, zapaženu, a od „druge Srbije“ tek jetkim komentarima propraćenu, knjigu eseja „Žamor leta 2006“. Govorili smo o aktuelnim i dramatičnim prilikama u srpskom društvu i kulturi, beležeći poetsku i ezopovsku razigranost, kojom je zaodenuta jasnoća i preciznost njegove kritičke reči.

Rezervisani ste prema medijima, retko govorite za novine. Zbog čega?

Česti govori u javnosti proizvode jalovu indolentnost misli i ubacuju u etar užeglu i rutiniranu mentalnu viziju govornika. Novine imaju ogromnu snagu ali što je paradoksalno njih i razumeju snažni. Oni manje kreativni i neiznijansirani – ukoliko ne saučestvuju u rubrikama poput pisama čitalaca – slabo raspoznaju poruke te njima i ne vredi govoriti, niti zbog njih mrčiti hartiju i levati mastilo. U našem arhipelagu novine ili podilaze čitaocu slabe mentalne frekvencije  (čak takvog s ljubavlju i kolosalnom posvećenošću stvaraju) ili pak predoziranom serioznošću ulaze u prostor postakademske otmenosti ciljajući na onu zrelu pismenost i zreo um – čega je malo na zemljinom šaru. Stabilna formacija uma – kako pojedinca tako i na razne načine pokrenute mase – preduslov je kreativnog govorenja koje se iz takvih stanja može dejstveno materijalizovati u liku dobrih ideja, a znatno ređe i korisnih rešenja kojima se prevazilazi mentalni muk i impotentno tralalaisanje rasutih misli.

Verujete, dakle, da ima „kreativnog govorenja u našem medijskom prostoru?

U našem medijskom prostoru (audiovizuelnom, elektronskom i gutembergovskom) predominantna je aktivnost besmislenog raspucavanja praznine kojoj ton daju pseudovesternizovana i neselektivno orijentalizovana inkarniranja prosuta iz mentalnog dizajna najčešće prenadraženih voditelja, koji su čuli da je osmeh na iskrivljenim usnama najbolja ulaznica za srce i dušu gledaoca. Otuda se – uz retke izuzetke – većina kompaktnih ljudi kloni tog provincijalnog korzoa ludosti, prepuštajući ponekom zanesenom političaru pravo na predizbornu iluziju i naravno sujetom uzburkani autoritet ne bi li sutradan, u perivojima svog osunčanog kabineta, ugledao osmeh ispraznog i jalovog udvorištva trenutno posilnih ali ne i odanih savetnika, intimusa, jednom rečju vaskolikih pregaoca. Ogromno polje nove planete koja je promovisana u Srbiji, polje estrade, ta gromada našeg užasa na kojoj se priča, peva, hrani, lumpuje, te orgije dojučerašnjih građevinskih radnika, odbeglih dama, propalih gitarista i harmonikaša, te senke ali i kolonade i karijatide zla, osokoljeno tutnje pred našim očima stvarajući akademije, fakultete, profesore. To rasulo odbeglih iz sultanata anadolskoga prija očima, ušima, srcu, umu našeg prokletstva i možda našeg najvećeg dušmanina. To obezmozgovljenje naša je najveća sramota, danas kada bi imali nad mnogo čime da zaplačemo i da se u ridaniju povučemo u delatno tihovanje.

Na nekim TV kanalima, nasuprot pomenutoj moćnoj estradi, neguju se i ozbiljniji pristupi i ambicioznija usmerenja.

Na drugoj strani stoje nekolike – firmirane televizije – i u njima firmirani voditelji koji pozivaju firmirane sagovornike i poput neinventivnih uputstava u stilu vilerovog goblena „uradi sam“ ne propuštaju na blizo nikoga koji bi u taj šablon možda uneo i crtu Šumanovićevske beline, ili bolnu gorčinu visokog čela Raičkovićeve misli, možda i poneku notu sabranog glasnika koji na nesreću govori srpski, ne zato što je priglup i gluh za akustiku moći, no stoga što je to jedno od retkih znamenja koje ne traži hleba, a žitnica je života. U našim medijima pojavila se čudesnolika ljubav za pesak, a protiv žita. Zanimljivo.

Odrednice „nacionalni mislilac“ i „analitičar“ postale su neizostavne  uz pominjanje vašeg imena. Promišljajući stanje nacije, njenog duha i zajednice, šta biste danas izdvojili kao posebno važno?

Kao dugogodišnji univerzitetski profesor, kompozitor, po prirodi stvari  raspoznajem autoritet duhovnih i umetničkih dometa i nekako ih kreativno razvrstavam od isušeno-pragmatičnih i pseudo-naučnih. Snagu ogoljenih materijalnih činjenica – uz dužno poštovanje njihovoj neumoljivosti – sklon sam da prepustim onima koji  više no što je potrebno gledaju na sat i rado tolkuju i obznanjuju svoja otkrića, provetravana papagajskim uveravanjima da se bez ekonomije, Evrope, bolonjske reforme ne može nikuda. Ne verujem i nisam verovao da je otmeno pa ako hoćemo i inteligentno brkati zimske perivoje i zamke iz Davosa, sa prozuklim konferencijskim salama Kopaonika. Pošto su ti naši pragmatizmi poraženi podno Bugojna, Kranjskoga brda, a nadasve Brijuna, a naša ekonomska nauka proizvela više doktora nauka nego Fap iz Priboja kamiona, okrenuo sam glavu od te ludosti i uz frulicu pošao na drugu stranu.

Da li je u kriznim vremenima etički ispravno „okrenuti glavu“?

Umoran od stalnog brušenja činjenicama i istinama bez pokrića, koje u malim zemljama i narodima uglavnom uspostavljaju autoritet sumnjivog porekla i neretko zlonameran, od istorije iz knjiga koju su do skora pisali  (i pišu) ljudi nevelike inteligencije i uviđavnosti (ponekad sponzorisani, a ne retko i kao pripadnici osobenih interventnih jedinica čija se dejstva ogledaju i sada ali i znatno kasnije) sklopio sam mnoge stranice, gotovo pastirski odan rodnome vetru, sklon da ne zamaram pogled narcisoidno ušorenim značkama sa revera sakoa, kao ni junkerima iz sveta diplomatije čije se mišljenje i delovanje uglavnom obrušava na interese onoga naroda i zemlje koja se po tom narodu i zove. Još davno sam sagledao gotovo neartikulisan bes manjine protiv jedne benigne i relativno neobaveštene većine.

Kompleks krivice se Srbima sve brižljivije i agresivnije nateće, a od mnogih  sve spremnije i bez otpora prihvata. Vremenom, to postade proces neumitan  kao sudbina!?

Prividno bogati, firmirani vlasnici sveže odštampanih tapija, smešteni u zamkovide iluzije o sopstvenoj moći, poslužili su kao dobar provodnik u formiranju jednog osobenog logora u kojem Srbija danas dominirajuće živi. Povremeno nesvesni i nedovoljno obrazovani, ambiciozni i halapljivi, prihvatili su ulogu logorskih kapoa, često nespremni da se suoče sa bolnim znamenjem svojih zaduženja. Kada su se već zatekli u takvim poslovima, zaigrali su ples iz čije kože se ne može lako izaći. Oni su svojom pojavom zamutili svet činjenica i ponudili blagostanje na nivou Diznilenda. Na putovanju od jugoslovenskog ka srpskom, uz tragično odsustvo nezamenljivog duhovnog osećanja i poznavanja ta dva ne sasvim identične platoa, pojavio se već odavno režirani građanski rat, jedan kobni gangrenozni proces, koji aktivna vojna lica nisu mogla britko da artikulišu.

Kažete da u vojsci nisu bili kadri da „britko artikulišu“ probleme, drugim rečima – nisu bili dorasli situaciji. Zbog čega?

Raskoračeni između bivše i tek nastajuće zakletve, teško su se rastajali od austrougarskog kaplara, a dalek im je bio napušteni i prodani slabovidi  đeneral. Od domaćih osuđen teško da je domaćim mogao biti spašen. Promena heraldičkih simbola, energija koja se rastočeno sećala nekadašnjih znamenja, zatekla se u prostorima srpskog, ne raspoznavajući svu odgovornost i silovitost dimenzija istog. Na putu smrti sve optužnice holandskih polifoničara bile su oruđe i udari doboša dalekih, oglašenih kasetnim bombama, grdeličkim jecajima sirotinje, gašenjima života i svih pulsacija na liniji Beograd – Kosovo polje. Sentandrejski pogled ka severu otkriće iste manire, a kako danas vidimo – u više nego agresivnoj kampanji – i iste ciljeve. Osuđeni u sopstvenoj kući teško da su se mogli spasiti na strani: u tuđini. Pri jakim udarima koji dolaze iz perivoja Dubrovačkog arhiva i ništa manjim iz sandžačkog neoromantizma koji hodeći Balkanskom ulicom sanja o Baš-čaršiji, nisu mogli drugačije proći.

U nabrajanju „udara“, ne pominjete odlazak Crne Gore…

Udar koji je došao iz Zetskoga doma sa Obilića poljane ima razmere kataklizme. O tome smo zaćutali i sve prepustili osrednjim diplomatskim odnosima. U svim pregovorima do kojih smo došli – nesmotreno i previđajući mnoge činjenice – ustanovili smo da smo slabija karika i tako iskazanu nemoć izvoleli proglasiti diplomatskom otmenošću i mudrošću. Ukoliko čestito prepoznamo raspored energije i njene prave domete – lako ćemo ustanoviti da su ljudi poraženi, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori. Od Njegoševog pogleda ostala je orlovska magla nad Lovćenom i preživeli kamen Stare kapele koja je – u korist naše štete – pretvorena u mauzolej.

Tumačeći motive za izricanje najnovije Haške presude generalima srpske vojske, kao i druga vrlo kompleksna nastojanja da se srpska istorija „revidira, mnogi zaključuju da je reč o planskom „inženjeringu i premodelovanju psihološke matrice naroda.

Inženjering nad narodima i pojedincima nije nova pojava. On se sasvim regularno obavljao i još uvek obavlja kroz školske programe i reforme, personalna rešenja, kadrovsku politiku, mnogolike igre svetlosti i senki u svim porama života. Tome smo svi izloženi hodeći nepreglednim i zamkama obremenjenim perivojima svojih karijera, znamenja, privida moći i slabostima kojima smo podatni ukoliko nam se razmažene želje ne ostvare. Umešani (i više nego što je potrebno) u mnogoliki promet života, počeli smo da tanjimo energetsku supstancu predaka i da se sebi činimo važnim i nepogrešivim. Ne proveravajući i ne provetravajući jutra sopstvenih uverenja, nastavili smo (u ritmu muzike za ples) da igramo u Kazalištu, Pozorištu, Gledalištu, Teatru. Tako razuđeni nismo ni primetili da je nespretno iscenirani nečiji lični uspeh poslužio kao sredstvo spretno instaliranog početka odmazde nad rodom. Začarana koreografska etida Don Krsta i Maratonaca (sviranih i pevanih na nemačkom – kao da se ne valja na srpskom) ponudila je mnogo poučnosti u mješovitom braku raslabljenog uma.

Kada se spomenu nacionalni kodovi i arhetipovi, kolektivno duhovno nasleđe, sve češće se govori o korpusu negativnom, mračnom, retrogradnom, nečemu što valja prevaspitati, „denacifikovati, promeniti?

Neosporan je proces preimenovanja određenih antropoloških vrlina naroda u njihove mane. Takve ođavoljene imitacije i kretanja u ogledalu imaju za cilj da preusmere prirodne gravitacije i konotacije, da zatruju izvorišta i ogade lekovite vidike i perivoje. Revolucionarni mehanizmi pokretani starozavetnim energijama i maskirani u vaskolika odela sve novijih internacionala, obrušavaju se na zdrava jezgra poništavajući u njima snagu očinstva. Siročad koja staje na tron po završenom revolucionarnom ciklusu, razjedena iznutra mnogolikim osujećenostima, uspostavlja nove vidike, novo govorenje, novo mišljenje i setove čudesnih amnestija iz kojih se porađaju takvi pravoverni pravednici i pseudojevanđelisti, od kojih preživelim zastaje dah. Mi smo tu sudbu gorko okusili u nekoliko navrata u 20. veku, ali nam se pelen osladio, te smo se i u prvim satima 21. veka znali nasladiti mlekom gorkoga iskustva. Prevelika umešanost Internacionale u našu sudbinu, ključna je zamka za našu budućnost. Dobro izgužvani, a potom ispeglani, izgubili smo orijentaciju i sluh za ona kretanja koja vode izbavljenju.

Danas, kada zvanje „analitičar ima konotacije – od uvažavajućih, do pežorativnih – u našem javnom životu je aktuelno i zapanjujuće umnožavanje analitičarskih priloga i njihovih autora.  Da li je to slučajna, stihijna i pomodna pojava, ili se pak „analitičarsko doba događa prema nekom promišljenom a netransparentnom naumu „stratega naše stvarnosti?

Pomenuta analitičnost ima dejstva ako kreće od one tačke koja je početak hvatanja oslonca na jedrom temelju. Ukoliko se analitičnost uspostavlja u izmeštenom koridoru, sa lažnim postulatima i činjenicama novoga pragmatizma, onda je ona zlonamerna i maligna. Do kreativnog suživota u multikulturalnim zonama može se doći ako se uspostave visoki nivoi u prostorima većinske monokulturalnosti. Hirovitost manjinskog elementa i afirmacija svih oblika decentralizacije i regionalizacije – vodi u slom kuće i domaćinstva, vodi u bedu i poniženje. Razmaženo dete među starijim može da podivlja i nanese nesaglediv bol, kako sebi tako i drugima. Srbi (ako se danas može razabrati takav soj kvalitetnih ljudi) su poodavno izgubili autoritet nad svojim životom, predavši i preostali kakav-takav državni mehanizam gospodi sumnjivog morala, a samim tim i sumnjivih namera. Kakav će tek biti rezultat onih koji danas dolaze na svet smućkani u izvikanim laboratorijama i kakvu nam oni zabavu pripremaju – možda ćemo imati prilike da sagledamo ovozemaljskim očima. Kako ćemo spasiti decu od vakcina (koje su nam poslali svetski i evropski humanitarci) koje proizvode najcrnje bolesti, i to baš tamo gde su možda najzdraviji biološki i porođajni resursi našega roda.

Vidite li u naciji za koju se, uz mnogo valjanih argumenata, kaže da je umorna i istrošena, jasno određenu snagu ili aktere za ovakve poslove?

To nisu poslovi za farmako-manekene koji su se kroz stranke na političkoj sceni digli iznad sudbine naroda. Mi imamo tako mnogo posla u svom dvorištu, da vek ne dignemo glavu. Preduslov svih analitičnosti je gašenje mnogih političkih partija, a nad preostalim velika kontrola od strane jednog tela koje je nadstranačko i naravno jedro srpsko. Samopovređivanje koje smo dopustili sebi  moralo bi da prestane. Parlamentarizam koji nas ponižava ne služi nam na čast i ne vodi nikakvom kreativnom dijalogu pa ni razrešenju. Javni servis je mesto velikog praznoslovlja i nedostojne površnosti čije su namere zloćudne. Prejake frekvencije nedobronamernih televizija treba korigovati i sprečiti jezik neurotiziranih novinara i voditelja koji nas zasipa odaslatim požudama sa novobeogradskog peska.

Koliko je u srpskom društvu „inteligencija, odnosno „elita, zaista iskompromitovan, nedorastao, apatičan i potkupljiv deo društva, nepopravljivo sklon hipokriziji i oportunizmu?

Ukoliko imamo poverenja u intelektualnu elitu i ako smo svojim bdenjem uticali na njenu visoku etičnost i estetičnost, a tražimo da baš ona govori i deluje na političkoj sceni, onda se moramo kurtalisati političkih partija i njihovih čudno izabranih korifeja, čiji nas preskupi amaterizam vodi u sunovrat. Ukoliko nam intelektualna elita deluje kroz pojedine političke partije, onda moramo očekivati dominaciju partijske, a ne intelektualne razložnosti i uverljivosti. Sponzorisani diletantizam iza kojeg stoji rad centara moći nije nešto prema čemu istinska intelektualna elita ima poštovanje i iznad svega poverenje. Naša istinska intelektualna elita je ponižena i vulgarnim vređanjem pacifikovana do izopštenja. To je sramota za jednu državu koja hrli u Evropu.

Nedavno je pažnju privukla javno rečena opaska da je naš jezik „počeo da liči na orvelovski novogovor u kome reči gube ili stiču nekakvo novo značenje, što se posebno uočava u promišljanjima identitetskih i nacionalnih pitanja?

Novogovor u svojoj mucajuće prenadraženoj intonaciji instaliran je kroz prirodu mišljenja i delovanja pojedinih likova na našoj političkoj, a potom i kulturnoj sceni, čije nas kadriranje i danas okružuje i svakodnevno zapljuskuje. Taj histerični govor na ivici piskovitosti junaka iz Grasovog „Limenog doboša“, locira svet jedne mladosti koju su presecale mnoge nesreće, zlosti, osujećenja, porodične drame i vaskoliki moralni kuršlusi. Po pravilu, ako takvi likovi ne proiznesu značajno naučno ili umetničko delo, postaju žrtve svog prefrekventnog ali raštimovanog uma, ali i potencijalno zlo za one sredine u kojima će izmanipulisano delovati. Prefrekventni ego uma i relativno impotentna duhovna infrastruktura, dovode ovakve ličnosti na čelo mnogih formacija. Tu praksu poznaje, mnogo bolje od nas, veliki svet, koji nam je u poslednjoj deceniji ponudio i takav urbani nemir. Kukali smo na ranije nedovoljno školovane i nepismene partijske drugove koji su stvari rešavali kožnim jaknama i cokulama. Nakon nešto akademskije faze koja je porodila nezaceljive sukobe na levici, dobili smo mlade, školovane, histerične političare koji su prizvali sebi slične umetnike.

Kako komentarišete aktuelne prilike u visokom školstvu, posebno  Bolonjsku reformu visokog obrazovanja u Srbiji?

Bolonjska reforma je predominacija papirologije nad svim ostalim elementima akademskih zaduženja. Bolonjom se podigao rejting efemerije, pa čak i određenih akademskih vrlina, koje doktoratima i ličnostima malo pre pomenutih neurotično-piskavih karakteristika, skrenuše pažnju na sebe cenzurišući istinska dostignuća i ozbiljne umove kojih još ima na našoj, istina sve pauperizovanijoj univerzitetskoj sceni. Takvi kadrovi su se promolili i oni sve više koriste Bolonju kao štit i neumoljivi adrenalin za svoje postojanje.

Na Unverzitetu gotovo da nema otpora, bar ne javnih…

Univerzitet je u krizi jer nije mogao da aktivira aristokratsku otmenost svoga zaduženja, već se nesigurno poveo za političkim refleksijama koje vide Univerzitet kao neku Hipi dolinu, prepunu doktora nauka. Ali nekih čudnih doktora nauka, u čije se vrline ne može dopreti, i od čijih znanja neće biti koristi ni koliko od lanjskoga snega. Bolonjska reforma ne pospešuje kreativno ubrzanje u procesu sticanja znanja, ona ga samo histerizira i neurotizira. Bolonjska reforma – barem kako je ja vidim u prostorima svojih profesorskih zaduženja – ne stvara elitu, no neke poluinformisane sprudove jalovosti od čije uniformnosti i nemoći niko neće imati velike koristi, do možda buduće vojskovođe i putovođe smrti.

Kada se danas promišljaju prilike u srpskoj kulturi, pominje se kao realna i dokaziva situacija „kulturne okupacije zemlje! I malo ko to osporava kao preterenu i „histeričnu dijagnozu?

Nastavni planovi i programi su mesta na kojima se može sprečiti ili suziti polje kulturne okupacije. Da bi zaživela željena redakcija sa kultivisanim predznakom „nacionalno“, u nju se mora investirati referentno zdanje nacionalne kulture. Ako kažemo srpske, onda se tu misli na one činjenice i one stvaraoce čija je energija visoko artistična a zbog toga ne i površna. Satkana od najvitalnijih duhovnih i materijalnih znamenja, dubokopamteća i nepreviđajuća, pisana i mišljena na srpskome jeziku, ona svetli i vodi neometano napred. Nije opterećena dejstvom sekundarnih spoticanja kao što je vođenje računa o inovernima, bratstvu i jedinstvu, turističkom mrljanju vaskolike neutralnosti i diletantske uživancije. Takvo delo ne pišu umetnici koji se osvrću na reči nevladinih organizacija, jugoslovenskih sociologa kulture, pritajenih marksista i mnogolikih hroničara povijesne zbilje, a ponajmanje pozorišnih radnika, autora, reditelja, glumaca, scenarista, upravnika i sličnih statista koji skupo koštaju a o mnogo čemu javno i sa nesputanom komocijom sude.

Ako bi se i našao onaj ko će, kako kažete, „da piše to delo, teško da bi bio uspešan, već i zato što kulturna politika u Srbiji zapravo ne postoji? Svakako – nije jasno artikulisana i transparentna.

O nacionalnoj kulturi ne mogu da odlučuju anacionalni protagonisti. Na mestima upravnika nacionalnih institucija ne mogu da sede anacionalni kadrovi. U prirodnoj akustici značenja „nacionalno“ treba da učestvuju svi koji nisu toliko anacionalni da su u bagatelisanju srpske kulture postali žestoki srbofobi. Treba kreativno razumeti legitimitet kulture drugih naroda stvarane na tlu Srbije (kao i njenih autora), ali i srpske kulture i njenih autora. Te dragocene kreativne potencijale i izvorišta treba negovati ali ne na račun periferizacije nacionalne kulture. Na našu nesreću došlo je do više nego histeričnog odbacivanja srpske kulture, čak do tog nivoa da je čelnik jedne nacionalne institucije kulture iskazao bojazan od najezde pravoslavne džamahirije. U sveopštem pometeniju nacionalno je izjednačeno sa bižuterskim folklorom i etno-muzikom, suvenirima, bledim pozorišnim komadima, filmskom produkcijom koju je razorio duhovni primitivizam i vulgarizam kako same ideje tako i protagonista.

Kada pominjete autore i protagoniste, možete li da imenujete one koji bi bili kadri da tako delaju u prostoru nacionalne kulture?

Na akademskoj sceni autori umetničkog profila uglavnom se kriju u svojim delima iza nekakvih čudnih naslova (najčešće na stranom jeziku), ali i nekakvih smotri i festivala moderne umetnosti koja nije više ni anacionalna ni antiprotivna no u krajnjoj liniji razgraničenja bespolna i anemična. Jednom rečju takva umetnost je nepodnošljivi dodir bezrodne i nedarovite praznine. Nacionalnu kulturu ne mogu da vode ljudi sindikalne pameti i partijskog ustrojstva. Zadatak nacionalne kulture nije da peva i piše trivijalne ode pojedincima i događajima za njih vezanim, no da nepotkupljivo vidi sutra duboko zagledana u juče. Nacionalnu kulturu ne smeju da redaktuju neredi na političkoj sceni i njihova revolucionarna praktika, no stabilan hod minulih vekova koji tutnje daleko napred. Ni ratovi, ni velike nesreće, ni prirodne kataklizme nisu zaduženi da ponište sećanja i energetske resurse. Seoba je bilo i biće ih – kao što ima rađanja – ali smrti nema. Ne kadencira reda radi Crnjanski ovako opominjuće u svojim „Seobama“ – da taj vrisak srca ne priziva kontinuitet.

Kadrovska politika u kulturi, u resornom ministarstvu kao i u važnim institucijama, godinama se odvija u znaku brutalne primene partijsko-ideoloških kriterijuma, stranačke pripadnosti i podobnosti.

Ministarstvo za kulturu i nepregledna kolona raznolikih ministara kulture na srpskoj političkoj i kulturnoj sceni unizila je osećanje za kulturu i otmenost. Posla kojima se ovo ministarstvo bavilo sa svojim ministrima i karikaturalnom funkcijom državnog sekretara za kulturu, morala su biti predmet istražnih organa i utvrđivanja raznolikih oblika nagoveštajno-krivičnih ogrešenja. To ministarstvo i ministri kulture pokrivali su i pokrivaju malverzacije raznih upravnika nacionalnih institucija a samim tim i ne malu piramidu raznorodnih korisnika.

Da li je „slučajno to što sada gotovo nijedan od značajnih muzeja ne radi, Narodna biblioteka se nedopustivo dugo renovira, a značajne institucije kulture traju u nekakvoj „hibernaciji i „večitoj rekonstrukciji?

Pomenute institucije su postale predmet primitivnih konverzija i njihovo stanje u mnogome podseća na divljaštvo u prostorima urbanizma i graditeljstva. Investitorski urbanizam i nedvosmislena kombinatorika u procesu privatizovanja društvene svojine, pa čak i takvih institucija čiji rad uspostavlja nadruštveni kontinuitet, blokirao je i gotovo u svemu (namerno) paralisao kulturno dejstvo pomenutih činilaca. Ostavke u Narodnom pozorištu, (verovatno i beogradskoj filharmoniji) postale su vesti dana. Oni koji su podneli ostavke nikog živog nisu uverili u svoju čednost, a rekao bih ni u umetničku pa ni rukovodeću validnost. Mnogo su više odneli nego što su ostavili. Možda bi u nekim drugim, ozbiljnijim sredinama, njihova ostavka imala i kompleksnije efekte, a ne samo eho razmaženog glasa koji se bavio sociologijom pseudo-estetike a ne etike, gde su njihovi faulovi najgrublje iskazani.

Pomenusmo Narodno pozorište. Vi ste nedavno najavili i da čekate odgovor iz te kuće, konkretno iz beogradske Opere, kojoj ste ponudili svoje novo delo – operu „Melanholični snovi grofa Save Vladislavića?

Našu opersku scenu krase mnogi problemi. Neki su socijalne prirode a proističu iz matične – umetničke. Loše i preambiciozne procene direktora opere napravile su pometnju koja nije samo njihova stvar, već je to pre svega naša i stvar naše Nacionalne kulture. Partijski konstituisan rukovodeći štab pokazao se nesposobnim za ozbiljnija umetnička poslušanja. Ustupci solistima i prvacima, unizili su umetnički kredibilitet kuće, koja već duže vremena ima probleme da na elementarnom nivou iznese predviđeni repertoar na scenu. Tako umetnički nekvalitetna institucija, preglomazna iznutra, čini se još glomaznijom spolja. Ono što baca jako depresivno svetlo na našu umetničku stvarnost i što u mnogo čemu diskredituje i Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, jeste činjenica da su šefovi dirigenti i Beogradske filharmonije i Opere narodnog pozorišta – stranci. Na našu veliku žalost, to nisu tako markantni stranci da bi  nas mogli nečemu podučiti. Zbog čega je to tako – morali bi da zavirimo u ingerencije možda nekih drugih ministarstava, a ne samo Ministarstva za kulturu.

Dobro, ali vama odgovor nije ni trebalo da daju pomenuti stranci!

Odgovor koji sam dobio od direktora opere gospodina Dejana Savića, dirigenta, nagoveštava 2010. godinu kada bi počelo postavljanje moje opere „Melanholični snovi grofa Save Vladislavića“ na scenu. Odgovor je neobavezujući i krajnje neozbiljno improvizovan pa kao takav govori o odsustvu akademske komunikacije čelnika jedne institucije koja je Nacionalna (a pri tom nema na repertoaru ni jednu nacionalnu operu, niti delo srodnoga žanra). Takva neozbiljnost i površnost ukazuju na ličnost koja je drski daltonista na tronu jedne institucije koja nije njegovo privatno vlasništvo. To je danas u Srbiji manir nevaspitanih ljudi koje pokrivaju resorna Ministarstva, ministri i određene partije čiji su kadrovi ili provereni simpatizeri.

Vaše impozantno stvaralaštvo neizostavno uključuje odrednicu „muzika zasnovana na pravoslavnoj tradiciji i vizantijskom kultrološkom kodu. Šta danas, na svetskoj, ali i domaćoj umetničkoj sceni znače pravoslavlje i vizantijski kod?

I pravoslavna tradicija i vizantijski kulturološki kod više su nego energetski potentne činjenice, referentne u svetu duhovnom i kulturnom. Naravno, to nisu bajkoviti prohodi, no zone istinskog promišljanja i posmatranja sveta, duhovnim i duhovno-materijalnim očima višega reda. To su platoi gde se ne može tek tako cigulisati i akustički eksperimentisati, a sve u cilju dosezanja tzv. moderne muzike kojoj se, rekao bih, čudno žigosani provincijalno i prilično nedarovito priklanjaju. Procesi denacifikacije i uterivanja Srba i uopšte pravoslavnog sveta u krivicu, svetrajući je i sveintenzivni korak Internacionale. Stoga su pravoslavlje i Vizantija kod nas instantizirani i dovedeni do onog nivoa kada nemaju intenzivan duhovni ukus i duhovnu aromu. Oni su kod nas uvedeni u kataloške jedinice Vizantoloških studija i istraživanja, postali su deo memorije Instituta, a ne živog i aktivno-promišljajućeg dejstvovanja.

Nije li to ipak ekskluzivnost i izuzetnost, osuđena na usamljenost? Ima li pomenuto duhovno nasleđe „kapacitet za dijalog sa magistralnim damarima i trendovima savremenog sveta?

Izvan visoko obdarenih i ostvarenih umetnika u Srbiji nema takve akademske institucije koja se zavetovala na prosvećenu vernost i odanost pravoslavlju i neoborivo katarzičnom vizantijskom kodu. Ako i London i Pariz i Istanbul padnu na kolena pred toplinom pravoslavnog dodira i vrate svoje srce Premudroj i Svetoj Sofiji na Zlatnome rogu, čini mi se da to samo neće uraditi ovako bolonjizirani i razsrbljeni sloj mnogostradalnog Beograda. Osećam toplinu i kreativnu punoću jer sam u društvu velikih Srba čije je pisanje, slikanje, pevanje, čije je srce pravoslavljem čisto i nezlobivo, a Vizantijom uklesano na stranu Sveroditeljskog Istoka.

Kada stručna javnost tvrdi da ste vi nesumnjivo jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora svih vremena, nije li prirodno očekivati da uz vaše ime ide i zvanje akademika? Ipak, još uvek niste u sazivu naše nacionalne kuće besmrtnika!

Na mesto akademika bacio je oko svaki drugi žitelj Beograda koji je složio neko delce i odaslao ga u javnost. I ukoliko se to nije dogodilo, takav se građanin našao unesrećen nepravdom i nerazumevanjem sredine. Svi beogradski kompozitori akademskog profila vide sebe na takvome mestu i čude se kako im se to već nije posrećilo. Većina igara na tom nivou i sa tim profilom ljudi upravo potiče iz upredanja mreže kako bi se „uskočilo“ u SANU. Nesumnjivo je da su  nešto zreliji kandidati – dobro upućeni u čin primicanja i imenovanja za akademika – odabrali višeetažnu kuloarsku strategiju – skloni da veruju u njenu efikasnost. Koliko sam uspeo da razaberem, za članstvo u SANU nije toliko presudno delo, koliko neki drugi argumenti. Ja posedujem delo koje može da podnese tako visoke zahteve. Po delu – a ono treba da me promoviše u člana Srpske akademije nauka i umetnosti – ja bih to mogao da postanem u prvoj regularnoj prilici.

Možemo li ovo razumeti kao nagoveštaj nekih dobrih vesti, ili pak „otežavajućih okolnosti ?

Otežavajuće okolnosti  (ukoliko sam ih dobro naslutio) koje deluju nepremostivo su moje nedvosmisleno nacionalno uverenje i zvučanje, moja individualnost, privatni život (koji je Slava Bogu, barem za sada) izvan incidenata i tragičnih posrtanja, kao i moj dosadašnji zdravstveni bilten koji ne nagoveštava brzi odlazak sa ovog sveta. Ja sam vanstranačka ličnost i nisam sklon da izvan tradicionalnih duhovnih – pravoslavnih koordinata – instaliram u svoj život neku alternativnu formaciju paraduhovnih ingerencija. Nisam zagledan u tajne i ne želim da ometam narcisoidnost tajanstava. Nisam toliko ni neupadljiv da ne smetam nikome, a da prečim ulazak drugome. Moj izbor u zvanje akademika bio bi sasvim prirodna i očekivana stvar.

Danas ni ubedljivi autoritet pojedinaca u sazivu SANU ne uspeva da u pravoj i poželjnoj meri sačuva autoritet najznačajnije kulturne institucije srpskog naroda. Vidite li mogućnost i izglede da se ovo stanje promeni?

Stanje u SANU očigledno nije dobro ili barem ništa bolje nego što je u društvu. Zatvarajući oči pred jedrim rešenjima SANU se prihvatio neslavne uloge kolektivnog mudraca koji se – iznutra disharmoničan – ogrešio o narod koji mu je dao ime i velikoj većini članova jedini legitimitet. Egoizam besmrtnika i njihova distanca od „naše stvari“ učinila je ovakvu SANU velikim balastom u životu već uveliko isprepadanog i ponižavanog srpskog naroda. Kada je već tako ostaje elementarno pitanje kome i čemu služi ovakva SANU. Ja sam još uvek vaspitan čovek i sramota me je da dam jedini smisleni odgovor koji se sam nameće.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *