Predsednik Srbije potvrdio je oduševljenje evroatlantskom interpretacijom stvarnosti u besedi održanoj u čast Mihailu Gorbačovu, laureatu nagrade „Kvadriga“ za 2009. godinu, koja je dobila ime po slavnoj berlinskoj skulpturi
Žestoka istoriografska sporenja između ruskih i zapadnoevropskih (sufliranje prekoatlantskih kolega se podrazumeva) teoretičara oko prelomnih događaja 20. veka, pored
najmarkantnije teme – uzroka, etičkih, političkih i vojnih aspekata Drugog svetskog rata, tiču se i vremenski mnogio bližih, dramatičnih zbivanja na Starom kontinentu. Kao ne manje važno od kompleksne „rename-insert-delete“ operacije kojom zapadni istoriografi problematizuju ulogu SSSR-a u najvećem oružanom svetskom sukobu, odvija se i brižljivo ojačavanje armature priče o eri začetoj padom Berlinskog zida. Kako u modernom evropskom političaru danas uvek drema i PR istoričar i analitičar, i Boris Tadić, predsednik Srbije, uključio se u „naučnu raspru“ , potvrdivši nedavno na globalnoj sceni, autoritet strasnog zastupnika i tumača jedne, po mnogim viđenjima, problematične povesne bajke o posthladnoratovskim događajima, te tranzicionim procesima u Rusiji i u tzv. mladim evropskim (slovenskim) demokratijama.
UJEDINJENI U SEĆANJU
Upravo zbog kompleksnog naloga vremena, predsednik Tadić je u drugoj važnoj posthladnoratovskoj polemici „zauzeo“ stranu. Pravila su i na tom frontu jednako obavezujuća i cinična kao i u nastojanjima da se „revidira“ velika ratna, posebno ruska, epopeja, pa je predsednik Srbije potvrdio oduševljenje evroatlantskom interpretacijom stvarnosti, u kojoj nijanse ne postoje, a tumačenja događaja teku u maniru dogmatske pripovesti. To je učinio 3. oktobra, u Berlinu, besedom održanom u čast Mihailu Gorbačovu, ovogodišnjem laureatu nagrade „Kvadriga“ (tradicionalno priznanje koje se na dan ujedinjenja Nemačke dodeljuje istaknutim ličnostima iz političkog, kulturnog i društvenog života). Govor su prenele
agencije, jedna domaća pod simptomatičnim naslovom „Lideri Jugoslavije nas odveli u mrak“, a naša i evropska javnost, vođena ovako pouzdanom evroreformskom i demokratskom mišlju, mogla je tada da obnovi lekciju o dobrim i lošim, pametnim i glupim momcima balkanske i svetske politike. Evo kako Tadić, inače prošlogodišnji lauret nagrade „Kvadriga“, preko „slučaja Gorbačov“, analizira epohu tranzicije, sreće i blagostanja, koje je ona (tranzicija) donela bivšem „nedemokratskom“ svetu:
„Malo je tokom istorije bilo lidera kao što je Mihail Gorbačov, sa kojima se mogu povezati reči koje znače promenu i oslobađanje, bivši sovjetski lider, ‘perestrojka’ i ‘glasnost’ zauvek će ostati ujedinjeni u istoriji i našem sećanju. Svi se mi danas suočavamo sa izazovom da zajednički stvorimo nove okolnosti u kojima će Rusija, njeni susedi, Evropa i svet izgraditi takav odnos da ćemo jedni druge posmatrati, ne sa neprijateljstvom ili sumnjom, već kao graditelje zajedničkog poduhvata omogućavanja bezbednosti i prosperiteta budućim generacijama“, poručio je govornik iz Beograda.
Nadahnuto, on dodaje da smo „osamdesetih godina živeli u neizvesnim vremenima, pitajući se da li će konfrontacija biti trajno stanje, ali se u tom trenutku pojavio Gorbačov koji je svojim rečima, postupcima i odlukama ukazivao na nešto veliko i drugačije u odnosu na sve ranije i tada je političko proleće preraslo u leto, a ne u zimu“.
Uzgred, za ovo vreme koje je, kako smatra Tadiću, bilo idilično doba preobražaja „proleća u leto“, dakakao pred „razneženim“ blagoslovom zapadnjaka, istaknuta ruska teoretičarka i
istoričarka Natalija Naročnickaja u svom temeljnom i studioznom delu „Rusija i Rusi u svetskoj istoriji“ (SKZ, 2008), pišući o „Perestrojki u svetlosti zapadnih i univerzalističkih projekata“, između ostalog kaže: „Pošto su sovjetska nomenklatura i intelektualna elita okusile draži kontakata, veza i iluzija člana svetske elite, 80-ih godina počinje nova etapa biča – Zapad proglašava SSSR za Imperiju zla!“ Ova složena operacija kompromitovanja Sovjetske države, na kraju decenije (u kojoj slavljeni Gorbačov ima najviše mesto u vlasti) konsekventno, prema Naročnickaji, dovodi do tragične posledice za njenu Otadžbinu: „Na Zapad su prelivene sume koje više puta premašuju reparacije koje su bile naložene Nemačkoj. Glavno na dnevnom redu nije bilo razumevanje grehova i zabluda , nego predavanje ‘jedinstvenom svetu’ osramoćenih ‘očinskih grobova’, uopšte ne sovjetske, nego čitave hiljadugodišnje istorije, vešto maskirane ispod raskida sa totalitarizmom.“
ZAŠTO KAŽEŠ „ONI“, KAD MISLIŠ NA „JEDNOG“?
Promišljanja Natalije Naročnickaje, čini se, nepoznata su (ili ih samo previđa!), predsedniku Srbije, koji kaže:
„Mi danas odajemo priznanje čoveku koji je uspeo da pokrene sile koje su obnovile njegovu zemlju i mnogim drugim nacijama omogućile slobodu da se izraze, čoveku koji je sve nas uverio da konfrontacija iz nuklearnog doba može biti prevaziđena“.
Cinična izreka kaže da pamćenje slabi ako ga ne vežbaš, ali predsednik srpske države, zaista, kad god može, vežba pamćenje o događajima u bivšoj Jugoslaviji, pamćenje o „devedesetim“, i naravno vodećim ličnostima tog doba. Tako je bilo i ovoga puta, kada je pohvalio Gorbačova koji je, suočen sa izazovima liderstva, poveo svoju i mnoge druge zemlje u budućnost koja im je donela slobodu, nadu i šansu za mir, a ne rat. Upravo suprotno od lidera na Balkanu! „Na žalost, kada su lideri moje tadašnje zemlje, Jugoslavije, bili suočeni sa istim izborom, oni su doneli odluke koje su nas odvele u duboku, mračnu dolinu iz koje, verujem, tek sada izlazimo“, presuđuje Tadić.
I manje upućeni slušaoci, mogli su u ovom „opanjkavanju“ balkanske vodeće “ekipe” da naslute da Boris, i ovog puta, zapravo polemiše samo sa jednim liderom sa Balkana, te da postave šeretsko-infantilno pitanje: Zašto kažeš mnogi, kad misliš na – jednog ? No, nije to tema ove priče, ima pregršt drugih nedoumica.
Kako je naime predsednik u Berlinu zaključio da će se rad aktuelnih lidera Srbije ocenjivati na osnovu toga hoće li uspeti da obnove društvo koje je upalo u ponor rata i hoće li odvesti Srbiju u Evropsku uniju, uz druga „teška“ i nimalo šaljiva pitanja sleduje i jedno neozbiljno: znači li to da će aktuelni srpski lideri nastojati da se , pred nama i svetom, pretvore u
„male“ (ili „velike”) Gorbačove? Ukoliko to već nisu učinili?
MODEL ZA TORBE LUJ VITON
Iz ovog jezgrovitog obraćanja srpskog predsdenika, domaća i strana javnost mogla je da razabere niz poruka koje imaju malo veze sa likom i delom laureata „Kvadrige“. Razumno je i pitanje: Koliko je Gorbačov, ne samo za ovog govornika, već i za one koji dodeljuju eminentnu političku nagradu i organizuju ovakve prigodne razmene energija i mišljenja, danas uopšte značajan lik?
Evo šta u jednom osvrtu na berlinski događaj, ali i aktuelnu lidersku harizmu „mineralnog predsednika“ (šala iz vremena perestrojke kada se Gorbi energično zalagao za nadmoć mineralne vode nad votkom!) navodi, dobro obavešteni autor uvaženog (pro)zapadnog glasila: „I dok ga je kod kuće pratila loša politička karma, na međunarodnom planu je ostvario niz rezultata. Godine 1992. pokreće međunarodni fond socioekonomskih i političkih studija poznat pod imenom Gorbačovljeva fondacija, zatim Međunarodni zeleni krst, a postaje i član Rimskog kluba. Gorbačov je 2004. predstavljao Rusiju na sahrani Ronalda Regana.
Postdržavničke dane uglavnom odlikuje njegova sklonost ka medijima, gde se često i rado pojavljivao. Uz Katrin Denev, Štefi Graf i Andrea Agasija, Gorbačov je glumio i u filmu, a
zapaženu ulogu ostvario je i kao model za torbe Luja Vitona. Igrao je u reklami za Pizza Hut koja je snimljena u Americi da bio prikupio novac za Arhivu perestrojke. Juna ove godine na aukciji u Londonu za 100.000 funti otkupljen je album romantičnih balada, čiji je on izvođač, a koji je posvetio pokojnoj supruzi Raisi.
RUSKE KONTROVERZE
Postoji svojevrsna ironijska distanca u citiranom osvrtu (sa sve minucioznim navođenjem manekenske karijere i privrženosti bivšeg predsednika lancu „prljave hrane“), i dopuna da „politički život Gorbačova nije okončan njegovom ostavkom 1991. na mestu lidera SSSR, jer se pre 13 godina kandidovao za predsednika Rusije, ali je dobio samo jedan odsto glasova“.
Ipak, razmotrimo kako lik i delo Gorbačova vide njegovi sunarodnici, oni koji su imali sreću da se u njihovoj zemlji rodi političar ovakvog formata?
Plebiscitaran odgovor, pre trinaest godina dali su dakle birači sa pomenutim postotkom od čitavih – jedan, ali su daleko direktniji neki od najznačajnijih analitačarskih umova savremene Rusije.
„Vladavina Gorbačova začuđuje svojom političkom naivnošću, neiskustvom i neodgovornošću pred državom. To nije bila vlast nego njena nepromišljena kapitulacija. Oduševljenje koje je stizalo sa Zapada samo je pojačalo sliku. Ali treba priznati da je upravo Gorbačov (a ne Jeljcin, kako sad svi govore) prvi dao građanima naše zemlje slobodu govora i slobodu kretanja.“
Autor ovog nemilosrdno osenčenog (i pravedno „izbalansiranog“) portreta Gorbačova je Aleksandar Solženjicin, autentični ruski patriota, a po zapadnjačkim merilima, demokrata od digniteta.
Uzdržani prezir i bespoštedna kritika gotovo „biju“ i iz nedavnog osvrta Igora Panarina, ruskog akademika, dekana Diplomatske akademije u Moskvi i bivšeg analitičara KGB-a. Panarin, koji je izuzetno uvažavan u Moskvi, ali i na Zapadu, koji je početkom ove godine inače, uzburkao svet svojim znamenitim prilozima u „Volstrit džornalu“ i na Si-En-En-u (tačnije rečeno najavom raspada SAD-a), govoreći o Gorbačovu, primetio je upadljivu sličnost između inspiratora Glasnosti i aktuelnog američkog predsednika.
Pod naslovom, „Obama je isto što i Gorbačov“, on kaže :
Obama je PR predsednik, sredstvo da se pažnja Amerikanaca odvuče od krize. On lepo govori i veoma podseća na Gorbačova. Uostalom, i uloga mu je slična, da „omekša“ raspad SAD-a
onoliko koliko je to moguće, a ako ne uspeju pokušaji spasavanja američkog finansijskog sistema, da se sve svali na njega. Nije profesionalac, nije kompetentan, i slično. Situacija će se odvijati kao u SSSR-u samo što je nama za raspad bilo potrebno šest godina, a u SAD-u će to biti urađeno u intervalu od godinu i po. Zato me on sve više podsećao na Gorbačova. I kad je Gorbačov došao na vlast, izgledalo je to mnogima, uključujući i mene, dobro, ali posle pola godine je postalo jasno da su reči bile lepe, ali usmerene na raspad zemlje… Stvar je u tome što SSSR nije imao objektivne uslove za raspad, a u SAD-u oni postoje. Gorbačov ih je sam stvorio, za šest godina je povećao spoljašnji dug pet puta.
ISKRENOST I TEŠKA SIMBOLIKA
Enigmatični Gorbačov (za neke teoretičare on je „enigma“ upravo zato što nije bio „dovoljno“ antikomunista i što nije, u potrebnoj, dakle, apsolutnoj meri „sarađivao“ pri rušenju i devastiranju sovjetskog društva) svoje delo daleko kritičnije sagledava nego, recimo, oduševljeni i iskreni Tadić, koji u Berlinu doslovno kaže :
„A, to što ja – a verujem i svi ostali koji su se danas okupili ovde – možemo da razmišljamo na ovaj način o čovečanstvu – dugujemo mudrosti, hrabrosti i viziji Mihaila Gorbačova“.
Pronicljivo koliko i precizno. Krug je na izvestan način, upravo ovako iskrenim određenjem – zatvoren. Pa, to ne bi bilo moguće! Ne bez Gorbačova! Srbi i Rusi u savremenom Berlinu,
sa preispitivanjem svoje istorije i svoje komplikovane i uznemiravajuće tranzicione freske. I, naravno, nad celom pričom ta neverovatna, teška simbolika „Kvadrige“, nagrade koja je dobila ime po bronzanoj skulpturi sa vrha Brandenburške kapije u Berlinu. Znamenita skulptura prikazuje boginju pobede u kolima s četvorostrukom konjskom zapregom. Opaskama o Istoriji koju pišu pobednici već je „more mastila“ žrtvovano.
Za vreme hladnog rata, pomenuti spomenik je, kako inače svi medijski izveštači ubeđeno tvrde, „podsećao na ideološku podeljenost sveta, a danas simbolizuje borbu za jedinstvo i slog“. Da bi se razumela sva „težina“ i stvarni smisao ovog odličja paradigmatičnog imena, navodimo i da su ove godine, pored Gorbačova, nagradu dobili predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, pisac i bivši predsednik Češke Vaclav Havel, grupa iranskih žena „Promene za jedinstvo“, umetnik iz Hamburga Marius Miler i borac za građanska prava Berbel Bolej i inicijatorka „Novog foruma“.
Vratimo se na kraju Gorbačovu, samokritičnom i realnijem od nekih ovdašnjih apologeta i mnogih savremenika, na šta ukazuje i tekst Karlosa Fuentesa „Moskva, treći Rim“. Fuentes,
naime, jasno govori da je Gorbačov svestan da ga je Zapad izigrao, prevario i da je svestan nesagledive štete koja je učinjena. Evo dela iz tog Fuentesovog razmatranja:
„Pad nesalomivog poststaljinističkog sistema ustupio je mesto jednoj veoma osobitoj i komplikovanoj tranziciji koju je predvodio Mihail Gorbačov. U jednom izvanrednom intervju za ‘El pais’, Gorbačov govori o dogovorima za sprovođenje tranzicije, koje Zapad nije ispoštovao. Severna Amerika nije ispunila svoje obećanje dato Gorbačovu da se NATO neće širiti prema Istoku ukoliko Rusija podrži ujedinjene Nemačke. Jeljcinova vlada je zbog svoje slabosti (i frivolnosti) dopustila da Rusija bude delimično rasparčana i da se Zapad, sa sve raketama, instalira u oblasti nekadašnjeg sovjetskog uticaja“.
Može li se i hoće li se, makar i „ublaženo“, ali poput (samo)preispitivanja iskrenog Gorbačova, neko slično priznanje (na primer o velikoj i strašnoj šteti ili verolomnom ponašanju ljubljenog Zapada), ovde ikada ikome oteti? Nekom iz elitne pozicione postave srpske političke scene?